понедељак, мај 27, 2024

Kuda ideš, muslimanu sandžački?

Slične objave

Podeli

Fahrudin Kladničanin

Raška oblast, za većinski srpski narod, ili Sandžak, kako to Bošnjaci „vole da kažu“, da upotrebim formulaciju koju predsednik Vučić koristi, ili jugozapadna Srbija, kako poslednjih godina ovaj region imenuje međunarodna zajednica, suočava se sa opstankom kao Koza u pripoveci Ćamila Sijarića, a koja zarobljena među stene ostaje da čeka svoj ovozemaljski kraj dok se u daljini čuju ptice grabiljivice.

Uglavnom, sva tri označitelja predstavljaju različite geografske prostore. Raška oblast nije isto što i Sandžak, dok jugozapadna Srbija predstavlja širi geografski prostor i uključuje delove Raške oblasti, kao i Sandžaka. Znači, Sandžak je istorijska činjenica i regija koja je podeljena između Srbije i Crne Gore.

Šest opština nalazi se u Srbiji (Novi Pazar, Sjenica, Tutin, Prijepolje, Priboj i Nova Varoš) i šest opština u Crnoj Gori (Bijelo Polje, Rožaje, Berane, Pljevlja, Gusinje i Plav).

Dok je Raška oblast bila administrativna jedinica u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Postojala je od 1922. do 1929. godine sa administrativnim centrom u Čačku.

Važno je istaći da je pripitomljavanje sluha srbijanske javnosti na termin Sandžak u javnom diskursu poslednjih godina izvršio predsedik Vučić.

Građanima nije bitno kako i na koji način imenuju prostor u kojem žive, važniji su svakako problemi sa kojima se svakodnevno suočavaju: ekonomski, socijalni, društveni, mentalni. Prošla godina se završila tako što je u Novom Pazaru u Kulturnom centru prikazan film Quo vadis, Aida? rediteljke Jasmile Žbanić.

Univerzalna priča o zlu i patnji čoveka sa porukom i poukom da se nikada i nikome ne ponovi užas srebreničkog genocida. Ni u jednom drugom gradu ovaj film nije prikazan. Quo vadis? (Kuda ideš) pitanje je koje postavljamo onima koji su izabrali pogrešan put, baš kao što je i Pavle, koji je proganjao i ubijao hrišćane, odlučio da nakon susreta sa svojim gospodarom se postiđeno vrati u Rim, gde je od progonitelja prapadnika nove vere postao njen najvatreniji pobornik. Doživeo je mučeničku smrt tokom Neronovog progona.

Možda smo daleko od života i smrti apostola Pavla, ali nam je bliža subina koze iz sela Mioča koja noć dočekuje zarobljena među stenama dok se iz daljine noći čuje dolazak ptica grabljivica čije su kandže danas natopljene otrovom nacionalizma, mržnje, oholosti i laži.

Početak godine obeležili su događaji u Priboju kada su na jednom privatnom slavlju policajci pevali pesme koje slave genocid u Srebrenici. Spirala mržnje ili izolovani slučaj bio je neprijatan, uzemiravajući i svakako zabrinavajući.

Muslimanima u Priboju je posle nekoliko decenija čekanja obećano rešavanje problema izgradnje nove džamije. To je pred muftijom i vladikom obećao u mirovnoj misiji prevencije nacionalnih tenzija predsednik lično.

Duže od dve decenije, vernici muslimani morali su da čekaju rođenje sina lokalnog policajaca kako bi na njegovom slavlju rađanja života sa plej-liste zapevale pesme koje promovišu suočavanje bez odgovornosti, pa da sa dugogodišnje pitanje izgradnje pribojske džamije nađe na dnevnom redu.

Danima nakon toga, Bošnjaci su zadovoljno prepričavali kako je naš predsednik ozbiljno shvatio situaciju i da nije bilo njega muslimani ne bi dobili božiju kuću u kojoj će do kijametskog dana boga spominjati i predsedniku zahvaljivati.

Božija kuća je najmanji problem ili tačka razno na dnevnom redu nagomilanih problema sa kojima se suočava bošnjačka zajednica i koji se svesno guraju pod tepih čekajući priliku da izbiju novi izolovani slučajevi kako bi se o njima raspravljalo.

