Rade Veljanovski
Godinama Srbija bruji o nedovoljnim medijskim slobodama, postojanju režimskih medija i uopšte podeli medija na „njihove“ i „naše“, o medijskoj diskriminaciji opozicionih političkih aktera koji ni redovno, a ni pred izbore ne mogu ravnopravno i nediskriminatorno da prezentiraju političke programe i ciljeve.
Javni interes je u velikoj meri suspendovan, odredbe zakona koje treba da ga podrže kroz projektno sufinansiranje zloupotrebljene, vidljiv je uticaj vlasti i promocija partikularnih interesa onih koji imaju moć. I sada treba nešto da se promeni! Kako? Spajanjem informisanja i telekomunikacija!?
U Srbiji se već odavno nagoveštava razdvajanje kulture i informisanja iz jednog ministarstva i pripajanje informisanja telekomunikacijama, ali se mora konstatovati da je ova ideja, u najmanju ruku nedovoljno promišljena, u stručnim krugovima neadekvatno raspravljena i da njena zbrzana realizacija ostavlja utisak promene radi promene, a ne radi suštine.
Kako će novo Ministarstvo informisanja i telekomunikacija unaprediti medijske slobode, slobodan protok informacija i slobodu izražavanja? U predlogu Zakon o izmenama i dopunama zakona o ministarstvima o tome nema ni reči. Nema ni indirektnog pozivanja na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i njen Član 10. koji je regulatorni osnov za nacionalna zakonodavstva u oblasti medija.
Ne pominje se medijski, dakle politički pluralizami ne naglašava važnost nezavisnosti i autonomije medija i regulatornih tela, a to su suštinska pitanja informisanja pa i delovanja medija u celini.
Ali zato se naglašava „praćenje delatnosti informativnih ustanova, stranih sredstava javnog informisanja, dopisništava i dopisnika u Republici Srbiji“, što veoma podseća na vremena od pre nekoliko decenija kada su državni organi koji se bave „sredstvima javnog informisanja“ imali skrivenu ili neskrivenu dužnost kontrole onoga što drugi pišu o nama.
Šta možemo očekivati od sažimanja informisanja i telekomunikacija u pogledu tretmana, na primer jednog Telekoma, koji kao preduzeće sa državnim kapitalom osniva medije, što je protivno evropskim standardima, ali i našim zakonima?
Kako je moguće da i ljudi koji se dugo bave medijima, u mogućnosti da se novo ministarstvo više bavi vezom između medija i informacionog društva, što piše u predlogu zakona, ne vide odustajanje od suštine. Ono što se odavno zove medijska pismenost i što označava vezu medija sa obrazovanjem auditorijuma, prolazi kroz razne faze pri čemu je prva označavala alternativno obrazovanje publike u oblicima kao što su radio škola ili Politika za decu.
Druga faza je bila obuka za nove tehnologije komuniciranja, što znači za snalaženje u informacionom društvu i ta faza je prošla iako će i nadalje biti nužno da se nove generacije upoznaju sa novim tehnikama komuniciranja. Najnovija sadašnja faza relacije mediji – obrazovanje je osposobljavanje za selekciju sadržaja.
U „informativnoj mećavi“, kako obilje potrebnih i nepotrebnih, tačnih i iskrivljenih informacija, naziva Bodrijar, nužno je osposobiti građane da razlikuju važno od nevažnog, istinito od lažnog, ono što je u opštem interesu od onoga što zadovoljava uske, sebične interese.
Sve to je nešto čine bi nadležno ministarstvo trebalo da se bavi. To se ne dešava po automatizmu, što dokazuje i dosadašnje Ministarstvo kulture i informisanja. Ipak, niko ne može da ospori da su sloboda izražavanja, javno komuniciranje kao ljudsko pravo, pluralizam mišljenja i legitimnost različitosti, sociološki, filozofski, pravno, mnogo više u sferi kulture nego telekomunikacija.
Pošto sve to nismo na vreme uvideli, na putu smo da napravimo još jednu veliku grešku.
(Dnevni list Danas)
Autor je profesor Univerziteta u penziji
