понедељак, април 22, 2024

In memoriam: David Albahari (1948–2023) Odlazak Kralja

Slične objave

Podeli

„Fras u šupi“, „Cink“, „Snežni čovek“, „Mamac“, „Gec i Majer“, „Pijavice“… Romanopisac, pripovedač, autor sažetih priča, esejista, pesnik, prevodilac, urednik i antologičar napisao je neke od najvažnijih knjiga našeg vremena

Kralj je umro u noći između ponedeljka i utorka. Tom rečenicom počinje poslednji objavljeni roman Davida Albaharija Pogovor (2021). Ne, Kralj je umro u nedelju, 30. jula, u 76. godini života, u Beogradu, mogli bismo da se poigramo uvodnim rečima njegovog pripovedača, premda znamo da su „stvari krhke a da su reči guste kao lepak“ – kako zaključuje junak Cinka (1988), opisujući smrt svoga oca. Devojka iz iste knjige tvrdi da ne postoji svet, da postoje samo reči.

„Cink, to je tako meko.“

Pravićemo se da smo negde zaturili zbirku Opis smrti (1982, Andrićeva nagrada), naročito antologijsku priču „Pokušaj opisa smrti Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima“. Sledeća pripovetka u toj knjizi ionako nosi naslov „Neke stvari nećemo nikada doznati“.

Moguće da je Ruben Rubenović, što citira mesto iz Mišne – ko god razmišlja šta je dole, šta je gore, šta je bilo pre početka vremena i šta će biti posle, bolje bi mu bilo da nije došao na ovaj svet – nastao po liku starijeg čoveka iz društva piščevih roditelja; gospodina što nije previše učestvovao u razgovoru, ali koji je na kraju diskusije, „kao da želi da je rezimira, uvek ponavljao: Da, da… Život nije trka, život nije takmičenje…“ Onda bi stavljao šešir na glavu i odlazio u noć.

Zašto je Pogovor važan? David Albahari, jedan od najvećih savremenih svetskih književnika, rođen 1948. u Peći, diktirao je to delo (!), zaokruživši sâm sopstveni pripovedački opus, započet delima Porodično vreme (1973), Sudija Dimitrijević (1978), Obične priče (1978) i Fras u šupi (1984).

Kralju je dao osobinu „rođenog pripovedača“, sposobnog da „ispriča roman“ ne gubeći nit, a potom u njega utkao motive iz cele bibliografije.

Govorio nam je da sve njegove proze imaju rečenice-refrene, bitne za priču, ali čiji zadatak prvenstveno jeste da održavaju ritam. Zato smo lako prepoznali refren iz Pijavica (2005): „Pogledao sam levo, pogledao sam desno.“

U Mamcu (1996, NIN-ova nagrada), o majci i starom magnetofonu, ispovesti i sposobnosti da se prihvati stvarnost – to su one rečenice koje počinju iskazom „kada bih umeo da pišem“.

Osim Knjige o fotografiji (2021), sa Žarkom Radakovićem objavio je Knjigu o muzici (2013). Sa spisateljske tačke gledišta – objasnio je – pisanje u jednom pasusu primorava vas da neprekidno pazite na ritam pripovedanja koji ne sme da se menja, nešto kao zvuk bas gitare u regeu.

Dopadalo mu se kada su stranice potpuno crne od slova, osećao je čist estetski užitak. Birao je formu bez „otvora i pukotina koje nastaju kada je tekst uobličen od pasusa različite dužine, dijaloga i poglavlja“.

Stvaranje takve proze poredio je sa građenjem svojevrsnog lavirinta. „Uđeš u njega i možeš izaći jedino na kraju – nema drugih prekida, nema utočišta gde će čitalac odmoriti i eventualno pobeći – kada uđe, nema mu druge nego da ide do kraja.“

Bio je iznenađen uplivom svakodnevice u prozu. Pijavice su najpre krenule kao ljubavni zaplet između Zemunca, Srbina, i Beograđanke, Jevrejke: „Potom je priča pošla u pravcu istorijskog romana o zemunskoj jevrejskoj zajednici i na kraju se preobrazila u pripovedanje o antisemitizmu. Svugde postoje ljudi koji, poput kakvih pijavica duha, nastoje da isisaju iz nas svako osećanje dobrote i prepuste vladavini strane zla.“

Snimio sam reakciju na komentar da Pijavice imaju tri stotine strana.