Prijem ovogodišnjih kandidata na osnovnu obuku za vatrogasno-spasilačke jedinice ponovio je uzburkao političku i društvenu javnost u Novom Pazaru. Na spisku od 290 izabranih polaznika obuke za vatrogasce-spasioce nema ni jednog Bošnjaka, iako je prijavu na konkursu upitilo dvadeset pripadnika bošnjačke nacionalnosti.

Izjava Aleksandra Vulina da je za izbor kandidata bila ključna profesionalna, a ne nacionalna pripadnost neodgovorna je i diskriminatorna. Decenijama se Bošnjaci u Sandžaku suočavaju sa problemom neproprocionalne zaposlenosti u državnim institucijama kao što su policija, sudstvo, tužilaštvo, ali i drugim javnim službama koje su pod ingerencijom države.

Takvo postupanje prema Bošnjacima vezuje se za devedesete godine kada je zbog opšte političke situacije izgubljeno poverenje države u Bošnjake, i obrnuto.

Nakon demokratskih promena, pa sve do danas, taj odnos nije promenjen i on se najbolje očituje upravo u navedenim državnim institucijama u kojima Bošnjaci nisu zastupljeni srazmerno broju u ukupnom stanovništvu u sandžakim sredinama. Izvesno je da ćemo još puno vremena u narednim godinama trošiti na verbalna naglabanja o ovom pitanju.

Država je ključni akter koji treba da reši ovo pitanje i na taj način opravda proklamovanu poruku: Bošnjaci, Srbija je vaša zemlja. Ili na bosanskom: Srbijo, Bošnjaci su tvoji građani. U međuvremenu je formirana i nova Vlada Republike Srbije i obzanjeno je narodu da će u njoj biti dosad najveći broj Bošnjaka.

Ministri, državni sekretari, pomoćnici, čiji broj će se približiti broju prijavljenih kandidata na obuku za vatrogasno-spasilačku jedinicu, samo što u ovom slučaju nije bitna profesionalna, već nacionalna pripadnost za radno angažovanje na dobrobit naroda, države i društva.

U Sandžaku, bar u njegovom trokutu Novi Pazar, Tutin i Sjenica, ljudi odlaze. Uglavnom je destinacija Nemačka. Uči se nemački jezik i to traje godinama.

Neki odlaze, privremeno rade, pa se vraćaju, drugi spajaju porodice i nastanjuju se u nemačim gradovima, spremni na potpunu integraciju u novo evropsko društvo. Odlaze majstori, vozači, medicinsko pomoćno osoblje, lekari.

Ne odlaze hodže i političari. Oni ostaju da grade bolju budućnost na ovome, ali i budućem svijetu.

Ozbiljna investicija nikada nije stigla u Sandžak i do danas ni jedna vlast, pa ni ova trenutna, nije obezbedila izgradnju ni jedne fabrike, time ni jednog radnog mesta.

Očekivalo se bar da će bratska Turska konkretno pomoći voljenom Sandžaku i njenim stanovnicima. Konkretno znači otvoriti fabriku. Ipak, država je ta koja treba da se pobrine za sprovođenje politike ravnomernog regionalnog razvoja.

Ne otvaraju se fabrike i radna mesta tamo gde nedostaju, putna infrastruktura, stabilni i čvrsti elektro sistemi, ali, u konačnici, i jasna politička volja. To podrazumeva volju naroda pretočenu u politički program i delovanje vlade koja ima podršku u parlamentu.

Adresa političke volje za takve projekte i poduhvate je vlada, ali, u slučaju zemlje Srbije – predsednik. Kažu da političke volje ima, ali konkretnih rezultata koji bi doveli do radnih mesta još nema.

U međuvremnu kada dođu hladni dani vazduh u Novom Pazru je zagađen i pepeljast. Kažu da je to, između ostalog, od guma, plastike i drugog repromaterijala koji ljudi koriste za grejanje. Grad se suočava sa zagađenjem životne sredine i to traje godinama.

U rečnim tokovima se ispuštaju otpadne materije iz klanica i radionica za proizvodnju tekstila. Građani se bune organizovani u ad hoc inicijative predvođeni čaršijskom akcijaškom rajom uz paternalistički odnos iz centralnog Beograda. To je ono dobro poznato nastojanje institucionalno nadređene, odnosno materijalno superiorne osobe ili organizacije da se nekom nametne kao glavni autoritet.

Živeće paternalizam još dugo godina, jer je čaršijska raja navikla na autoritete kojima je Novi Pazar samo projekat, uzgred ćevapi i po neka mantija.

Autor teksta je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Prethodni tekst
Sledeći tekst