BEOGRAD, 29. novembra 2022. – Da bi ovo iz naslova bilo moguće, Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku iz Novog sada, kaže da je potrebno da priznanje Kosova bude mislivo, odnosno, „da postoji politika priznanja. Mislivost, kaže, podrazumeva mišljenje koje bi bilo mislivo, a ne nužno i saznatljivo. Pitanje je da li bi saznanje i moglo da zahvati mišljenje politike a da i samo ne postane mišljenje jedne politike.
Bila bi to onda i jedna politika saznanja priznanja Kosova, što je mguće samo ako se neko odvaži da misli šta je mišljeno kao moguće kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, makar i jednostrano.
Gajić smatra da u Srbiji nema organizovane politike koja bi radila na priznanju Kosova i da je u zemlji nakon nemačko-francuskog predloga za rešenje problema stav konstruktivne dvosmislenosti prešao u fazu aktivnog neprotivljenja. Tome je, kaže, prethodilo mišljenje o priznanju „ali da ga Srbi ne osete“.
Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti kustos, član pokreta „Ne davimo Beograd“, govori o konstati: „Mi nikada nećemo priznati kosovo“ i ističe da je problem krenuo posle oduzimanje kosovske autonomije i policijskog i administrativnog terora od strane srpskih vlasti.
Kao odgovor kosovski Albanci su (iz)gradili paralelne institucije i nakon toga je insistiranje da se sve vrati na polaznu tačku – da se Kosovo vrati u ustavno-pravni okvir Srbije – bilo nemoguće“.
Za srpsku politiku, kaže Dimitrijević, Albanci „ne postoje“. Imamo, veli, zabranu kršenja tabua i „poglavicu koji jedini može da prekrši tabu!“ Da posle „na PINK-u čujemo da je Kosovo nezavisna država“
Dejan Atanacković, vizuelni umetnik, pisac, odbornik u Skupštini grada – Koalicija Moramo/Ekološki ustanak, Beograd/Firenca, podsetio je na svoj nedavni tekst u listu Danas kojim je želeo „da se sagledaju neophodnosti za jednim drugačijim i kulturnim i političkim suočavanjem“.
Atanacković je mišljenja da je „san o Kosovu bez Albanaca“, odnosno sadašnje stanje „rezultat ratnih politika onih koji su danas na vlasti u Srbiji“. Kosovo je de fakto država, kaže i ističe „da Beograd sprovodi teror nad Srbima sa severa Kosova gde narod teroriše kriminalna banda“.
On od političkih aktera očekuje „da se suoče sa istinom koja je toliko očigledna“, odnosno „hoćemo li tome pristupiti na racionalan način ili ćemo pribeći nekom novom sukobu“.
On se više zalaže „za širi društveni dogovor“ i naglašava da je odnos većinske Srbije prema Kosovu takav da oseća „nepravdu i velike žrtve“ i da je vrlo malo procenat građana koji bi mogao da se suprotstavi takvom stavu. „Ja sam za frnt istine, da i političke partije sednu zajedno i kažu – šta dobro donosi nepriznavanje Kosova a šta priznavanje bivše pokrajine za nezavisnu državu.
Milan Radonjić, novinar i autor knjige Oliver kao brat za brata, Zemun, je saglasan da je Kosovo tabu tema i da je ono „što se jasnije vidi – način vladanja, uz problem sa srpskog stanovišta je šta Srbije treba da dobije…“
On je posebno apostrofirao stanje u medijima i da se iz „psovačkog diskursa ne može razgovarati racionalno“ i da treba da se govori „šta je krajnji cilj“. Radonjić ističe i da je politika pluralizma „zbrisana na Kosovu“ i kao poseban problem što se aktuelni lideri Srba sa Kosova Beogradu nikad nisu nametnuli kao sagovornici“ i da je Oliver Ivanović bio „žrtva što je pokušao da bude autentičan“.
Predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF), Zoran Vuletić je podsetio zašto ova jedina građanska i istinski opoziciona politička organizacija nije svojevremeno ušla u „jalovu koaliciju“ sa strankama Vuka Jeremića, Dragana Đilasa, Boška Obradovića, Zorana Lutovca i ostacima Pokreta slobodnih građana (Saše Jankovića i Sergeja Trifunovića) jer je taj Savez „bio ispražnjen od politike“ i što oni, za razliku od GDF, kao ciljni prioritet nemaju priključenje Srbije Evropskoj uniji (EU).
„Ne postoji ništa bolje od tog okvira (EU – prim. D. B.) a mi u Srbiji dugo već imamo „samo deklarativno izjašnjavanje za takvu politiku“. Vuletić kaže da su jedino Zoran Đinđić i njegova vlada „na ispravan način prilazili tom pitanju“.
„Ta vlada je imala misiju i to saznanje me nosi da se i dalje bavim politikom i moram reći da je ‘građanska opozicija’ GDF zamerala zbog zalaganja ulaska u EU i bržu demokratizaciju Srbije“. On je podsetio i na reči koje je svojevremeno izgovorio Koča Popović (‘Albanci sa Kosova mogu da postanu Jugosloveni ali ne i Srbi’) jer su imali stogodišnje ugnjetavanje i da je NATO zaštitio kosovske Albance „da se ne ponovi nova Srebrenica, i zbog toga smo bombardovani!“. Vuletić se komentarisao sve češća poređenja srpskog establišmenta Kosova i Ukrajine, pojasnivši da je Srbija Kosovo izgubila svojim ponašanjem prema Albancima i da Ukrajina nije proterala nijednog Rusa i da su „vlast i srpska opozicija političkim konsenzusom Srbiju predali Rusiji“.