„Pojedine priče jednostavno traže više prostora i otimaju se sažimanju. Budući da sam hteo da unesem nekoliko paralelnih priča, trista strana je bilo neophodno za sve njih. S druge strane, moji pokušaji pisanja romana počeli su krhkim, fragmentarnim Cinkom, a svaki naredni pokušaj bio je duži. Pijavicama prethodi Svetski putnik koji nije bio kratak. Izgleda da se moj pripovedački dah zgušnjava kada nastoji da ispriča kratku priču, odnosno, da se širi kada treba da ispriča romanesknu povest. Ono što je za mene važnije jeste da se nisu izmenili moji poetički stavovi. I priča na trista strana samo je fragment naspram duže strukture vremena i istorije.“

Kralj najradije voli da misli o sebi kao o geografu, pa kopira mape čvrsto zalepljene na prozorsko okno. Slika nas vraća na Snežnog čoveka (1995): „Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: Živiš u kući kartografa.“

Ili na detalj iz tog najboljeg romana Davida Albaharija, objavljenog godinu dana nakon što je napustio zemlju i preselio se u Kanadu, slično glavnom junaku: „Da te večeri nisam zatekao sok od pomorandže u frižideru, nijedan prag me ne bi zadržao, pomislio sam dok sam sedeo za kuhinjskim stolom.“

Jugoslavija se raspala. „Kada se država raspada, rekao je profesor političkih nauka iza njegovih leđa, teško je održati delove tela na okupu.“

Lik čuči u podrumu, iako je otišao u svet; u tami pronalazi geografske karte uvijene u rolnu. Problem prostora povlači pitanje vremena. Književnik vidi 1998. kao poslednju u kojoj su ljudi bili isti kao 1994. kada je otišao iz Srbije.

Svetski putnik (2001), u kome opet srećemo Daniela Atijasa – da li istog onog prema kome Ruben Rubenović podiže drhtavi prst u pripoveci „Neke stvari nećemo nikada doznati“ – takođe je vezan za `98.

„Posle bombardovanja u proleće 1999. došlo je do velike promene u ljudima, verovatno zbog toga što su tada doista iskusili teret rata, i došavši u Beograd, u decembru, nisam mogao da prepoznam mnoge od mojih poznanika. Stoga se, kada pišem, još ne usuđujem da prekoračim tu crtu podele, iako sam svestan da je to možda pogrešna procena.“

Unutrašnjost kuće u Snežnom čoveku ispunjava se sve gušćim mrakom! Lik iz Mraka (1997), „hronike ljudskih slabosti i spremnosti za spuštanje ispod svake, pa i najniže granice nemorala i čovečnosti“ – kazaće da je mašta divna, ali da nikada ne uspeva da dosegne stvarnost.

Gec i Majer (1998) govori o dve stvarne ličnosti o kojima se ne zna skoro ništa – kako ističe izdavač najnovijeg izdanja – osim da su bili esesovci što su „dušegupkom“ svakodnevno odvozili u smrt Jevreje iz logora Staro sajmište. U arhivama ne postoje sačuvane fotografije, ne zna se šta su radili pre rata, niti posle njega. Oslanjajući se na sopstvenu imaginaciju i nekoliko oskudnih informacija o njihovim aktivnostima i navikama, autor nas majstorski dovodi u ravan svakodnevice dvojice masovnih ubica i suočava s jednim od najznačajnijih pitanja oživljenih tokom krvavog dvadesetog veka: koliko je potrebno da čovek, pod plaštom odanosti poslu i naciji, izgubi svaku ljudskost.

Pisao na realistički ili metaprozni način, nije se pretvarao da ne primećuje stalni nemi dijalog između stvaraoca i dela.

Jednom postmodernista – uvek postmodernista?

Da li bih prepoznao izraz nelagodnosti na Albaharijevom licu, onako kako u Mamcu pripovedač jasno vidi nelagodnost na licu majke, dok postavlja magnetofon, uključuje mikrofon i razvlači kablove…

„U kasnijem periodu stvaralaštva, pomenuti dijalog sveden je na minimum i više se pojavljuje kao vrsta ukrasa nego kao stilska ili poetska odlika.“

Bez sumnje, jeste prodor u tkivo storije s ulogom da podseti čitaoca, „pa i autora, da je pred njima fiktivni proizvod i da ne bi smeli da sve prime zdravo za gotovo“.

Postoji u Pogovoru – da ne zaboravimo Kralja – i deo o filateliji, vezan za izradu poštanskih markica povodom Samita nesvrstanih 1961. Upućuje na knjigu za mlade Marke (2006).

