среда, мај 29, 2024

Neophodno uvođenje svih nivoa sankcija Rusiji, promena politike prema BiH…

Slične objave

Podeli

Na prvi pogled reklo bi se da je situacija u Srbiji uobičajena. Predsednik Vučić po ko zna koji put u poslednjih deset godina najavljuje katastrofične scenarije za naše društvo, a dobar deo javnosti to zabavlja

Zoran Vuletić

Puno je argumenata za takvu reakciju javnosti koje nam u kontinuitetu pruža sam Vučić, a posebno njegovi trabanti poput Ane Brnabić, Vladimira Đukanovića, Vladimira Orlića… Međutim, rekao bih da je ovoga puta sasvim izvestan taj užasan scenario po nas i ne bismo smeli olako da posmatramo najavu koju Vučić ponavlja već nekoliko puta u poslednjih mesec dana.

Politika na kojoj počivaju sve vlasti od atentata na premijera Zorana Đinđića 2003. godine do danas je doživela odavno poraz, još pre deset godina. Razlog poraza je što su i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, opterećeni nacionalisti sa partnerom Ivicom Dačićem, formirali tri vlade. Potpomognuti tadašnjim radikalima Aleksandrom Vučićem, Tomislavom Nikolićem i Vojislavom Šešeljem doneli su strateški pogrešne odluke: negirali su realnost na Kosovu (ustav i sve kosovske rezolucije), potpuno predali vođenje politike Srbije Rusiji (predaja energetskog sektora), okrenuli Srbiju kineskim špekulativnim kreditima i time udaljili Srbiju od Evropske inije (EU).

Na taj način je formatirana gubitnička politika ,,četiri stuba’’. Do agresije Rusije na Ukrajinu nekako je i moglo da se funkcioniše, EU je sporohodno zahtevala od Srbije da se menja, da rešava problem Kosova, da obuzda Milorada Dodika. Međutim, u okolnostima koje je Vladimir Putin nametnuo celom svetu nakon agresije nema više prostora za spori hod ka rešavsnju pobrojanih problema.

Ne treba Evropi još neki sumanuti sukob, Srbija je već u zamrznutim konfliktima sa Kosovom i BiH, a brutalnim mešanjem u nekoliko poslednjih izbornih ciklusa sve čini da to bude i sa Crnom Gorom, negirajući kako njenu nezavisnost tako i crnogorski identitet. Srbija se nalazi pred nerešivim problemom zbog političke elite koja je vodi, pritom ne mislim samo na vlast jer budućnost Srbije nije samo Vučićeva obaveza.

Nemamo pravo da čekamo njegov pogrešan izbor koji bi nas mnogo koštao i čime bismo ugrozili i biološki opstanak. Opozicija mora da se uključi aktivno u sve procese: da zahteva rešavanje kosovskog problema, uvođenje svih nivoa sankcija Rusiji, promenu politike prema BiH tako što bi nedvosmisleno priznala Sarajevo kao jedini glavni grad suverene i nezavisne BiH, a ne da kalkuliše sa Vučićevim kukavičlukom.

Jedini način da opozicija preuzme inicijativu u spašavanju budućnosti Srbije je stalni pritisak na Vučića kako bi se isterao na čistinu, ili će se vratiti Šešelju u SRS ili mora da vodi Srbiju u normalnu budućnost.Nema više glumljenja evropske politike, to isto važi i za opozicione organizacije, nema više glumljenja.

Agresija Rusije na Ukrajinu je resetovala političku, ekonomsku i energetsku situaciju u Evropi. Zapadni svet se ujedinio u odbrani vrednosnog sistema koji se decenijama gradio. Zapadna društva su pokazala da su spremna na sopstvenu žrtvu i da neće dozvoliti agresoru da pobedi. Podrška Ukrajini je impresivna baš kao što je impresivna ukrajinska borba za SLOBODU.

Sve te stvari su neminovno dovele do krize ekonomija. Putin je pomislio da će moći gasom i naftom da uceni zapadne demokratije, naivno verujući kako su zapadnjaci razmaženi i da će na prvi mlak radijator ili poskupljenje goriva opasti podrška Ukrajini. Desilo se sasvim suprotno. Zapad je na korak od trajnog rešenja energetske stabilnosti i bez Rusije.