Vuletić o „lažnoj državi Kosovo“
Piitanje tzv. „lažne države Kosovo“ rešava princip koji glasi: Država postoji ako na nekoj teritoriji živi neki narod i ako postoji organizovana vlast na toj teritoriji“. Dakle, teritorija, narod i vlast. Kosovo ispunjava sva tri uslova. A Srbija?
Pre bi se moglo reći, kazao je Vuletić, da na teritoriji Kosova Srbija predstavlja lažnu državu, jer ne vrši vlast, njene institucije tamo ne postoje, a sudovi u Srbiji u sudskim odlukama priznaju da Srbija nema institucije na Kosovu (sve sudske odluke kojima se u Srbiji Albanci drže u pritvoru zasnovane su na opasnosti od bekstva okrivljenog sa obrazloženjem da Srbije ne kontroliše teritoriju Kosova i nema na toj teritoriji nikakvu vlast. Postoje desetine sudskih pravnosnažnmih odluka u kojima stoji ova tvrdnja).
Priznanje nije relevantno za pojam države. Palestina ne priznaje Izrael, ali to ne znači da država Izrael ne postoji. Članstvo u Ujedinjenim nacijama (UN), takođe nije relevantno. Postoje države koje nisu članice UN, naprimer, Savezna republika Jugoslavija (SRJ) koja nije članica UN, ali to ne znači da ta država nije postojala. Izbačena je iz UN zbog izazivanja rata u okruženju i kršenja ljudskih prava i ratnih zliočina na teritoriji bivše Jugovslavije.
„Mislim da je ova argumentacija dovoljna za ovu tezu da Kosovo nije lažna država i da državnost Kosova ne zavisi od priznanja Srbije. Prema tome, okolnost da Srbija ne priznaje Kosovo je irelevantna za pitanje državnosti Kosova. Odluka Međunarodnog suda pravde po tužbi Srbije utvrđuje da osamostaljenje nije suprotno međunarodnom pravu. Ova odluka dolazi od međunarodnog suda, koji je stalni sud, organ međunarodne zajednice, pa su njegove odluke izvor prava i predstavljaju po Ustavu Srbije deo korpusa unutrašnjeg prava“.
Preambula Ustava Srbije koja sadrži jednu deklaratornu formulu o značaju Kosova kao sastavanog dela Srbije, nije pravno obavezujuća za međunarodni sud pravde niti za međunarodnu zajednicu. Moglo bi se reći da je ova deklaracija suprotna presudi Međunarodnog suda pravde, što presudu ne čini manje značajnom. Pitanje nezavisnosti Kosova može se razmatrati i raspravljati, ali je teško osporiti da je Kosovo nezavisno od Srbije. Ova nezavisnost je u činjeničnom smislu, dakle, kao de facto nezavisnost nesporna. Ona se pravno upotpunjuje presudom Međunardno suda pravde.
Takođe, Kosovo ima pravo da se poziva na svoj Ustav koji je legitiman i legalan u istoj onoj meri u kojoj je i Ustav Srbije, njegova preambula, na koju se poziva Srbija. Preambula Koštuničinog Ustava uspostavlja obavezu državnih organa Republike Srbije da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohoiji. Ova norma je u prvom redu besmislena, jer iz činjenice da je Kosovo u Srbiji proizlazi, da samim tim državni organi zastupaju državne interese.
Iz života vidimo da je preambula u pravnom smislu beznačajna, jer državni organi ne mogu da odgovore njenim zahtevima. Pravna obaveza mora biti moguća, a ova pravna obaveza je nemoguća. U protivnom sledio bi zaključak da državni organi Srbije krše Ustav Srbije, jer ne sprovode državne interese na Kosovu, u policiji, vojsci, sudovima, tužilaštvima, inspekcijama itd.
Ključni problem sa Kosovom leži u psihološkoj sferi nacije. Postoji kolektivni doživljaj Kosova koji nije realan, a kojim su ga napravili Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, nastavljaju da rade aktivnim radom isto Vuk Jeremić, Miloš Jovanović, Boško Obradović. Takođe pasivnim radom, tj. bežanjem od teme to isto čine Dragan Đilas, Dobrica Veselinović, Radomir Lazović, Aleksandar Jovanović Ćuta…
U medicini postoji fenomen fantomska bol, koja se odnosi na pacijenta koji preživi amputaciju i onda celog života ima utisak da ga boli ili da mu trne amputirana ruka ili noga. Nažalost, u svom nesnalaženju i nerazumevanju svojih ratnih godina osuđeni smo na sudbinu takvih pacijenata, samo kod nas je u pitanju kolektivna (nacionalna) fatamorgana.
Ne postoji nikakva krivčnopravna zabrana iznošenja mišljenja o nezavisnosti Kosova, pa tako nema nikakve zabrane niti sankcije za tvrdnju da je Kosovo nezavisno, zaključio je Vuletić.
I pored utiska da su se sagovornici Branke Ćurčić (Grupa za konceptualnu politiku – Novi Sad), s izuzetkom Zorana Vuletića opredelili za pričanje „da se što manje kaže“ šteta je što je tribina u CZKD bila veoma slabo posećena. I što je moderatorka, umesto da kanališe razgovor na temu i potakne goste kratkim pitanjima, odlučila da se, predugim uvodima prilikom postavljanjem pitanje, nađe i u ulozi paneliste.
D. B.
