Uloga Berlina je ključna u politici Evrope

Nemačka politika je posle decenija mira izašla na ulice. Prošle nedelje poljoprivrednici su uz podršku desnih i populiastičkih stranaka, pre svih Alternative za Nemačku (AfD) blokirali zemlju, a ove nedelje su im odgovorili na ulicama Berlina i drugih gradova, protestima protiv desnice. Ukupno raspoloženje u zemlji, snažno je skrenulo u desno

Za Medija centar piše Dragan Bisenić

Regionalni izbori u Nemačkoj retko su vredni vesti van zemlje, ali nedavna ispitivanja javnosti o pokrajinskim izborima u Nemačkoj, dobila su evropski odjek.  Prema prvom poslenovogodišnjem istraživanju, da se danas održavaju savezni izbori, CDU bi dobila 31 odsto glasova, Alternativa za Nemačku (AfD) – 23, SPD – 16, “zeleni” – 12 i “liberali” samo 5 odsto glasova.

Ako bi izbori bili u Tiringiji, AfD bi dobila najviše glasova, čak 36 odsto i skoro mogućnost da vlada sama. To je rast od skoro 13 odsto u poređenju sa izborima 2019. CDU je na istom, levica je pala 14 odsto. Rast AfD je ceo na račun levice. To je taško da se objasni, po čemu su ove dve grupacije slične da bi se sipmatizeri s jedne, sasvim leve strane, prelili na drugu, krajnje desnu stranu.

Za savezne izbore prema ispitivanju od pre neki dan, CDU bi dobila 29 odsto, pri čemu je to već nekoliko nedelja uzastopno trend smanjivanja. AfD nastavlja da raste, sada na 24 odsto.

U Brandenburgu bi na saveznim izborima AfD dobio 33 odsto, što je 15 odsto više nego na izborima 2021, dok SPD pada za 12,5 odsto, libarali za 5,5 odsto, a zeleni samo za 1 odsto,

Ipak, ovo torpedovanje mejnstrim partija samo je pregled onoga što će regionalni izbori na jesen 2024. doneti u tri istočne nemačke države: Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu. AfD je trenutno najjača stranka u sve tri savazne države, sa 32 do 35 odsto. Mogućnost da demokratske stranke budu prisiljene u potencijalno nefunkcionalne koalicije od tri ili više stranaka kako bi sprečile AfD da dođe na vlast u ovim državama izazvala je žestoku debatu među nemačkim konzervativcima o tome kako se najbolje nositi sa AfD-om.

Etablirane stranke — u vladi i u opoziciji — nisu pomogle same sebi. Šolcova koalicija je došla na vlast odlučna da se uhvati u koštac sa nizom ekonomskih i društvenih reformi. Posle 16 godina opreznog kretanja pod kancelarkom Angelom Merkel, mnogi Nemci su pozdravili odlučnost nove koalicije, ali sada ih od nje sve više odvraćaju njihove mane i neki eklatantni neuspesi državne uprave na važnim reformskim projektima. Ukidanje subvencija izvelo je prošle nedelje desetine hiljada nemačkih seljaka s traktorima na ulice. Kontroverzni zakon o grejanju, koji bi zahtevao od vlasnika kuća da zameni stare sisteme grejanja sa prihvatljivijim za klimu i skupljim, izazvalo je strah od dodatnog opterećenja domaćinstava koja su već opterećena rastućim cenama energije. Nakon što je ključno glasanje pred skupštinsku letnju pauzu propalo jer vlada nije mogla da obezbedi kvorum svojih poslanika, nacionalni podrška AfD-u je po prvi put dostigla 20 odsto. AfD se sada čini kao druga najjača opoziciona stranka posle CDU-a, a rejting vlade je na istorijski niskom nivou.

Pogled na druge evropske zemlje mogao bi slučajnog posmatrača da navede da pomisli da uspon krajnje desnice u Nemačkoj i debate o saradnji nisu ni iznenađujuće,ni posebno zabrinjavajuće – da su, u stvari, deo “normalizacije desnice”na celom kontinentu. U Nizozemskoj, Finskoj, Italiji, Švedskoj i Švajcarskoj, stranke krajnje desnice su već deo ili podržavaju vlade koje predvode konzervativci. Stranka koju vodi populistički nacionalista sa proruskim simpatijama, nedavno je pobedila na nacionalnim izborima u Slovačkoj. Pre njega, trijumfovali su nizozemski populisti.

Ali nemačka AfD nije samo još jedna ekstremno desničarska evropska stranka. Zbog mračne istorije fašizma, rata i genocida ove zemlje u 20. veku, koja je Evropu gurnula u katastrofu, uspon krajnje desnice u Nemačkoj je posebno alarmantan za njene evropske susede, jer se postavlja pitanja o pouzdanosti Nemačke i izaziva strahove da li bi prošlost Nemačke mogla biti uvod u neku mračnu budućnost.

