Studenti fakulteta dramskih umetnosti su mišljenja da se previše od njih očekuje, pogotovo što imaju „premalo podrške Univerziteta i profesora“
DOŠLO JE DO TE GRANICE DA NE SMEMO DA GLEDAMO „SVOJA POSLA“, ODNOSNO TO JESU NAŠA POSLA JER SE TIČU SVIH NAS, ALI TRENUTNA POLITIČKA SITUACIJA I SVE ŠTO SE DEŠAVA SA PROTESTIMA I IZBORNOM KRAĐOM JE ZA MENE NEŠTO SA ČIM SE NISAM SUSRELA, VEĆ SAM O TOME SLUŠALA OD SVOJIH RODITELJA. MENI JE NESHVATLJIVO I NE MOGU DA SE POMIRIM SA TIM DA JE TO DANAS NAŠA REALNOST, REKLA JE ZA PODKAST GRAVITACIJA STUDENTKINJA FAKULTETA DRAMSKIH UMETNOSTI NAĐA STANIĆ, DOK NJEN KOLEGA ARSENIJE ČAVIĆ NAVODI DA JE DOSTA STUDENATA ODUSTALO OD PROTESTA, GLASANJA I BILO KAKVOG OBLIKA POLITIČKOG ANGAŽMANA, A ONI KOJI ŽELE NEKU PROMENU IZLAZE NA ULICE I BORE SE. PREMA NJEGOVIM REČIMA, NAJNOVIJI UTISAK NAKON IZBORA JE „I OVO JE PROŠLO, OPET NISMO USPELI, DIŽEMO RUKE I ĆUTIMO, POVLAČIMO SE I NE RADIMO VIŠE NIŠTA“.
„Godine 2012. imala sam osam godina ali se sećam trenutka brojanja glasanja i momenta kada je sve krenulo sa ovom vlašću. Otprlike, otkad znam za sebe kao potpuno svesna svog identiteta i društva oko sebe, znam za ovakvo društvo“, rekla je Nađa Stanić.
Arsenije Čavić kaže da je 2012. godine imao nepunih dvanaest godina, ali da se seća brojanja glasova i „gde je prevagnulo“.
Osvrćući se na današnji politički momenat, Nađa Stanić smatra da smo u situaciji da dosta čujemo da svako treba da „gleda svoja posla“.
„Ipak smatram da je došlo do te granice da ne smemo da gledamo svoja posla, odnosno to jesu naša posla jer se tiču svih nas, ali trenutna politička situacija i sve što se dešava sa protestima i izbornom krađom je za mene nešto sa čim se nisam susrela, već sam o tome slušala od svojih roditelja. Meni je neshvatljivo i ne mogu da se pomirim sa tim da je to danas naša realnost“, rekla je Stanićeva.
Čavić ističe da neki vid pritisaka i lobiranja usmerenih na studente postoji, ali da je masa studenta odustala od svega.
„Da li to bili protesti, glasanje ili bilo kakav politički angažman, dosta studenata je odustalo, a oni koji žele neku promenu izlaze na ulice i bore se. Najnoviji utisak posle izbora je „i ovo je prošlo, opet nismo uspeli, dižemo ruke i ćutimo, povlačimo se i ne radimo više ništa“. Po mom mišljenju je to neočekivano i novo“, navodi Čavić.
On dodaje da protestima nedostaje masovnost, ali i ozbiljnost.
„Kada idete redom i pitate studente zašto izlaze na proteste odgovori su uglavnom slični-protest protiv vlasti i protiv krađe izbora, ali sa druge strane postoji masa koja je odustala od protesta. Međutim, to nije vezano samo za ove izbore, desilo se i sa protestima „Srbija protiv nasilja“. Dolaze studenti na to, ali kada vide da neće uroditi plodom, odustanu“, navodi Čavić.
Stanićeva kaže da je sklona poređenju stanja sa devedesetim godinama iz priče svoje majke, te navodi da ima osećaj da se previše očekuje od studenta, a da imaju premalo podrške.
„Taj broj od 400 profesora je vrlo mali. Veliki propust u našem obrazovanju je nedovoljno razvijanje kritičkog mišljenja. Profesori nam daju podršku da kritički razmišljamo, ali nas ne usmeravaju kako, daju nam podsticaja, ali mislim da je potrebna veća podrška profesora i Univerziteta i da se svi zajedno udružimo“, navela je ona.
Na pitanje da li se studenti koji protestuju osećaju ugroženim i da li unapred razmišljaju o bezbednosnim rizicima kada reše da izađu na ulice i iskažu svoj građanski protest, Čavić navodi da nekoliko njegovih kolega ne želi da izađe na protest jer se oseća ugroženo. „Bio sam par puta ispred RIK-a, ali sam prestao da posećujem taj protest kada sam video da to izmiče kontroli“, rekao je.
