Trideset godina je malo da se zaboravi veliko zlo koje se dogodilo Vukovaru i njegovim građanima, ali se istovremeno dogodlo i svima nama koji smo živeli u jednoj zemlji. Oni koji su patili i stradali pod najezdom zaslepljenih rušilaca ne mogu da zaborave, oni u čije ime je učinjen zločin ne bi smeli da iz svojih sećanja potisnu strašna nedela koja su počinjena. Tog 18. novembra ’91. nije pao samo Vukovar, tada je pala Jugoslavija koju nismo uspeli da sačuvamo, raspršivši se u nacionalne torove i posegnuvši za mitovima prošlosti, osvetom i mržnjom.
Vukovar je neizbrisiv dokaz zločinačke politike koja je manipulacijom o odbrani Jugoslavije i raspirivanjem revanšizma i nacionalizma ujedinila Jugoslovensku narodnu armiju i krvožedne paravojne formacije arkanovaca i šešeljevaca. I ono što se u toj sramnoj hronologiji zla ne sme zaboraviti, rušioci su iz Srbije krenuli na Vukovar, kao egzekutori politike Slobodana Miloševića i njegovih istomišljenika. Osvetničko divljanje rušilaca trajalo je mesecima, dok grad više nije ličio na sebe, a hiljade ljudi ubijeno, ranjeno ili primorano da ode neznajući gde.
Građanski demokratski forum (GDF) sa zebnjom konstauje da sa tim sećanjem Srbija ni danas nema volje, snage, ali ni želje da se suoči. Naprotiv, kako vreme prolazi, zločinci se veličaju i proglašavaju za heroje, kako oni koji su komandovali ubilačkim akcijama u Vukovaru tako i oni koji su slične stvari radili na drugim mestima. Na stranu što to nije demokratski, proevropski, ni civilizovano. To je teška mrlja na savesti, zamračen pogled generacijama koje dolaze, isključivanje sebe iz humane zajednica naroda. Murali Mladiću, Karadžiću i ostalim zločincima, koje država brani, zastrašujući su podsetnik da se seme zla nije zatrlo da buja i da može ponovo da bukne u novi požar sukoba, navodi u saopštenju za medije predsednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić.
