Što se Srpske radikalne stranke tiče, tu neću zaista mnogo da govorim. Pokušaću da se ograničim na tri ili četiri rečenice, koristeći autoritet iz istorije i iz literature jer to nije politički fenomen. Srpska radikalna stranka je mentalitetski fenomen. Ona je jedan ozbiljan problem našeg društva. Ona nije politički problem. Najmanje je politički fenomen.
Gospodin Jovan Dučić, veliki naš pisac, govoreći jednom o hrvatskim političarima između dva rata, koji su se na sličan destruktivan način ponašali kao što se sada Srpska radikalna stranka ponaša, rekao je: Ti hrvatski političari su vrlo opasni za državu, ne zato što se ničega ne plaše, jer su oni kukavice, nego zato što se ničega ne stide. Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i klevete, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše, onda ste do grla u blatu i onda kažu: Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla.
To je Srpska radikalna stranka na našoj političkoj sceni, u našoj istoriji, u našoj sudbini, ona nije politički protivnik ni meni, ni bilo kom od ljudi koji se pristojno bave politikom. Ona je virus. Kao što za jedan organizam virus nije protivnik, tako i Srpska radikalna stranka nije politički protivnik, ali je problem, ali je bolest.
Kada kažu, a to im je jedan od glavnih argumenata, da ja radim za strane službe, da sam lopov, kriminalac, da su mi roditelji druge nacionalne pripadnosti i ne znam šta sve oni kažu, uglavnom, to je glavno – strane zastave, strane obaveštajne službe, izdaja, ja onda kažem: zemlja u kojoj postoji Srpska radikalna stranka, čist luksuz je da bilo koji neprijatelj uloži bilo koji dinar za razbijanje te zemlje. Dok je Srpske radikalne stranke sa ovom snagom u Srbiji, svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju. I oni to i čine. Dovoljno im je da imaju Vojislava Šešelja, da imaju ove ovde momke. Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu.
To je sve što o njima mogu da kažem. Ni sada, ni ranije, ni kasnije ništa više, na žalost, i ništa konkretnije.
(Obraćanje u Skupštini grada Beograda, 1997. godine)
N. P./D. B.
