Dario Rosi
Veliki broj osoba sa autizmom je slabo ili nimalo verbalan, pa tako poznajem desetine porodica koje bi dale sve na ovom svetu za samo jednu reč ili rečenicu svoga deteta. I zato se gadim svih onih koji sa govorom rade sve ono, nesvesni koliko je taj dar dragocen.
Pre 50.000 godina ljudi su nekako u cvrkutu ptica prepoznali izražajnost, a u glasanju primata leksiku i iz te iskre razvili govor. Sposobnost govora bila je jedna od najvećih tranzicija evolucije, prekretnica koja je ljude učinila posebnim u živom svetu kao jedinu vrstu koja ima jezik. Doduše tokom daljeg razvoja, usled različitih uticaja čovek postaje i jedini primer koji ubija i muči pripadnike svoje vrste bez razloga i pri tom oseća zadovoljstvo.
U poslednjoj deceniji u Srbiji zemlji mimo sveta i veka, zavaranoj kako je bolje živeti u laži nego se suočiti sa istinom, pometenoj u nebeskom kako bi pobegla od zemaljskog, utovljenoj mitom i opijenoj predrasudom – konačno je zatučena i reč.
Radi lakšeg razumevanja geneze ovog opoganjenja evo odlomka iz knjige „Smeh pod vešalima“ Radeta Radovanovića. Ministar informisanja 1999.poziva na kafu u „Ruski car“ dopisnika strane agencije kako bi mu rekao da napušta politiku, a zapravo ispipao teren. „Vojislav Šešelj je vulgaran i odvratan tip“ siktao je ministar dok mu se sin Danilo, ne stariji od dve i po, vrpoljio na stolici. „Vi nemate pojma kakav je to čovek, kakav gad. A tek prema ženama…“, napravi pauzu, odmahuje glavom. „Mene je sramota da sa njim idem ulicom – zbog gadosti koje ženama dobacuje.“
„Da malo ne preterujete – šta im kaže?“
„Vi to ne možete ni da zamislite – to pristojan čovek ne može ni da pomisli.“
„Psuje im majku, oca – šta?“
„Ne, ne – vi to da čujete, ne biste verovali“, zgraža se ministar, osvrće levo i desno, pa se nagne prema sagovorniku: „Oćeš da ti razvalim pičku?“, kaže poluglasno. „E, to im kaže! To dobacuje ženama na ulici Vojislav Šešelj. To, baš takve vulgarnosti“, izgovara ministar manirom đaka cinkaroša koji učiteljici prijavljuje onog koji govori ružne reči.
Ta Šešeljeva (jedna od) patologija je vremenom promovisana u radikalsku školu političke i svakojake komunikacije. U kojoj je dozvoljeno, čak i poželjno vređati, blatiti, biti agresivan, lagati, psovati, ucenjivati, pretiti i preduzimati sve neophodne mere u svrhu postizanja cilja. A cilj je jedan – ne biti nadglasan.
Napredni radikali su pomenutu školu komunikacije unapredili do nivoa apsurda. Dok je kod originala možda i postojala neka nit u priči, mrvica argumentacije, zrnce nečega nalik retorici, kod naslednika to nije neophodno. Potrebno je samo ispuniti prostor rečima, zaglušiti sve što je drugačije, prostotom oterati pristojnog, „izdajnikom“ prelomiti sumnjičavog, „lopovom“ zavarati siromašnog… Ako slučajno i prođe škakljivo pitanje, na njega odgovoriti sa „vaše pitanje više govori o vama nego o meni“.
I tako je malo pomalo opoganjenje institucionalizovano. Uz medijske nastupe, najveći poligon je Skupština. Svedoci smo da je Radomanov polivač skoro 30 godina kasnije postao Nanelijev pljuvač, ali uz to i direktor u Telekomu. Jedna karijera kao inspiracija svakom polazniku SNS akademije mladih opoganjivača. A sada dragi moji čitaoci brzo zažmurite…
sledi poruka za opoganjivače na jeziku koji jedini razumeju „nabijem vas ja sve na…“
