Potrebna nam je opoziciona predizborna lista koja bi u ovom momentu ličila na tim Srbije koji je Svetislav Pešić poveo u Manilu
Možda pomalo i neočekivano izbori su postali vruća politička tema. To je bio povod za razgovor sa predsednikom Građanskog demokratskog foruma, Zoranom Vuletićem, koji iako na čelu malog pokreta stiče sve veći uticaj u javnosti.
Da li je opozicija, pogotovo onaj njen proevropski deo, spremna za izbore? Kada bi po vašem mišljenju oni trebalo da budu i koji?
Izbori su jedna od najvažnijih stvari pred punoletnim građanima u demokratskim društvima. Zrelost birača se ogleda kroz postavljanje zahteva političarima u kakvoj državi žele da žive i najvećim delom se kroz te zahteve formatiraju stranke koje izlaze na izbore. Nažalost, još uvek se nije izdvojila jasna pro-EU opozicija posmatrajući poslove/probleme u kojima se nalazimo. Traga se za modelom obračuna sa Vučićem, od koga su parlamentarna opozicija i nezavisni mediji napravili supermena i atmosferu „samo da on ode pa ćemo lako sve da promenimo“ Srbija se guši u nasleđenim vekovnim problemima. Njihovo rešavanje neće biti lako i ne treba zavaravati građane da u tom poslu možemo krenuti od početka. Narušeni odnosi sa kosovskim Albancima traju više od sto godina. Devedesete su multiplikovale dotadašnje probleme i donele more novih. Srećom DOS je 2000. kroz Vladu Zorana Đinđića uspeo da postavi Srbiju na evropske šine i započne reforme koje nas učvršćuju na tim šinama. Srbija je vraćena u sve međunarodne institucije iz kojih je bila izbačena i snažno podržana ekonomski kroz donacije, jeftine kredite i ogromni otpis dugova. Nekako se do današnjeg dana drži na staklenim nogama taj naš voz i pored opstrukcija svih vlasti nakon atentata na premijera 2003. godine. Uradili su sve što su mogli da nas udalje od EU. Vezali su nas potpuno za rusku i kinesku politiku, održavali zamrznute konflikte sa susedima itd. Danas, kada se ceo svet, a posebno Evropa, suočava sa agresijom Rusije na Ukrajinu, živimo neki paralelni život kalkulišući šta je pametno, misleći da smo najmudriji na svetu i ne primećujući da smo prezreni sa svih strana. To je taj srpski put. Pobrojao sam ukratko deo problema koji čekaju rešenja i nisam siguran da opozicija ima spremne odgovore, a vanredni izbori će doći najverovatnije u aprilu-maju sledeće godine sa redovnim lokalnim i pokrajinskim.
Da li bi opozicija trebalo da izađe sa jednom jedinstvenom listom ili da ide u više kolona i zašto?
Zagovornik sam programskog okupljanja, posebno smo to dužni građanima koji podržavaju članstvo Srbije u EU. Podrška integracijama je u konstantnom padu. Počela je sa Koštunicom i Tadićem, a sa Vučićem je u slobodnom padu. Danas svega 35 odsto ljudi kaže da je za EU, u odnosu na 75 odsto iz Đinđićevog vremena. Dodatno će se urušavati podrška EU ukoliko ne bude bilo sluha sa opozicione strane koja se čitavu deceniju ne obraća tim biračima. Moram da naglasim, ovoga puta za dodatni pad podrške EU neće biti kriv Vučić, već mi sa ove strane koji smo nesposobni da damo artikulisani politički odgovor. Vučiću bi se maksimalno smanjio manevarski prostor kada bismo imali 80-90 poslanika koji vode evropsku politiku, razumeju potrebu pomirenja u regionu, udaljavanje od Rusije i Kine, tržišno orijentisanu ekonomiju, vladavinu prava. To je okvirno tridesetak procenata podrške koja se uporno ignoriše od naše mainstream opozicije. Sa tako preslikanom podrškom u parlamentu Vučić ne bi mogao da vlada, niti bi bio jedini sagovornik Zapada po svim pitanjima. Odavno bi bio preseljen u opoziciju iz koje ne bi smeo da opstruira neophodne dogovore sa Kosovom i BiH. Srbija bi bila nemerljivo drugačija. Tako vidim potencijal tih oko 30 odsto koje nam još uvek građani daju ako želimo u EU. Jedna lista koju ste pomenuli u pitanju nas dodatno udaljava od rešavanja bilo kog problema i nema govora da se na takav način reši bilo šta. Bio bi to dodatni dokaz i međunarodnoj zajednici da smo beznadežan slučaj. Nema onda mesta čuđenju zašto i dalje izostaje oštra osuda svih anomalija u kojima se gušimo tokom Vučićeve vladavine. Već u sledećoj godini bismo u istraživanjima došli do svega dvadesetak odsto podrške EU. Da ne govorimo o još intenzivnijem egzodusu najpotentnijeg dela društva na Zapad.
