Piše: Nenad Prokić
Srbija je pretvorena u ustajalu baru punu banalnih ambicija i podmetanja. Ljubav među ljudima je oduvek bila neisplativa, a danas u Srbiji i ljubav i poštovanje imaju neku gadnu cenu. Čak je i ljubav između muškarca i žene ovde danas dobila cifru, i to znači da je umrla zauvek u novom pokoljenju. To pokoljenje je primer za to kako se surovom društvu daje surov odgovor. Ljubav ovde više ne može da promeni svet. Zato može mržnja, koja ovde uglavnom sve pokreće i menja. Rezultati su nam pred očima. Ne vidim više kako bi ijedno dete ovde moglo bezbedno da raste.
Hranjenje skarednosti u politici desetinama godina dovelo je do mišljenja da država služi narodima, a ne građanima. I zato političari ovde mogu da žive jedino od zavađenog naroda, dok je to služenje narodu ovde zapravo služenje samom sebi. Srbijom vladaju izabrani diktatori. Oduzeli su ljudima prava i slobode i samo pričaju o nacionalnim pravima. U Srbiji se ne ceni sloboda misli i govora. Mediji su u službi samo jedne politike, Parlament nije više čak ni šminka. Donedavno se barem opozicija čuvala od toga bude preslikana vlast, a sad više nema ni te razlike.
Opozicija je, po načinima kako bi morala da vodi borbu, opstala jedva u tragovima za koje moramo da se nadamo da će jednog dana uroditi plodovima. Ali, za sada su to i dalje biljke koje nisu za našu klimu. Ukorenjeni, a tuđi, dete koje nije naše. Duhovni pionir, mđutim, nikad i ne može da očekuje podršku. Narod opoziciju nikad nešto naročito nije hteo u Srbiji, a sad izgleda kao da ona neće ni samu sebe, barem ne bitno različitu od vlasti. Kultura nam je postala licemerna, zločesta i zato opasna, pre svega za nas same. Ali, pošto Srbija vodi imperijalnu politiku a imperiju nema, jer je nikada nije bi bilo – ni susedi nisu bezbedni. Utoliko su nam porazi brutalniji i bedniji. Imperija jeste fatamorgana, međutim porazi nisu.
Kakva Srbija, takva i imperija. Kakvi porazi, takva i Srbija. Naše društvo je kao mesna zajednica u kojoj se penzioneri potežu štapove oko šahovskih figira, ljuti na ceo svet u kojem ne predstavljaju ama baš ništa. Etika odložene osvete. Srbija je jedno uvređeno društvo i zato je kolektiv mržnje.
Ništa se ne može sagraditi dok se nešto prethodno ne sruši. To rušenje se naročito odnosi na mitomanske fatamorgane. I nijedno mišljenje se ne sme vatreno braniti. Niko ne brani vatreno svoje mišljenje da je sedam puta osam – pedeset i šest, jer zna da je tako. Žar i dreka su potrebni samo kad je nešto sporno ili lažno. Samo onaj ko sebe može da prekoreva, može sobom i da upravlja. Samoprekorevanje dokazuje da čovek poseduje urođenu, makar i nejasnu ideju o onom što je prikladno, pravedno i pohvalno. Sve ostalo je tribalnost. I Papino bekstvo u dogmu o nepogrešivosti je panika opadajuće moći.
Ceo život je velika podvala, smejuljio se Breht. Zato što je znao da se velika umetnost stvarala uglavnom u sistemu političke tiranije, iako ne verujem da je umetnost posebno vezana za bilo koji sistem. Ali, mi smo i tu omanuli, kod nas ni teška vremena nisu donela mnogo umetnosti; donela su samo cerebralnu menopauzu. To govori da civilizacija nije ništa drugo do upražnjavanje samodiscipline. Pa kako onda da ne omanemo?
Ovde se odavno više ne traži šta je zajedničko, jer je sve partikularno. I religije su nam partikularne, vezane uz naciju. Nama je religija pojela veru. Nema veze što je ethos svih religija isti, mi u ime religije širimo nepoverenje u ljude i strah od ljudi. Da su komunisti davali crkvi pare kao danas nacionalisti, možda bi i sada bili na vlasti.
Seljački kapitalizam i korupcija koja uz njega ide grubo nameću mišljenja, a mišljenje kad je nametnuto – to je ništa. Pre ili kasnije, u takvim uslovima, čovek uvek ispašta zbog dobrog dela. Ili ga ubiju ko psa na ulici ispred vlade, ili već nađu načina da mu pokažu šta narod to kobajagi hoće. I takvo pogubno zaglupljivanje ponavljanjem vrti se u beskraj. Iako smo neprestano filozofirali o zlu, fantastičan je naš visoki stepen nepoznavanja zla. To je zato što smo političke anafalbete.
Srpsko društvo više nije ni za kritiku. Ono je ispod kriterijuma koji označavaju minimum za mišljenje u krupnijim dimenzijama od onog koje omogućava sebično ja. Dok kartoteke ne postanu biblioteke, takva kritika neće biti ni na pomolu. To je već onaj trenutak kada je Tomas Man morao da očekuje jedino od propasti svoje otadžbine spas čoveka uopšte. Da ne podsećam da je za mnoge patriote on Hitler antifašizma. Iako je raspolagao danas gotovo zaboravljenim impulsima ponosa i časti.
Svaka reč ima svoj odjek, pa tako i svako ćutanje. I zaćutati treba. Kako je, po rečima poznatog beogradskog literate, ubrzana srbizacija sveta u toku, izgleda da je i celokupno ljudsko postojanje doživelo brodolom. Alternativa zapadnom modelu, kako sada stvari stoje, nigde se ne nazire. Upravo zbog toga što je Zapad pobedio na Istoku, sada doživljava krizu oplođivača crne udovice. Ruski i kineski brodovi po prvi put su zajedno u zajedničkoj vežbi u tesnacu između japanskih ostrva Honšu i Hokaido, a čeka se Turska. Nato pominje simultani udar na Baltik i Crno more, lansirana je nova severnokorejska interbalistička raketa iz podmornice, Poljska gradi zid na granici s Belorusijom, diplomatski odnosi između Rusije i NATO-a više ne postoje, kreće opasno hladno buđenje koje će se odraziti na sve aspekte moderne ekonomije, jer su zemlje širom sveta energetsku sigurnost uzimale zdravo za gotovo.
Covid-19 neću da pominjem da ne bih uvredio obe sukobljene strane. Dok nama prošlost ne prolazi. Iritiramo, dakle postojimo.
(Izvor: Novi magazin)