Progonitelj, patike, paranoja.

No, otkud Afrika?

Promašeno pitanje! Uz vest da je preminuo poznati romanopisac, pripovedač, esejista, prevodilac, antologičar i urednik David Albahari, majstor najkraće – on bi pre rekao: sažete priče – na televiziji se najviše govorilo o samitu afričkih lidera, o vojnom puču u Nigeru…

Pogovor, plod mašte – predgovor je realnosti.

„Na relativno malom prostoru mogao sam da stvorim razigrano igralište na kojem su se glavni afrički akteri neprekidno suočavali u pokušaju da dođu do prodornijeg shvatanja stvarnosti. Afrika u isto vreme postoji u svim svojim oblicima, kao kakva magična Rubikova kocka, pomoću koje svako od nas pokušava da nađe rešenje za sopstvene dileme“ – rekao je pre dve godine za NIN.

Šta će se teško čuti na televiziji?

Da su bile dovoljne tri tiho izgovorene duhovite rečenice da lično oduševljenje potpuno prenese na vas i da zahvaljujući njemu, recimo, sada redovno čitate Ekonomist, imate naviku da posmatrate sove ili sanjarite da pošaljete priču u Politikin zabavnik.

Već smo ovde pretpostavljali da mora biti teško kada vas nazovu piscem jedne generacije. Kao da ste neprekidno na ekskurziji.

Pomenite Davida Albaharija generaciji rođenoj šezdesetih. Reći će: Fras u šupi. Pomenite ga generaciji rođenoj sedamdesetih. Reći će: Snežni čovek. Pomenite ga onima rođenim osamdesetih? Pijavice. Tviterašima? Neobične priče (1999), Krava je usamljena životinja (2013).

Lepo se, lako i dugo igra ovakva igra sa modernim klasicima.

Mića Vujičić

Prevodilac i urednik

David Albahari objavio je oko dvadeset zbirki priča, šesnaest romana i pet knjiga eseja. Dobitnik je NIN-ove, kao i Andrićeve nagrade. Nagrade „Balkanika“, „Most Berlin“, te priznanja koja nose imena Aleksandra Tišme, Stanislava Vinavera, Branka Ćopića, Isidore Sekulić, Dušana Vasiljeva, Todora Manojlovića…
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Atvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća: Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske.
Knjige su mu prevedene na više od dvadeset jezika.

Prijateljski pozdrav

Zbogom je suvišna reč

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, krležijanski rečeno, „jedan mladić nosio je svoje prve priče na ogled“ u redakciju tadašnje Književne reči. A objavljivanje prvih radova u tom, tada prestižnom i uticajnom glasilu bilo je ravno činu književne inicijacije. Urednik za prozu bio je David Albahari, već potvrđen pripovedač prethodne književne generacije, autor Porodičnih priča i Sudije Dimitrijevića…

Razgovor u skučenom redakcijskom prostoru u kojem je uvek bila gužva kao u tramvaju, prepunom žagora i duvanskog dima, bio je kratak. Izvinjavam se, ko je David Albahari? David je, čini mi se, umesto „ja sam“ samo klimnuo glavom, i namah sam se setio kako sam nedugo pre toga video to lice u knjižari u Cetinjskoj u koju je zalazio dobar deo ondašnjeg beogradskog književnog i ne samo književnog sveta, mahom nekonvencionalnijeg usmerenja. Doneo sam dve priče, kratko sam rekao, pružajući mu ih. U redu, dođi tada i tada. I to je, uglavnom, bilo sve. Došao sam tada i tada, priča je prihvaćena možda i zato što se u njoj pominju Rolingstonsi, i ubrzo objavljena. Tek kasnije naišao sam na Davidov za ono vreme provokativan stav, čemu inače nije bio posebno sklon, kada je na pitanje šta ga posebno interesuje među novoobjavljenim naslovima rekao da ga više od svega zanima kakav će biti novi Džeger-Ričardsov album.