Šta bi trebalo ponuditi građanima da bi se ostvario najbolji rezultat, tj. skupio najveći broj glasova?
Potrebna nam je opoziciona predizborna lista koja bi u ovom momentu ličila na tim Srbije koji je poveo Svetislav Pešić u Manilu. Niko nije očekivao ni približan rezultat ostvarenom, osim možda igrača i selektora. Na kraju su osvojili drugo mesto i oduševili Srbiju. Siguran sam da bi građani nagradili hrabru proevropsku politiku koju nam za sada niko ne nudi u punom kapacitetu već samo neke segmente koji nisu dovoljni za preokret koji nam je neophodan. Opozicioni pro-EU birači čekaju svog Karija Pešića koji bi okupio sve organizacije i uticajne pojedince koji prihvataju zapadni plan za Kosovo. To bi bila pobednička lista u političkom smislu sigurno, bez obzira što verovatno ne bi osvojila preko 50 odsto sama. Međutim, bez te liste ne bi mogla da se vodi politika naše države, to bi Vučiću i sličnim njemu onemogućilo samostalno vođenje politike. To bi bilo naše političko srebro sa zlatnim sjajem. Moramo da naučimo najbitniju lekciju od najuspešnijih. Kada znamo šta hoćemo uspeh je zagarantovan. U poslednjih 10 godina pokušavamo da se suprotstavimo Vučiću na nepolitički način, sabiranjem ko je protiv njega bez obzira na politiku i tu je glavni razlog sterilnosti opozicije koja iznova doživljava frustrirajuće poraze.
Slučaj Rumunija
Poslovno sam vezan za Rumuniju i svedok sam njenog razvoja u poslednjih 25 godina. Kada su krenuli intenzivno u pregovore sa EU početkom 2000. iz godine u godinu su postajali sve uređenija država. Završili su privatizaciju uz probleme, ali su je brzo završili. Nakon toga su krenuli da se razvijaju kao feniks. Sarađujem sa desetinama firmi duže od 20 godina, sve su bogatije, zapošljavaju mnogo više ljudi, obrađuju nemerljivo veće površine zemljišta sa mehanizacijom koja je poslednja reč tehnike. Ovde ljudi poznaju Rumuniju površno pa često čujem – kad je EU mogla da primi Rumune zašto ne može nas. U stvari, oni ne znaju gotovo ništa o Rumuniji, za početak ne znaju da je proces pridruživanja sve vreme podržavalo 80 odsto građana.
Kada je reč o izborima kako ocenjujete aktuelnu vlast, tj. nivo političkih, medijskih i privrednih sloboda i prava u Srbiji.
Ljudi koji danas vladaju Srbijom se ponašaju kao njeni bahati vlasnici. Još je tragičnije što preko četiri petine njih u to i veruje. Predugo traje neograničena i nekontrolisana vladavina SNS-a. U javnosti najčešće imamo prilike da gledamo i slušamo predsednika Vučića koji ne propušta sebe da poistoveti sa državom i govori samo o sebi. Naravno da se bar polovini građana smučilo to ponašanje, uspeo je da pređe put gde je sa istim žarom obećavao na početku mandata Mubadaline čipove i Mercedese do parizera i mesnih narezaka. To ne bi bilo moguće da smo mi sa opozicione strane bili pametniji, vredniji i imali više samopouzdanja u sopstvenu politiku. Ovako smo potpuno prepustili Vučiću i njegovim kadrovima po dubini svih institucija i javnih preduzeća nekontrolisano vladanje i ovo što svakodnevno vidimo sa predsednikovim obraćanjima je dečija igra u odnosu na ponašanje po opštinama, sekretarijatima, javnim preduzećima. U takvim okolnostima izlišno je pričati o bilo kakvim slobodama i jedino na šta Vučić i njegova vlast nemaju odgovor je evropska politika. Ne možemo ga pobediti u trci na sve ili ništa, on mora da doživi politički poraz. Dvehiljadite je njegova politika poražena prvi put i krajnje je vreme za novi poraz.
