BEOGRAD, 8. marta 2023. (Beta) – Na okruglom stolu „Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost“ koji su u Medija ventru danas upriličili Građanski demokratski forum, redakcija Novog magazinasu i Medija centar – povodom dve decenije od Đinđićevog ubistva – istaknuta je njegova uloga u stvaranju Demokratske opozicije Srbije (DOS) koja je na izborima pobedila režim Slobodana Miloševića, kao i značaj definisanje i pokretanja evropskog puta Srbije.
Otvarajući skup urednik Novog Magazina Mijat Lakićević je rekao da je Đinđić Srbiji „nudio sjajnu perspektivu“ koja je značila „Srbiju u Evropi i Srbiju na Zapadu“. On je podsetio i na izjavu njegovih političkih protivnika iz tog vremena, navodeći „Ako Đinđić preživi, Srbja neće“ i dodao da je sada jedina šansa da Srbija preživi „ako Đinđić ostane živ, nažalost samo kao ideja“.
„Da ostane kao amanet za budućnost, da bude prisutan među nama i dalje u filozofskom i političkom smislu“, kazao je Lakićević.
Filozof Novica Milić, priređivač Izabranih dela Zorana Đinđića je podsetio da politička pozadina atenatata na Đinđića nije rasvetljena i da je ona bila stranačka. Milić kaže da je sinoć čuo na nekoj televiziji sutkinju Natu Mesarević koja je na slučaj Đinđić došla zbog smene marka Kljajevića, da je posle oteran specijalni tužilac, potom njegov prvi zamenik, drugi zamenik takođe, da su ubijena dva svedoka saradnika…
Milić pita da li je uhapšena i obezglavljena grupa mogla da skloni sudiju koji počinje proces i tužioce… i dodaje da je tu „umešana ‘služba'“, pri čemu, kaže, ne misli na resor državne bezbednosti nego na njegove određene frakcije“.
I on je pomenuo čuvenu izjavu ondašnjeg direktora RTS Aleksandra Tijanića (Ako Đinđić preživi – Srbija neće) i da ne bi bilo iznenađenje da neko izda brošuru „Kako ubiti premijera?“Dosta kritike Milić je izrekao na račun medija, pomenuvši da je glavni urednik nedeljnika Vreme („Mart, mesec izazova“) i zaključio da je Đinđić u srpskoj javnosti predstavljen „kao ekscesna pojava, neko ko je bio višek, nepotreban Srbiji“
Istoričarka Olga Manojlović Pintar je naglasila značaj Đinđićeve političke orijentacija u kontekstu raskida sa Miloševićevim režimom i novom evropskom orijentacijom zemlje. Ona je aludiraju valjda na srpsku zaboravnost pomenula da „nema Britanca koji ne zna gde je bio kada je slušao da je njihov premijer Vinston Čerčil objavio rat nemačkoj, ili Amerikanca koji se ne seća šta je radio kada je čuo da je ubijen Džon Ficdžerald Kenedi…“
Ubistvo Zorana Đinđić, kazala je Olga Manojlović Pintar, nesumnjivo je uticalo na srpsko društvo, da njegov brod „najpre uspori a zatim promeni kurs“. „Protokom vremens, posle dvadeset godina, jasno je da izvestan broj intelektualaca smatra da Đinđić nije bio bitno drugačiji od onih koji su bili samo za svrgavanje Slobodana Miloševića a da posle nastave sa promenama granica na Balkanu. Đinđić je, po mom mišljenju, politiku doživljavao kao umetnost mogućeg i to je u isto vreme i njegov veliki doprinos politici u Srbiji“, kazala je.
Ona smatra da je to bila i jedna vrsta ograničenja i da su ga protivnici identifikovali samo kao pragmatičnog političara. Podsetila je na prethodnicu atentata, pokušaj kod hale Limes (21. februara) kada je krenuo na put u Banjaluku, kada je studentima u najvećem krajiškom gradu rekao: Vi ste ovde samo olateralna šteta onih koji odlučuju u Beogradu, njihove loše procene i dodala da danas „dvostruko plaćamo greške političke miopije“.
Politikolog Vuk Velebit, koji je u vreme atentata na Đinđića imao samo devet godina, rekao je da se tada počeo „zanimati za politiku“ i da nije ni slutio da će 20 godina kasnije da govori na ovakvom skupu. „On se suprotstavio strahu i poniženju, i ponudio nadu“, rekao je Velebit i dodao da su ga fascinirali Đinđićeva energija i odnos prema optimizmu koji su, kako je kazao, bitni elementi za političko delovanje.
„To našoj politici nedostaje u ovih dvadeset godina… Đinđić je jako dobro razumoe kulturu optimizma i koliki su to bitni elementiu u društvu da bi moglo da ide napred“, rekao je Velebit. Ocenio je da se Đinđić „uspešno suprotstvio osećanju straha i poniženja koji su postojali u srpskom narodu“. Uspeo je, kazao je, da nemetne nadu i verovanje da je danas bolje nego što je bilo juče i da će sutra biti bolje nego što je danas.
