Aleksej Kišjuhas
Ko još danas čita filozofiju? A možda bismo trebali? Između ostalog, i zbog sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, odnosno postizanja trajnog mira između Srbije i Kosova.
Kao i na Balkanu uopšte. Filozof Imanuel Kant je davne 1795. objavio esej Večni mir: filozofski nacrt. I koji valja pažljivo pročitati. U najvećem delu ljudske istorije, jedino trajno ili večno stanje bio je – rat.
Carstva i države prosto osvajaju druga carstva i države, i čitava stanovništva tada se brišu sa lica Zemlje. I to je naprosto tako. Od Aleksandra, preko Konstantina, do Petra i Fridriha (ili pak Miloša), istorijske ličnosti kojima dodeljujemo epitet Veliki nisu bili veliki naučnici, umetnici ili mirotvorci, već vojskovođe i diktatori koji osvajaju goleme parčadi zemlje. Kako navodi kognitivni psiholog Stiven Pinker sa Harvarda, da je Hitlera malo duže poslužila ratna sreća, verovatno bi i on u istoriji bio poznat kao Adolf Veliki.
OGNJEM I MAČEM: „Smrt jednog čoveka je tragedija, a smrt milion ljudi je statistika“. Ovo je rečenica koja se pripisuje Staljinu, iako je on verovatno nikada nije rekao. Njen autor bio je nemački satiričar i pacifista Kurt Tuholski (1932), dok je Staljinu (namerno?) pogrešno pripisuje Leonard Lajons, kolumnista Vašington posta (1947). Pa ipak, još je kineski filozof Mo Cu u 5. veku p. n. e. isticao da je „Ubistvo jednog čoveka zločin, a ubistvo deset ljudi desetostruko veći zločin.
I to razumeju svi vladaoci. Ali, kad se radi o ratu, tom najvećem zločinu od svih, vladaoci ga – veličaju“. Mo Cu je zagovarao ideju o univerzalnoj ljubavi, kao i uzajamnoj solidarnosti među ljudima. I prorok Isaija tvrdi da će, u budućnosti, „ljudi raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove“, te da „neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti ratu“ (Isaija 2:4).
Kad ono, međutim. Rimskom caru, i rođenom Nišliji, Konstantinu (naravno, Velikom) se bio ukazao vatreni krst sa porukom „Ovim pobeđuj“, pa je docrtao krstove na oružje, i stvorio militantnu verziju hrišćanstva. A islam se od samog starta, predvođen prorokom-ratnikom Muhamedom, širio ognjem i mačem. Sve do 18. veka, ratovi između evropskih država izbijali su po tri puta godišnje u proseku.
Mirovne ideje, subverzije i spekulacije bile su ograničene na pojedine velikane književnosti i filozofije, poput Šekspira (Henri IV, 1597), Svifta (Guliverova putovanja, 1726) ili Voltera (Kandid, 1759). „Milion ubica u uniformama marširaju s jednog kraja Evrope na drugi, disciplinovano ubijaju i pljačkaju, da bi zaradili za hleb“, pisao je Volter.
I, zatim dolazi Kant i njegov Večni mir (1795). U pitanju je elegantan skup principa i pravila za – mir u svetu. Na osnovama prosvetiteljstva, federalizma i kosmopolitizma, a ne sa izbora za Miss. Uzgred, Kant je znao i da ošali, pa je naveo da sintagmu Večni mir pozajmljuje od satiričnog natpisa na jednoj krčmi, i na kojoj je tim povodom bilo naslikano – groblje. „Dugo konačište“, rekli bi Topalovići iz Maratonaca.
Pa ipak, ništa nije smešno u ratu i miru. Kant u svom dalekovidom delu i vrhunskom antiratnom dokumentu prvo navodi šest „preliminarnih članova“ večnog mira među državama, a zatim i tri „definitivna“ člana. U ovih šest + tri jednostavnih principa, formulisanih još krajem 18. veka, krije se dobar deo razloga za odsustvo trajnog mira na Balkanu. Krenimo redom.
TRAJNO PRIMIRJE Prvi član: „(1) Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je sklopljen tako da prećutno sadrži povod budućeg rata“. A ovdašnji mirovni ugovori (Dejtonski, Kumanovski, Briselski sporazum) u sebi zaista sadrže povode za buduće sukobe, i doživljavaju se kao relativno privremeni ili pak nametnuti.
Drugi član: „(2) Nijednu samostalnu državu (bez obzira na to da li je ona velika ili mala) ne može druga država da stekne nasleđem, zamenom, kupovinom, niti darivanjem“. A u Srbiji se izdašno navija za promene granica ili razmene teritorija, odnosno za ujedinjenje sa delovima suverenih država (Bosne i Hercegovine i Crne Gore), kao i za podelu Kosova. Treći član: „(3) Stajaće vojske treba da vremenom potpuno nestanu“. A umesto nestanka stajaćih vojski, naša Republika se hvalisavo naoružava i svako malo razmatra povratak obaveznog vojnog roka.
Idemo dalje, četvrti član: „(4) Država se ne sme zaduživati zbog spoljašnjih razmirica“. Kant ovde ne govori o „zaduživanju“ u privredne („popravka puteva, podizanje naselja“), već u političke svrhe („kao mehanizam u međusobnoj borbi jedne sile protiv druge“). A Srbija se bila politički zadužila kod Rusije, u zamenu za njenu geopolitičku podršku oko Kosova.
