Piše: Anita Beretić
Eto, od jutros kad me zateče vest premudre Suzi kako nam se Vođa ne oseća dobro, te je morao, po savetu lekara, odložiti sve sastanke. Živa nisam kako će tu vest primiti sami učesnici odloženih sastanaka jer se po njima neće razliti biseri Njegove pameti, najveće u naših političara u novijoj srpskoj istoriji. Ne brinem za njega, reći će zlobnici… Ma, neee, brinem odavno, onako ljudski, ali ko sam ja da ga savetujem da, možda, promeni lekara. Možda je omašio oblast. Ali, brinem se i za njegove lekare; nije to lako, treba Njega popraviti da deluje normalno. A ne deluje.
Iskreno, grešna sam, mnogo duže i mnogo više ipak brinem za neke druge ljude i njihovo zdravlje.
Brinem za Aleksandra Obradovića, skoro zaboravljenog uzbunjivača u vezi sa aferom Krušik, koji je uredno za svoje uzbunjivanje zaglavio pritvor, pa udaljen sa posla da ne bi tu još i dalje čačkao mečku, ili šta ja znam iz kog razloga… Radi li? Kako je njemu i njegovoj porodici?
Sa knedlom u grlu, često pomislim na decu Stanike Gligorijević i brinem za njih. Kako im je bez majke? Brinem i za deo snimka sa naplatne rampe koji se samootkinuo i sad luta svemirom, izgubljen i sam…
Pitam se i kako žive deca Olivera Ivanovića sa saznanjem da im je otac upucan mučki, s leđa, a da podstrekači, nalogodavci i izvršioci verovatno piju kafe po kafićima.
Nije lako ni roditeljima pokojne Andreje. Sigurno ih je potresla tužna i teška vest da je sud njenom ubici „podigao“ kaznu sa 11 meseci na godinu dana kućnog zatvora! Pa jadan mladi čovek! Okrutnog li suda…
Potresa me i sama pomisao na brojne, bezimene, koji izgube najbitniju bitku, bitku za sopstveni život, jer im se pregledi i terapija zakazuju za 2048. godinu.
Pa onda ovi, a to namerno rade da bi zabrljali sliku o Zlatnom dobu, što bunare po kontejnerima, hoće li naći sve što ima treba, pitam se. Za početak, hleba.
I tako ja zamaram raznim sitnicama ovu svoju glavu, a prave, velike brige lepo proleću mimo mene – da li je vraćen novac gospođi Tetki iz Kanade, valjaće joj za stare dane; uspeva li gospodin Mali da isplati sve rente; kako li Toma i Dragojla pospreme onoliku viletinu, ipak su u godinama; sreća, te im mi plaćamo kiriju od nekoliko miliončića, inače bih se pojela od brige; da li je Radojičić (tako se zove?) opravio kućice za sve vrapce u Beogradu; šta ako Vesiću crkne akumulator na pokretnoj kancelariji, propast…
I sad još ovo – Njemu nije dobro. Satralo me.
Pa ti budi normalan u ovoj zemlji.