Rekao bih da je to jednako značajan poraz ruske agresivne politike uz poraz koji će doživeti na bojnom polju. Srbija i politička elita koja je vodi za sada gotovo jednako deli ruske poraze na svim nivoima. Žalosno je što oko 80% građana podržava tu katastrofu i naivno, poput Putina, veruje u razmaženost građana zapadne Evrope. EU još uvek ima strpljenja sa nama i još uvek nam je najveći oslonac iako je decenijama izložena brutalnim kritikama i lažima na kojima ovde pobeđuju nacionalisti na svim izborima od 2003. godine.

Moramo da stavimo prst na čelo i shvatimo da i evropskom strpljenju dolazi kraj i da evropski političari prvenstveno zbog sopstvenih građana nemaju pravo da nam tolerišu drskost koju pokazujemo prema celokupnoj situaciji u kojoj se svet nalazi. Građani Srbije, posebno Beograda, ne mogu da se pravdaju neobaveštenošću, blokadom medija i autoritarnošću Vučićevog režima.

Krajnje je vreme da se napravi kritična javnost koja će žigosati političke prevarante i manipulante na svim stranama. Svima bi moralo da bude sve jasno. Hoćemo li konačno da priznamo sopstvene političke zablude, sopstvene poraze 90-ih zbog kojih smo frustrirani pa danas sramotno većina Srba podržava Rusiju? Treba li da doživimo još jedan isti takav debakl, ovoga puta zajedno sa Putinom? Srbi imaju najviše poverenja u SPC i vojsku, a treba tu dodati i SANU.

Jednostavnom analizom njihovog delovanja u poslednjih trideset godina lako možemo da zaključimo da se radi o krajnje štetnom uticaju na naše političke izbore i posledično na ishod koji doživljavamo danas, nesnađeni u svetu i praktično samoizolovani. SPC je kao nosilac nacionalističke ideologije podržala ratnu politiku 90-ih, blagosiljala najgore među nama, odlikovala je i uporno odlikuje srpske ratne zločince.

Treba li nam ovakva SPC? Vojska Srbije, naslednica vojske koja je takođe opterećena ratnim zločinima iz 90-ih se nikada nije ogradila od nedela koja su činili pojedini komandanti, osuđeni za najteže ratne zločine. Čuvala je svog ,,junaka’’ Ratka Mladića godinama od pravde. Treba li nam ovakva vojska? Kada smo u javnosti poslednji put čuli za neko dostignuće iz SANU koje je vredno pažnje i dokaz da Srbija ima čime da parira modernom svetu?

Osnovno ogledalo SANU je odeljenje za istoriju koje u kontinuitetu više od trideset godina postavlja kontekst Akademiji nauka, još od čuvenog Memoranduma koji je bio ideološka osnova za početak ratova i razbijanje divne zemlje u kojoj smo svi zajedno živeli. Danas to isto odeljenje dodatno bruka Srbiju i sve njene građane pred čitavim svetom. Pozvali su u svoje redove rusku istoričarku Nataliju Naročnicku koja je održala skandalozan pristupni govor, govor dostojan Putinovog kada je pokrenuo agresiju na Ukrajinu 24.02. Treba li nam ovakva SANU?

Zašto ćute akademici koji se ne slažu sa ovakvom Akademijom, zašto ćute univerziteti, posebno Beogradski univerzitet. Imajući sve ovo u vidu jasno je u kakvom je Srbija stanju i kakva nam je perspektiva. Moramo pronaći snage u društvu koje će dići svoj glas protiv ovakvih ,,uglednih’’ institucija kako bi se i naši životi uskladili sa razvijenim svetom u 21. veku.

Jeres je u Srbiji reći da treba ukinuti ovakav SANU, ali bi to bio početak ozdravljenja našeg društva. Sa novom reformisanom SANU, oslobođenim od odeljenja za istoriju/ratnu ideologiju, bilo bi šanse da se i ostale nacionalne institucije drugačije ustroje i prihvate slobodu i život pojedinca kao vrhunsku vrednost, a ne opsednutost teritorijama.

Izvor: Balkantimes press

(Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma)

1 KOMENTAR

  1. Slažem se da ocenom političke situacije i pogotovo sa ulogom nekih nacionalnih institucija. Istoričari su ubedljivo najviše doprineli i doprinose trovanju javnosti zajedno sa novinarima. Međutim, ratovi se ne vide zbog ideologije i odbrane demokratije već zbog konkretnih ekonomskih interesa, pa tako i ovaj u Ukrajini. Mislim da je ipak najbolje ostati neutralan i ne stupati u NATO a već prema Kosovu stvar je jasna: mora se prihvatiti činjenica postojanja od Srbije odvojenog Kosova i to priznati u protivnom biće rat.

Comments are closed.