Prethodnu rečenicu ne treba shvatiti samo kao anegdotu, već i kao signal jedne ozbiljnije i svakako dalekosežnije književne promene koju će u velikoj meri upravo oličavati knjige Davida Albaharija. On je, naime, svoju eksperimentalnu, „tihu“, minimalističku prozu, koja se od početka klonila izjašnjavanja o velikim temama velikih naracija, otvorio za niz u ono vreme alternativnih pojava na koje centralni književni tok, preokupiran izjašnjavanjima i raspravama o sudbinskim pitanjima ideologije, politike, istorije, nacije (i sve tako redom) nije obraćao nikakvu pažnju, blago rečeno, nesvestan njihovog postojanja. A Davida je zanimalo upravo to, književnost kao trajno otvorena mogućnost formalnog i jezičkog istraživanja, kao saodnos sa drugim umetničkim i neumetničkim iskustvima, praksama i pojavama (ne nužno ovim redom: rokenrol, kulture Istoka, performans, novi mediji, veštački rajevi…) što se u krajnjem zbiru može predstaviti jednom parodičnom sintagmom koja je postala i naslov njegove knjige Fras u šupi.
Ubrzo smo, uza sve razlike od kojih je najmanja bila ona vremenski najveća (u godinama), postali drugovi, sagovornici, saurednici… Posle kratkotrajnog zajedničkog urednikovanja u Književnoj reči, dve-tri godine potom u Književnim novinama, u kojima sam bio urednik za prozu i kritiku, objavili smo temat Književnost i rokenrol. Autori su redom bili predstavnici nove (sub)kulture iz negdašnje države, pa je kamenje još intenzivnije počelo da se kotrlja…

A onda, došao je rat. Pojedini pisci postali su još javno uticajniji zahvaljujući svojim političkim delovanjima i proklamacijama, dočim je na knjige, ne samo njihove, malo ko obraćao pažnju. Dabome, bilo je tada mnogo „važnijih pitanja“ od polemike oko postmodernizma takođe vođene u Književnim novinama koje su i same sve više postajale politička tribina, a sve manje list za poeziju, prozu, kritiku… I David je otišao u Kanadu, sa namerom da tamo ostane godinu dana kao gostujući pisac na univerzitetu u Kalgariju (Alberta). Ostao je do 2012. I njegove knjige su se, po sili istorijske inercije kojoj ne može odoleti nijedno misleće biće, nekmoli pisac, odjednom otvorile za pitanja koja su u velikoj meri određivala naše živote. Rugobnu stvarnost naprosto ništa nije moglo sprečiti da ne postane važan deo književnog imaginiranja; detraumatizacija, „progovor“, „svedočenja“ i tako redom često su postajale ključne tačke novonapisanih knjiga. U svom podrumu u Kalgariju David je napisao niz romana (ne prestajući da piše kratke priče, jer se pre svega smatrao piscem te forme) u kojima su preovlađivali tamni tonovi, počev od Snežnog čoveka, preko Mamca, Mraka, Pijavica, potom i Kontrolnog punkta i Životinjskog carstva, sve do poslednjeg, za života objavljenog, „diktiranog” romana Pogovor. I u njemu se diskretno, upravo onako kako je piscu i inače svojstveno, ocrtava i ironijska linija političke subverzivnosti (ko li je, zaista, taj afrički kralj?). Postoji, ipak, u svemu tome i jedna vedra konstanta, duhovitost posebne vrste, koja blaži i do izvesne mere razređuje sipino crnilo našeg doba. David je, naime, bio beskrajno duhovit i pronicljiv čovek, spreman da u svakom trenu smisli neku repliku koja relaksira mrtvu ozbiljnost svake pretencioznosti. I tako je, u dugom vremenu, pišući u stalnoj promeni, i do poslednjeg daha, sledom onog prastarog pravila „ni dan bez retka“, sazdao jedan od obimnijih, apartnijih a svakako reprezentativnih proznih opusa u srpskoj književnosti poslednje četvrti prošlog i prve četvrti novog veka.

Onaj mladić koji je nosio svoje prve priče na ogled i njihov prvi čitalac David Albahari postali su prijatelji, i to prijateljstvo je obeležilo i moj, a znam, i njegov život. Nije bilo dana tokom njegovih kanadskih godina a da nismo razmenili neki imejl, i nije bilo nedelje u njegovim novim zemunskim danima da se nismo čuli ili videli. I to je trajalo i trajaće, jer kad je o prijateljstvu reč, nečiji odlazak niti znači prekid, niti ima bilo kakvu značajniju ulogu. Ostaje prijateljstvo koje postoji i u sećanju, i u mislima, i, posebno, u knjigama kojima se stalno vraćamo.
Zato je „zbogom“ suvišna reč. Samo: pozdrav, dragi moj prijatelju, putuj gde god poželiš, jer će se svaki tvoj put na kraju završiti na najboljem mogućem mestu – u našim srcima.

Mihajlo Pantić

NIN 3. avgusta 2023.