Može li se protiv vlasti koja uzurpirala najvažnije medijske kanale, finansijske resurse pa i samu državu. Ako može – kako?
Može se, nemamo izbora, alternativa je da se predamo i nemo posmatramo pljačku resursa, građana, privrednika, budžeta kao i masovne odlaske mladih školovanih ljudi. Imamo iskustvo sa DOS-om, koalicijom koja je pobedila daleko opasnijeg i beskrupuloznijeg protivnika. Kada to kažem mislim na politiku DOS-a u Đinđićevoj vladi. Radili su upravo ono što su obećali u pobedničkoj kampanji nad Miloševićem, vratili Srbiju u svet kroz širom otvorena vrata i okrenuli je ka EU. Danas se manipuliše na opozicionoj strani opisivanjem DOS-a kao bućkuriša koji se sakupio samo da bi srušio Miloševića, a to nije tačno. DOS je postao sterilni bućkuriš sa Tadićem i Koštunicom koji su u paktu sa Šešeljem iz Haga, Dačićem i Vučićem udaljili Srbiju od EU. Kao i protiv Miloševića, možemo pobediti Vučića samo u uslovima koje on kreira, da je opozicija snažnija imala bi više uticaja i na kreiranje tih uslova.
U vezi sa tim, opoziciji se često zamera i neorganizovanost.
Pretpostavljam da ovde mislite pre svega na proevropsku opoziciju, ostali su vrlo jasni protivnici zapadnog plana za Kosovo, velike su pristalice Putina, Ratka Mladića… Veliki korpus opozicionih birača čeka da ovaj prvi deo prestane da vodi proevropsku politiku samo u svoja četiri zida. Nisu ti ljudi nezrela deca da im se prodaju Šešeljeve bajke umotane u fine oblande. Hrabro, iskreno, pošteno treba ljudima objasniti našu situaciju i pogubnu alternativu i nema zime za rezultat.
Vi ste privrednik, imate svoju firmu, kako vam izgleda aktuelna ekonomska politika, tj. kada država snižava cene pojedinih proizvoda, na drugoj strani povećava poreska zahvatanja a na trećoj uzima kredite da bi povećala plate državnih uposlenika?
Država često bočnim odlukama utiče na cene, mada u krajnjem ishodu cene proizvoda formira tržište. Najnoviji potez je jeftin politički trik koji neće uticati na inflaciju već će na tržište izbaciti nekvalitetne proizvode ili će neki proizvodi morati da poskupe da pokriju gubitke proizvođača na sniženim cenama tih dvadesetak proizvoda. Setimo se zabrane izvoza pšenice kada su proizvođači ostali bez prihoda a država bez deviznog priliva, a kasnije još veći problem je bio skladištenje novog roda. Zamrzavanje cena osnovnih namirnica je bio totalni promašaj, recimo zbog zamrznute cene suncokretovog ulja gotovo je uništena primarna proizvodnja suncokreta jer se nikome nije isplatila. Kada je reč o povećanju plata državnih službenika nemam ništa protiv toga. Ja se zalažem da se povećaju plate nastavnika, lekara, medicinskog osoblja pa i službenika i policajaca ako će to da dovede do boljeg školstva, zdravstva, brže administracije, katastra posebno, više građevinskih dozvola, kvalitetnijih inspekcija, bezbednijeg društva. Ali ovde je problem u tome što je povećanje plata samo izgovor za novo zaduživanje i povećanje akciza. Taj novac će nažalost da ode na partijsku državu, korupciju i raznorazne prenaduvane pasivne i promašene investicije kao što je recimo nacionalni stadion. Pa zamislite taj bezobrazluk da pored Zvezdinog i Partizanovog vlast sad pravi treći – nacionalni stadion. Inače godinama, a verovatno i decenijama, najveći problem našeg budžeta nisu samo korupcija i nemar već niz promašenih, prenaduvanih i da kažem otvoreno glupih investicija. Zamislite stadion od 32 miliona evra u Loznici koji ne može da se koristi, raznorazne puteve koji se grade po 30 godina, recimo Batočina Kragujevac, železnice koje su toliko spore, skupe i koje niko ne koristi.
Razgovarao: Mijat Lakićević (novi magazin)
