уторак, мај 28, 2024

Sve praćke u pripravnosti!

Slične objave

Podeli

Dragan Banjac

Svetislav Basara je krajnje ozbiljan pisac! Ali ne zato što je moj drugar i što je potpisao blizu pedesetak knjiških naslova i što je verovatno najvalljaniji novinar u ovoj zemlji, jer godinama, decenijama već svakodnevno prepoznaje i žigoše našu sumornu stvarnost u svojim kolumnama.

Hvaleći prijatelja nemam odgovor na pitanje – kome se (zapravo, u kom procentu) obraća Svetislav i pomišljam – gluho bilo, kako se kaže u gorem, srpskom delu Hercegovine – da li on, možda, ne kreči badava. Ne. To, ipak odbacujem, ima u ovom narodu dosta klica koje će – jednog dana, vrlo brzo da – izdžikljaju!

Basara reaguje munjevito. I danas je u svojoj kolumni (Klanje miga za kilo drona, famozno Kurir) podrobno sve objasnio sa dve srpske poslovice: “Veži konja gde ti gazda kaže” i “klati vola za kilo mesa”. Povodom dronskih svečanosti u režiji glavnog meštra oglasili su mnogi, poput Vuka Jeremića koji jedva da ima za pravo da se zvori ilo šta (“Vučić u vojnom smislu ne sme ni prstom da mrdne”), pogotovu bivši, prepoznatljiv jedino “ja kao predsednik Srbije” (Boris Tadić), koji je iz nekog svog malog mozga smislio da je predstava u vezi sa dronovima “sramoćenje Srbije i naše vojske” čemu je, uljuljkujući se u skamiji kod Pionirskog parka tokom osam godina, glumatajući u neku ruku Miloša Obrenovića, dobrano doprineo. Tu je i Dragoljub Petrović, glavni urednik dnevnog lista Danas koji se šalozbiljno vratio u epsko stvaralaštvo lepim tekstom u svom listu.

Vratimo se Basari. U Atlasu pseudomitologije, pri kraju te kapitalne knjige (strana 96) Svetislav kaže: “Ratove koje je Srbija povela u apsolutnom odsustvu ideja šta da uradi sama sa sobom – najpre u Hrvatskoj, potom u Bosni i Hercegovini – bili su još jedno ponavljanje pseudomitološke matrice, replika besmislenog rata koji je kralj Milan 1885, bez ikakavog racionalnog razloga a još manje povoda, poveo protiv Bugarske. Podsetimo se, Bugarska te godine beše prisajedinila teritoriju Istočne Rumelije, što je bio čin koji je kralj Milan zvanično protumačio kao kršenje Berlinskog sporazuma (koji, uzgred, Srbija nije potpisala) i “poremećaj ravnoteže sila na Balkanu”, iako je svima bilo jasno da je u pitanju puka zavist i namera da se Srbija teritorijalno proširi na delove Bugarske”.

Kralj je, sad smo već na 97. strani, mobilisao svu raspoloživu vojnu silu i potom je – ostavljajući granice Srbije otvorene i nebranjene – koncentrisao na granici sa Bugarskom. Oslanjajući se na mit o nepobedivosti srpskog oružja, kralj i vlada su propustili da primete da Srbija u tom trenutku u državnoj kasi (hvala Basari!) ima samo 60.000 dinara, da nema dovoljno oružja i municije, naročito artiljerije, izraubovane tokom prethodnih ratova sa Turskom, a na primedbu razumnih ljudi da nije pametno ulaziti u rat bez snažne artiljerije, ondašnji načelnik Generalštaba je odgovorio da njemu protiv Bugara ne samo da ne trebaju topovi nego ni prangije. Brzo se, međutim, pokazalo da su topovi bili i te kako potrebni, kao što su bile potrebne i uniforme i hrana za vojsku – kojih nije bilo – kao što su bile potrebne i poljske bolnice, kojih takođe, nije bilo, zato što se – izveštava trezvenoumni eretoman Nikola Krstić – “nije očekivalo da ranjenika uopšte bude”.  Bilo je otuda sasvim logično što je avanturistički pohod kralja Milana imao fijasko i što je malo nedostajalo pa da se – umesto željenog cilja, proširenja Srbije do Sofije – Bugarska proširi do Beograda, što je sprečila hitna intervencija omražene Austrougarske monarhije. Srbija je bila pobeđena i osramoćena, ali su zato (finansijsku) pobedu izvojevali srpski literati, listom braća i rođaci tadašnjih ministara, koji su zaradili astronomske sume na isporukama nejestivog brašna, vlažnog baruta i natrulih uniformi, što je matrica koja će se mnogo puta ponoviti tokom docnije istorije”.

Ako vam se čini mnogo Basare, evo samo još malo njegovog razmišljanja o svetosavlju. “Sama reč svetosavlje na prvu loptu  miriše na tamjan i drevno; reklo bi se – na prvo slušanje – da potiće iz daleke prošlosti, u stvari, ono još nije napunilo ni sto godina i potpuno je proizvoljna izmišljotina jednog ambicioznog prote. Reklo bi se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina, u stvarnosti, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju sv. Savu, da slede njegov primer – što inače ne čine – i da se obože, slože i umnože”.

Srbi, dakle, ne uče na greškama. Ovaj danas, srpski vrhovnik, daje sebi za pravo da je, verovatno zbog lične koristi, vlastan da ponavlja greške davnih prethodnika.

Na kraju: Zašto nema valjanih podataka o prokletim dronovima. I jesu li oni lansirani sa neprijateljskog (“našeg”) Kosova da bi snimili nešto toliko nevažno o našoj “silnoj” vojsci? Ne, tu nešto smrdi.

Možda su sve strele, i praćke, ka jugu – nategnute!