„Bio je vrlo svestan i pesimizna i cinizma u društvu, a to sui, nažalost, stvari koje nam ne manjkaju ni sada“, rekao je Velebit i dodao da je važno da se Srbija vrati Đinđićevim idejama koje vuku društvo napred.
Predsednik Građanskog demokratskog foruma, Zoran Vuletić istakao je da je Zoran Đinđić „arhitekta Demokratske opozicije Srbije (DOS)“ i da je poltički obojio i arhitektonski ustrojio njegove ciljeve nakon čega je usledila pobeda ovog udruženog bloka opozicije nad režimom Slobodana Miloševića.
„Nije Đinđić kroz DOS samo fomatirao ‘skoniti Miloševića’, on je formatirao i članstvo Srbije u Evropskoj uniji (EU), i to ne da se samo pozivalo na vrednost i da se priča o Evropi, već jasno i konkretno. Vuletić je podsetio na to vreme – da je opljačkana stara devizna štednja, da je Srbije izašla „iz četiri rata za promenu granica“, kapitulacijom na Kosovu…
Naveo je i da je opstao Đinđićev cilj o Srbiji u EU, ali ga sada sprovode oni čiji su ciljevi o „velikoj Srbiji“ propali, dok su Đinđićevi ciljevi o evropskoj budućnosti Srbije bili „zamagljeni“ kada su na vlasti bili Vojislav Koštiunica i Boris Tadić. Vuletić se zapitao – može li da se zamisli šta bi Đinđić, da je bio živ, uradio – kada se odlučivalo da se „čitav energetski sektor Srbije preda Rusiji, kako bi štitila svoje političke interese, da li bi glasao za sve kosovske rezolucije“… On je podvukao da je „velika Srbija poražena“ i da taj cilj više „ne postoji“. Da je Đinđić ostao, kazao je Vuletić, ne bi danas Aleksandar Vučić i Ivica Dačić provodili taj cilj, da nije bilo Borisa Tadića i Vojislava Koštunice i kampanje „i Evropa i Kosovo“ i „politika četiri stuba“ (Brisel, Vašington, Moskva i Peking – rim. D. B.) i sve je zamagljeno, naglasio je Vuletić.
On je pomenuo sadašnju aktuelnost – potrebu za vekovnim izmirenjem sa sa kosovskim Albancima i da su Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj Kosovo izgubili još 1990. godine. Vuletić je naglasio da poslednjih mesec dana Boris Tadić i Vuk Jeremić na svim televizijama i u drugim medijima telale da je veoma važno odbijanje Sporazuma sa Proštinom. Njega čudi zašto je Boris Tadić ćutao sve ove godine i zašto ovo što sada govori nije kazao 2005. godine kada je bio na vlasti. „Nije, jer je tada tercirao Vojislavu Koštunici. I zašto se Tadić nije oglasio kada se vratio sa molitvenog doručka kod američkog predsednika „gde je navodno Đinđiću zamereno zbog načina na koji namerava da rešava kosovsko problem“, rekao je Vuletić.
Navodeći reči holivudskog glumca (Voren Biti) – da ljudi neće pamtiti ono što ste im govorili nego kako su se osećali, Miloš Nikolić (LIBEK) je kazao da je Đinđić „radio na deemocionalizaciji, komunikcijskoj tehnici, da se bude dosadan i stručan.
„Hlađenje usijanih glava, da se fokus sa politike preseli na privredu i evropske integracije, bile su Đinđićeve vodilje u novom programskom dogovoru – za Srbiju na zapadu. Predsednik obrazovno-istraživačkog centra LIBEK je ocenio da je „veliki deo javnosti shvatio istorijski značaja Đinđića tek pošto je ubijen“.
„Govoriti opet i opet o Zoranu Đinđiću. Zato što. Pobednici pišu istoriju. Ili makar relativizuju zločine.
Navikli smo. Takvo smo društvo – skup relativista. Manje afirmativni rekli bi – skup lažova, rekla je pozorišna rediteljka Jelena Bogavac i nastavila: Zato je važno da ponovo i ponovo pišemo i govorimo o ovoj tragediji.
Zoran Đinđić. Tragedski junak novoistorijske srpske tragedije istorije.
Junak pragmatičke istorijske misli. Koji je njegov hibris? Definišiui prirodu tog hibrisa definišem i nauk za dolazeće generacije kada ih budu učili etici novovremenog. Kad sa istom budu sudareni. Čeono na trnovitom putu postavljanja države srbije u normalne civilizacijske tokove? Prodor u suštinu ovih društvenih procesa nisu mu oprostili, naravno. Hibris Zorana Đinđić – njegova tragetska krivica u antičkoj tragediji savremenog trenutka.
Ledolomac zaleđenog društva. Slobodan od svega. Hrabar i koncentrisan da razloži istinu. Neskriven iza višeg istorijskog zakletnog ideala. Želeo je da dekodira našu društvenu strukturu – od mitološke ka dnevno-političkoj.