Peti član: „(5) Nijedna država ne sme se nasilno uplitati u uređenje i upravljanje druge“. I opet, Srbija se i te kako petlja u susedne države, a posebno Crnu Goru. Na kraju, „(6) Nijedna država u ratu sa drugom se ne sme upuštati u takva neprijateljstva koja bi u budućem miru onemogućila međusobno poverenje, a to su: iznajmljivanje plaćenih ubica, trovača, kršenje ugovora, podsticanje na izdaju u državi sa kojom se ratuje“. A naša neprijateljstva jesu osujetila međusobno poverenje, pre svega zbog „plaćenih ubica“, odnosno paravojski i raspojasanih ratnih zločina. Da li je sada jasnije zašto živimo u trajnom – primirju? Kant je pisao o tome.
A još zanimljiviji su Kantovi „definitivni“ članovi ili klauzule. I on je bio svestan da „Prirodno stanje među ljudima koji žive jedni uz druge nije stanje mira nego, naprotiv, ratno stanje. To jest, ono u kome, istina, neprijateljstvo ne izbija u svakom trenutku, ali to izbijanje ipak stalno preti. Mirovno stanje treba dakle uspostaviti“.
Ali kako, moliću lepo? Prvi definitivni član ili preduslov Kantovog „večnog mira“ glasi: „(1) Građansko uređenje u svakoj državi treba da bude republikansko“. On je koristio reč „republikansko“, ali je zapravo mislio – demokratsko. Naime, Kant je „demokratiju“ još uvek percipirao kao vladavinu rulje, dok je pod „republikanskim“ uređenjem smatrao „Uređenje koje je zasnovano na principima slobode svih članova jednog društva (kao ljudi), načelima zavisnosti svih od jednog jedinog zajedničkog zakonodavstva, i na zakonu jednakosti svih (kao građana)“. Dakle, suština trajnog mira je u republikanskim principima – slobode, vladavine prava, i jednakosti građana. A koliko smo i kad postali daleko od ovih principa?
MIROLJUBIVA KORGZISTENCIJA: Drugi definitivni član glasi: „(2) Međunarodno pravo treba da se zasniva na federaciji slobodnih država“. Ovde Kant još davno poziva na uspostavljanje federalne zajednice, saveza ili Lige naroda koja će objektivno rešavati sporove, i zaobilaziti sklonosti svake države-nacije da smatra da je uvek u pravu. Kao i za pojedince, i za države-nacije ne može važiti pravo bezakonja, agresije i nasilja, i zato je ključna međunarodna federacija koja bi ovo sankcionisala – kao u slučaju ruske agresije na Ukrajinu. Dok istorija svedoči da federalizam npr. Savezne Republike Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, pa i SFR Jugoslavije i (potencijalno) Evropske unije može da spreči tribalističke nagone i nacionalističke instinkte, odnosno da lansira ove političke zajednice u stanje miroljubive koegzistencije.
Kantov treći definitivni član je: „(3) Pravo građana sveta treba da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta (gostoprimstva)“. U pitanju je poziv na apsolutnu slobodu kretanja ili migracija koja „pripada svim ljudima kao društvenim bićima, jer svi oni zajednički imaju pravo na zemljinu površinu, na kojoj se, pošto je loptasta, ne mogu rasuti u beskonačnost, već jedan mora trpeti drugoga kraj sebe“. S tim u vezi, Kant je još u 18. veku vešto anticipirao čak i antimigrantska osećanja kao pretnju po trajni mir među ljudima i državama. Međutim, ukoliko se vratimo Kantovim preliminarnim članovima ili tačkama, postaje jasnije zašto još uvek zveckamo oružjem. Umesto toga, uredimo naša društva kao demokratska, republikanska, federalna, sa vladavinom prava i slobodom kretanja, i trajni mir će doći.
Dakle – demokratija, federalizam, migracije. Ili republika, međunarodni savez država, i sloboda kretanja. Uz prosvetiteljstvo i kosmopolitizam, umesto nacionalizma. I to je formula, i ovo su preduslovi za trajni mir, bar u tekstu istinski velikog filozofa, te genijalnog Imanuela Kanta. A da li kapiramo koliko smo predaleko od ovih principa, par stoleća nakon što su bili napisani? Jer, „Demokratiju nemamo, uzmite nešto sa roštilja“, kako veli popularni grafit. Napetost ili dijalektika između pojedinca i plemena obeležila je istoriju Evrope, kao i Balkana. S druge strane, Kantove ideje predstavljale su osnovu programa tzv.
Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudroa Vilsona (1918), osnivanja Lige naroda (1920), odnosno Ujedinjenih nacija (1945). Sa zakašnjenjem od par ratobornih vekova, biće da je tada neko ipak čitao – filozofiju? A danas? Ako je šef evropske diplomatije Žozef Borel, Beogradu i Prištini poslao neku verziju predloga za dogovor ili sporazum u mirovnom dijalogu, ključno pitanje je sledeće. Da li je avioinženjer Borel čitao Kanta? I da li su ga čitali Vučić i Kurti? I zašto nisu? I zašto nam trajni mir trajno izmiče?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