Štaviše, dok većina evropskih partija tvrde desnice ublažava svoj diskurs u potrazi za vlašću, radikalno krilo AfD-a je pobedilo u ogorčenoj i dugotrajnoj borbi za unutrašnju dominaciju i ne čini ništa da sakrije svoje radikalne stavove. Na partijskoj konvenciji u julu, Bjorn Hocke – lider AfD-a u Tiringiji i glavni ideolog i strateg stranke – izjavio je da „ova EU mora da umre da bi prava Evropa živela“. Ovo je bio proračunati eho nacističke ere koja je govorila da su nemački vojnici umrli u Staljingradu „da bi Nemačka mogla da živi“. AfD negira klimatske promene, želi da pretvori Evropu u „tvrđavu“ protiv migranata, poziva na „emancipaciju“ od Sjedinjenih Država, prijateljski i srdačno se odnosi prema Rusiji i Kini i omalovažava ono što naziva „sistemom“ — što znači nemačku predstavničku demokratiju.

Do porasta AfD-a prošle godine, glavne nemačke političke stranke ujedinile su se oko strategije „zaštitnog zida”: isključujući koalicione i manjinske vlade sa AfD-om, kao i toleranciju ili zavisnost od glasova ove stranke. U nekim slučajevima su izgradili višestranačke koalicije na lokalnom i regionalnom nivou kako bi sprečili dolazak AfD na vlast. Konzervativni CDU je, sa svoje strane, formalno odbacio saradnju sa krajnje desničarskom strankom na nacionalnom nivou u ponovljenim partijskim rezolucijama od 2018. — što je nasleđe Merkelove. Pokušaj desničarske grupacije, Verteunion (Unija vrednosti), da izgradi mostove između CDU-a i AfD-a, čvrsto je odbačen od strane vođstva CDU-a.

Ipak, konzervativni deo zaštitnog zida sada je doveden u pitanje, i to od nikog drugog, nego od lider CDU-a, Fridriha Merca –zakletog neprijatelja Merkelove, koji je konačno dobio partijsko vođstvo u januaru 2022. nakon skoro 20 godina neprestanih pokušaja. Merc je testirao ono što kritičari nazivaju „AfD lakim“ porukama. U julu je dao intervju na nacionalnoj televiziji u udarnom terminu u kojem je sugerisao da bi CDU možda morala da sarađuje na lokalnom nivou sa tvrdom desnicom. Emisija je izazvala takvo negodovanje u njegovoj stranci da je morao da povuče svoju izjavu.

Zaštitni zid se erodira i na lokalnom nivou. Nedavno su državno opozicioni demohrišćani pokrenuli predlog za smanjenje poreza na promet imovine uz prećutnu podršku AfD-a. Jens Špan, član partijskog rukovodstva CDU, naknadno je na društvenim mrežama ponudio opravdanje da „CDU ne može odustati od ispravnih pozicija samo zato što pogrešni ljudi [AfD] takođe misle da su u pravu“. Ali CDU nije sam u razbijanju tabua protiv saradnje sa AfD; sada je u različitim oblicima na opštinskom nivou prekršena od strane većine glavnih partija, uključujući one u Šolcovoj koaliciji.

Za nemačke konzervativce, uspon AfD-a postao je žarište za stratešku debatu o identitetu CDU. To je, takođe, borba oko nasleđa Merkelove, koja je tokom svog mandata veoma planski usmeravala CDU ka sredini političkog spektra. Kritičari Merkelove, koji žele da preorijentišu stranku na oštriji konzervativizam, krive je za uspon AfD-a, pošto je Merkelova dočekala veliki broj sirijskih izbeglica tokom takozvane migrantske krize 2015. Takvi kritičari žele da se CDU fokusira na teme do kojih glasači AfD-a brinu, kao što su migracije i odbrana tradicionalnih vrednosti u vezi sa brakom i porodicom; ili, kako je to Merc rekao (izazivajući još jednu pometnju u svojoj stranci), dokazujući da je CDU „Alternativa za Nemačku – sa suštinom“.

Za centriste u CDU, to verbalno suprotstavljanje njihove stranke radikalnoj desnici je zastrašujuće. Oni primećuju da je stranka Zelenih, koju je Merc opisao kao „neprijatelja“ CDU, u stvari mlađi partner CDU premijerima u tri od 16 nemačkih saveznih država; u četvrtoj državi, CDU je mlađi partner pod „zelenim“ premijerom; a još dve države vode trojne koalicije CDU, Socijaldemokratske partije Nemačke i Zelenih. Centristi smatraju da je pokušaj kooptiranja krajnje desničarskih pozicija „dobro dokumentovana“ gubitnička strategija evropskih konzervativnih partija, jer birači imaju tendenciju da preferiraju original, a ne razvodnjenu zamenu.

Posvećenost „mejnstrim stranaka“ da spreče AfD da dobije bilo kakav ozbiljan udeo u vlasti i dalje je jaka. Ali čak i ako zaštitni zid protiv saradnje ostane uglavnom netaknut, nema sumnje da meteorski uspon krajnje desnice već deli konzervativce u opoziciji i ograničava politički propusni opseg trenutne progresivne koalicije. To će imati posledice koje će sezati daleko izvan nemačkih granica. Uloga Berlina je ključna u mnogim oblastima politike u Evropi, od reforme EU i proširenja do fiskalne i spoljne politike. Nemačka je ključna podrška Ukrajini, a Berlin je posvećen saradnji sa Bajdenovom administracijom. Nemačka okrenuta ka unutra, zakočena Nemačka je poslednje što je potrebno Evropi, Sjedinjenim Državama i svetu.

Autor je ambasador Republike Srbije u Omanu