Probao je da naš problem reši pragmatično. Taj pojam i tu misao bilo je gotovo nemoguće nakalemiti na brdske šljivike. Pao i usled svog idealizma. Usled nemanja volje društva, ne prepoznavanja taktike, nerazumevanja terminologije.
Zahteva za Etika odgovornosti – svi verujemo u najviše stvari, samo u praksi verujemo da neko drugi treba da ih sprovede. Kad padne onaj koji je imao hrabrosti za to, oplačemo ga i ispratimo rečima: tako je to, takva ti je Srbija odvajkada i zauvek. Ne dakle, razumevajući veličinu njegovog heroizma, nego empatišući gromadnu nepromenjivost našeg okorelog u tihom tajnom i beskompromisno bezuslovnom nesuvislom strahovladanju.
Državni sistem utemeljen na strahu od ovih na vlasti jer mogu šta oće. Jer im se može. Jer je u njih sila. Ako mene ubiju neće moći ništa da zaustave. To je proces koji je krenuo. Najtužnija je izjava novije srpske tužne istorije. Naš osnovni zadatak mora da bude da taj proces pokrećemo neprekidno.
Filosof pragmatik.
Prosvećeni političar.
Evropejac.
Patriota rodoljub
Prosvetitelj.
Masovni pobunitelj mislećih.
Borac za osnovna prava u središtu individualno-kolektivnog identiteta.
Inicijator otvorenih kanala komunikacije kao uporišne tačke dinamike građanskog društva.
Učitelj odgovornosti.
Permanentni mobilizator kreativaca.
Mobilizator kreativnih društvenih energija
Idealista modernizator.
Tvorac novog državnog (programskog) koncepta.
Tragični heroj tragične noviije srpske istorije
I narodni heroj novog političkog koncepta nove misli.
Da Ne bi postale lake floskule za parastose. Moramo se neprekidno vraćati na prirodu Zoranove politčke misli i delovanja.
Opet i opet sećati se budućnosti kroz prizor ubijenog premijera države u pokušaju
Konstanta žila kucavica našeg socijalnog sistema je nasilje. Hajdučija strahovlada.
Tako mlada a već tako pokvarena demokratija.
Nasilje je integrisano u našu kulturu politiku ekonomiju.
Naša država nikada nije uspela da se protegne i bude država svih građana. Ona je oduvek i rekla bih do dugo još, aparat prisile i zaštite određene (odabrane kriminalizovane i zatvorene društvene) grupe.
Hajdukovanje i jatakovanje u beskraj. Sve pod homoforom duboke i još dublje države u kojoj nad svakom policijom ima još tajnija policija a apsurdno ali istinito opšti utisak tako kontrolisanog sistema je anarhija, lov u mutnom i dezorganizacija.
Dimitrije Milić („Novi treći put“) kaže da „vizija optimizma nije nestala“. On je najbolje artikulisao odgovor na pitanje zbog gubitka statusa, rekao je Milić, navodeći da je naše društvo devedesetih godina prošlog veka izgubilo status, i da je Rusija zbog slabosti takođe izgubila status.
„Jedino društvo koje se od toga uspešno odbrnilo je jepansko, gde je šogun odsekao rep i opredelio se za modernizam, dok je kod nas politički šogunac pobedio reformatora“, rekao je Milić.
Istoričar Milioj Bešlin je Đinđića svrstao uz Milana Piroćanca i marka Nikezića… među najmodernije srpske političare. Bio je, kaže, filozof, reformator, političar, ali i izdajnik i kriminalac kako su ga videli njegovi politički protivnici.
Bešlin je naveo i jedan kratak susret poznate istoričarke Latinke Perović za Đinđićem, kada mu je Perović poželela sreću, a Đinđić joj odgovorio: „Gospođo Perović, ovog puta ćemo sigurno pobediti. Da li je bio incident, pita Bešlin. „levica ga je optuživala što je uveo liberalizam, a desnica da je otvorio vraća za korupciju.
On napominje da srpsko društvo dvadeset godina posle Đinđićevog ubistva nije odlučilo da li želi da ide ka Evropskoj uniji (osim ako to nije pod našum uslovima), ili ka ruskoj izolaciji, da li da prizna Kosovo ili da otkine jedan deo kosovske teritorije, o odnosima prema susedima (Bosna i Hercegovina i Crna Gora). Istorijsko nasleđe Zorana Đinđića nas upućuje – kako se boriti u jednom autoritarnom trenutku. Kult ili mit(?) nije potreban našoj nauci, njoj je potrebna demitologizacija! Niste posle toliko godina bili u stanju da napišete dobru monografiju o meni, rekao bi Đinđić da može, zaključio je Bešlin.
Na kraju skupa Zoran Vuletić je podvukao da za vreme svoje kratke vladavine Đinđić nije imao moć ni u finansijskim ni bezbednosnim strukturama srpskog društva. On se osvrnuo i na „teoriju trećeg metka koji i dalje forsira advokat Božo Prelević iako je to odbačeno na sudu i postavio pitanje – imamo li pravo da ne verujemo našim sudovima.
Dragan Banjac
