Piše: Biljana Srbljanović
Satima se mučim šta tačno da kažem povodom neljudskih napada na koleginicu, prosvetnu radnicu, profesorku likovnog i direktorku OŠ “Aleksa Šantić”, a da ima ikakvog smisla. Jer, ako je zaista nekom potrebno da mu se objašnjava zbog čega je nasilje nad Oliverom Marjanović koje su sprovode uspaljeni meštani i lokalno lice na radu u SPC, opasno, neprihvatljivo, ružno i antihrišćansko, onda više ništa nema smisla.
Šta drugo da kažem osim – sram ih bilo?
Čime drugo to da elaboriram osim – da li ste vi normalni?
Direktorka osnovne škole je odlučila da se pridržava Ustava, koji jasno razvaja ulogu (bilo koje) crkve od države i da ove godine “školsku slavu” Sveti Sava obeleži prigodnim programom bez prisustva sveštenika i bez religioznog obreda, jer u njenoj (kao i u svakoj drugoj školi u Srbiji), nisu sva deca iste vere. Naprotiv. Olivera Marjanović nije zabranila izvodjenje verskog programa, naprotiv – sve zainteresovane je i sama pozvala da se upute u crkvu i prisustvuju službi srpskom svetitelju, a da se NAKON toga došetaju do škole da gledaju svoju decu kako recituju i pevaju u horu, a na temu važnosti škole, za koji se i sam Sveti Sava čitav život zalagao.
Svoju odluku nije skrivala. Nije ni imala zašto: najpre, zato što ta odluka nije privatna, nego dolazi od nje kao službenog lica, na funkciji direktorke, a zatim i zato što nije u pitanju nikakva sramota, tajna ili opasnost. Kasnije će se ispostaviti da je ovo potonje jedino pogrešno procenila.
Jer, nakon što su se “ekskluzive” dočepali tabloidi, društvene mreže podivljale i pokrenuta prava hajka na ovu koleginicu, nasilnicima ni to nije bilo dosta, već su, predvodjeni dotičnim popom, ipak na juriš upali u školu da svoju decu nauče kako se Sveti Sava slavi: uz uvrede, pretnje, pozivanje na nasilje, siledžijski, provaljivanjem kroz (nezaključana) vrata, a sve u ime praznika i religije koja (barem tog dana) treba da propoveda značaj školovanja.
I sad, šta na to da se kaže? Kome je potrebno bilo šta dalje objašnjavati? Ako takvih i ima, oni sigurno neće ni pokušati da čuju bilo šta drugo.
Koleginica Marjanović trenutno proživljava dane pakla. Tamo su je poslali vulgarni, raspojasani i razulareni susedi, koji su joj to priželjkivali objavama na mrežama, uzvicima ispred njene kuće i njenog radnog mesta. Tome se, na demagoški-uvijeni, a time i perfidniji način, priključili i predsednik opštine i ministar. Sva se ta vojska razgoropadjenih Srba nadigla na jednu ženu koja je samo odlučila da poštuje Ustav i da ovu novokomponovanu iz ratova devedesetih stvorenu naviku slavljenja školske slave silom nametne, iako im je niko ni ne brani.
Nema razloga da objašnjavam da, kad su popovi počeli da svete vodicu u ispraćaj zločinaca u ratove (i to svi, ne samo “obični” jereji, nego i mnogopoštovani patrijarh Pavle, a naročito vaš uvaženi Amfilohije Radović), tad se država i crkva vezala u krvi. Sve što je usledilo posle: od pogrešnih ustupaka sa uvodjenjem kateheze u škole, proglašenja crkvenih praznika za neradne dane i prihvatanja mešanja Sinoda u državna pitanja, pa do blagosiljanja benzijskih pumpi, šlepera cigareta, prasića na ražnju i šatri sa prisilnim seksualnim radom, potpuno je logično i povezano.
Olivera Marjanović ovih dana trpi ono što decenijama trpe svi koji su, po bilo kojoj osnovi, drugačiji od te većinske lažno religiozne Srbije. Jer, ne postoji način da me iko uveri da suštinski verujući čovek danas može da se ovolikom silom ostrvljava na jednu retku razumnu i poštenu profesorku. I ne kažem to zato što “navijam” za ateizam, ja nisam krštena, ne pripadam ni jednoj organizovanoj religiji, ali istovremeno imam otvoren odnos ljubavi i mržnje prema hrišćanstvu, o čemu sam i ovde mnogo puta pisala. Kao profesorka koja, sticajem okolnosti, na predmetu Uporedna analiza dramaturgije medija na master studijama mog fakulteta, predajem razumevanje kanonskih Jevandjelja kao osnova za film, pozorište, književnost i čak popularnu muziku, što je moja posebna pasija i u čemu apsolutno uživam, istovremeno odlično znam da je profesorka Marjanović, kao direktorka škole, apsolutno ispravno postupila kada je tom performativnom kiču i tom sve samo ne hriščanskom javnom pokazivanju skrivenog bezumlja, pokušala da stane na put.
Sveti Sava bi isto uradio, koleginice. I zato, svaka vam čast.
Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.
