Hanibal Kovač
Dok besni rat u Ukrajini, tu, ovde blizu, na našem kontinentu, čini se da ni u jednoj oblasti javnog i društvenog života nismo imali toliko stručnjaka i poznavalaca kada je u pitanju rat NATO i Rusija. Tradicionalno znanje i kompentencija za fudbalskog selektora skliznulo je na drugo mesto. Po kafićima, preduzećima, školama i domovima, priča se samo o ratu u Ukrajini, teoretiše se i iznose isključivi stavovi na ovu ili onu stranu. Nema veze da li živite u Ševaricama, Šapcu, Užicu ili Beogradu. Znanje je sveobuhvatno rasprostranjeno. Rekao bi čovek, šta od Srba drugo i očekivati, kada su i sami prošli golgotu ratova i bombardovanja, ne tako davno.
Srbi su naučili kako se funkcioniše u ratnim okolnostima i magovi su za šverc i nabavku svega i svačega, kada nema ničega, pri inflaciji od „milion“ posto na dnevnom nivou. Rekao bi čovek da Srbe ništa ne može da iznenadi, nikakva nesreća, ni svoja a kamoli tuđa. Međutim, uz svu spoznaju gore navedenog imamo situaciju u kojoj je panika iznenada uzela enormnog maha, u strahu da ćemo uskoro biti gladni, smrznuti i nepokretni.
Jedini i najveći krivac za izazivanje opšte panike u Srbiji je niko drugi do predsednik Aleksandar Vučić, koji se ničim izazvan pojavio pred narodom, objašnjavajući i fotografijama argumentujući da su nam magacini prepuni i da sa robnim rezervama stojimo nikad bolje. Predsednik se tu pozvao na konzerve sardina, decidirano podvukao da imamo pasulja, graška, ulja (zejtin nije spomenuo) i rekao da ne brinemo jer toliko imamo svega da šest meseci ne treba da brinemo. „Domaćinski se čuvalo.“
Logika je jasna, jer ako narodu svako malo deli po 100 evra, šta mu je teško da očas posla, ne daj Bože izgladnelim podanicima, podeli po konzervu sardina, po kilo graška i pasulja i po litar ulja. Besplatno dakako, nikakav problem! Predsednik je to, ozbiljan je čovek i nikada ne laže, a narod ko narod, možeš da ga varaš koliko hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš. Tim Vučićevim izlaganjem o robnim rezervama nacija je shvatila da joj je „dogorelo do nokata“ i da se uskoro sprema sveopšta nemaština.
Kao po komandi, žitelji napaćene Srbije, od najmanjeg seoceta do najvećeg grada, krenuše da se opskrbljuju za ono „ne daj Bože, zatrebaće“. Na benzinskim pumpama odjednom kolone, kupuje se benzin za dve godine unapred a prodavnice mešovite robe polako prazne svoje rafove na kojima stoje isti taj pasulj, grašak i brašno, kojeg imamo u izobilju. U Šapcu je preko noći nestalo brašna domaće proizvodnje, nema ga ni u drugim mestima Mačvanskog okruga, ulje je na izdisaju a smrznuti grašak još uvek odoleva u ledu zamrzivača. Tiho ludilo je zahvatilo sve domaćice i domaćine želeći da se ugledaju na predsednika, da i oni u svojim magacinima imaju svega i svačega, bar za šest meseci unapred, kao što ima predsednik i naša moćna država.
Naravno, Vučića niko ništa nije pitao o pasulju i grašku, sam se izleteo u svom hvalisanju koliko smo mi zapravo bogati i moćni, a da BDP nijednom nije pomenuo. Tim svojim gestom i hvalisanjem Vučić je samo uzbunio naciju i doveo je u stanje ratne šizofrenije, jer koga su zmije ujedale i guštera se plaši. Za svaki slučaj, da imamo. Valjda se nećemo tući u redovima za šaku pirinča, kojeg takođe imamo u izobilju. Predsedniče, da l’ si normalan? Šta to radiš ako Boga znadeš?
(Izvor: Danas, autor je novinar iz Šapca)