Nađa je navela da se više plaši da stvari ostanu iste i da se ništa ne promeni.
„Manje se brinem da ću biti ugrožena, ali ako živimo u društvu gde sam se izjasnila da se ne slažem sa nečim i uradila sam nešto kako bi se neki problemi rešili, veći me je stah da nastavim da živim u takvom društvu. Bila sam prisutna na protestima koji su prerasli u nemire. Bila sam i na blokadi studenta i bila oduševljena energijom koja daje neka nadu pored svega šta se dešava“, navela je ona.
Kada je reč o argumentima studenata za neizlazak na izbore, sagovornici podkasta su saglasni da su to najčešći-jedan glas ne menja ništa, svi su isti, ne interesuje me politika, a nekada i mrzi me.
Na pitanje kome studenti danas veruju u Srbiji, Nađa i Arsenije kažu da oni lično veruju sami sebi, svojim očima i onome što vide. Čavić dodaje da on bira šta će da utiče na njega te da se najviše informiše preko društvenih mreža.
Nađa takođe ne gleda televiziju i informiše se preko društvenih mreža i portala.
„Najčešće je to N1, ali ni tu stranu ne uzimam zdravo za gotovo. Moja obrada neke informacije funkcioniše tako što nakon neke vesti ili saznanja prodiskutujem sa bližnjima o tome i trudim se da sama zaključim i formiram svoj stav. Zbog podeljenosti društva više ne postoji sredina, već se ide iz ekstrema u ekstrem i nema istine. Ljudi odustanu ili se prepuste i nemaju svest da informacije koje dobijaju nisu istinite. Ja ne mogu da kažem da 100 odsto verujem jednoj ili drugoj strani našeg podeljenog društva, ali verujem u dobrotu ljudi i da će istina pobediti“, navela je Stanićeva.
Dodala je da ne namerava da ide iz ove zemlje iako smo u situaciji koja bi mnoge inspirisala da odu i smatra da će ova dešavanja motivisati dodatno mlade generacije na tu odluku.
„Svi možemo da odemo negde gde je bolje, ali je važno da ostanemo ako imamo inicijativu i volju da promenimo stanje ovde“, ističe Stanićeva.
Arsenije je studirao u Nemačkoj, što mu je bio pokušaj izlaza i navodi da je to teže uraditi nego reći.
„Možda je bolje u inostranstvu, ali domovina i kuća je ovde“.
Na pitanje na koji način energiju i angažman prenose kolegama i drugarima, kao i onima širom Srbije, Čavić kaže da se ljudima koje politika ne zanima ona ne može objasniti, niti im se može pokazati prava slika i ne može se izvršiti uticaj na njihov aktivizam.
„Za ljude koji su na klackalici, pošlo mi je za rukom da objasnim koji je problem kod nas. Krenuo sam s tim koliko ovaj režim drugo traje, i da nabrajam koje zakone su sve prekršili, i da penzioneri lošije žive zbog lošijih penzija itd.“, naveo je Čavić.
Gosti podkasta su saglasni da opšta informisanost u zemlji pada, te dok Arsenije kao glavni problem vidi nezainteresovanost, Nađa smatra da je mlađe generacije neophodno animirati da bi im nešto bilo zabavno, ali tome dodaje i nedovoljnu motivaciju profesora koja ima veze sa celokupnim obrazovnim sistemom.
Upitani da prokomentarišu koje tri stvari bi prvo promenili u zemlji, Nađa navodi da je najviše rastužuje podatak da 24 odsto stanovništva živi na ivici siromaštva, a pored brige države o najugrženijima za nju je jako bitna medijska pismenost, dok Arsenije dodaje i opštu pismenost.
„Potreban nam je insteresantniji oblik učenja, a ne samo mehaničko učenje. Srednješkolci bi trebalo već u prvoj godini da se opredele šta će studirati. Fokusirao bih se i na decentralizaciju i jačanje lokalne samouprave. Treće, promenio bih šta se servira ljudima na tacni, odnosno sadržaj medija i uveo bih edukativne programe na televiziji“.
Za Nađu je lična odbrana od stvari koje nas okružuju i nekulture- kultura.
„Beg u umetnost i rad na individualnom razvoju, ali i uticaj na druge, jer jedino znanjem možemo da se izborimo sa svim što nas okružuje“, zaključila je ona.
Arsenije je rekao da sam sa sobom nalazi mir kada samostalno dođe do nekog zaključka.
Medija centar Beograd
