Rat je tako, u životu jednog naroda, vreme ogledala.
(André Glucksmann)
U životu jednog naroda se periodi rata doista mogu shvatiti kao »stadijumi
ogledala«, vreme čistog razgolićenja, jasnog samoogledanja, epizode njegove kristalne
transparentnosti. U ratovima se ogoljeno, do totalne prozirnosti, ekranizuje društvena
činjenica da narodi manje-više umiru onako kao što su živeli. Ratna proizvodnja smrti gotovo kontinuirano i sasvim linearno akumulira i niveliše preuzetu energiju života. Proizvodnja života i distribucija smrti potpadaju pod isto magnetno polje društva. Bar za većinu naroda, život nije, da kažemo to hegelovskim žargonom, užasnuto uzmicanje pred ratom i smrću, već upravo obrnuto: život je za njih podnošenje smrti, predavanje i opstojanje u smrti, i to onoj smrti koja imanentno proističe iz dinamike baš takvog života.
Čak i po cenu izvesne konceptualne ležernosti, može se tvrditi kako tekuća eskalacija rata u Jugoslaviji predstavlja očiglednu potvrdu i najnoviji izraz navedenog stava. Napadno ratničko orgijanje verovatno dokumentuje tezu po kojoj je »divlji« rat mogućan samo u onoj zemlji koja inače živi u »divljem« miru, u skrivenim formama plemenskog poretka gde preovlađuje »zakon džungle« (F. A. Hayek). Takav rat je mogućan samo među onim narodima čije su društvena supstanca i naročito, duhovna infrastruktura obolele od militarizma. Epska verzija Cool Killera je, uostalom, odavno promovisana u dominantnu figuru našeg kulturnog heroja.
Međutim, tek sa rasplamsavanjem ratnog požara koji preti da upali ceo sistem, jer
»linija fronta (potencijalno) preseca celo društvo, gotovo bez izuzetka i neprestano« –
razvio se jedan naročiti militaristički diskurs, »Govor Rata«, koji se izvitoperio u
patološki govor ludila. Unutar ovog govora gotovo da se više niko ne pita za ishod rata,
za verovatnoću pobede, mira i života, već svi podjednako računaju s mogućnošću opšte
propasti i zajedničke smrti. Kako razumeti poremećeni »Cogito Rata« koji jasno ne
prepoznaje čak ni vojni a kamoli politički identitet svog protivnika? Zašto je, u sveopštoj
provali razaranja i istrebljenja, Jugoslavija postala estradna pozornica Artoovog »teatra
okrutnosti«? Kako razumeti okolnost da se većina stanovništva apatično predala
»negativnoj ekstazi rata«, militarističkoj navigaciji u prazno? Zašto se u javnoj buci
medija napadno promoviše takav militaristički diskurs koji sa neviđenim entuzijazmom
brani militarističku koncepciju društva? Da li je uopšte mogućno ubiti želju za ratom,
osvojiti mir, i to usred jedne zakasnele, takoreći varvarske verzije »militarističkog
diskursa« koji hladno poručuje: »Danas je neuporedivo modernije poginuti u ratu, a
prirodna smrt postaje izuzetak« (Vojska, 11. 6. 1992; ovaj list je naslednik nekadašnjeg
Fronta)? Kako se uopšte izvući iz ratnog meteža i haosa u Jugoslaviji u kojoj se još uvek
istrajno veruje kako je mir samo »neprirodni« interval, trenutna faza i međustanje ratnih
procesa, koji se nikada neće okončati, budući da se »odlučujuće bitke tek spremaju, a
presudnu borbu tek treba dobiti«?
Izgleda da je jugoslovenska, kako bi rekao Niče »ratna škola života« (F. Nietzsche, Aus der Kriegsschule des Lebens) samo obnovila stare borbene resurse »militarističkog cogita«. Njegova vojna lozinka: »Ubijam, dakle postojim«, našla je svoje sekundarno utočište u lokalnoj školi ratničkog života. Kreativni doprinos ove škole smrti nije toliko u stvaralačkom preuzimanju vere da je rat večiti usud, zla kob, sudbina, već u novoj tvrdnji da ovaj novi, tekući rat, samo nastavlja onaj stari koji se neprestano vodi i koji se nikada nije završio a i nikada se neće završiti! Iz ovakvog »militarističkog diskursa« proteran je svaki argument koji bi bar u naznakama nagovestio mogućnost da se sa neprijateljem može pregovarati i eventualno pronaći nekakav diplomatski kompromis ili političko rešenje. Varvarska verzija »militarističkog diskursa« zahteva potpuno apsolutno likvidiranje protivnika: najbolji neprijatelj je mrtav neprijatelj! Militaristički duh je nametnuo totalnu logiku binarne isključivosti; tu nema mesta za neutralnog i nepristrasnog, svako mora, i to bez izuzetka, da pripada jednom ili drugom taboru, našoj ili njihovoj strani. Novina ove »ratne škole života« je i u tome što nju ne vodi merodavni armijski aparat, vojni stručnjaci, već nacionalistički specijalisti za ponor. Ove »atlete očaja« (Hugo Ball), ti maheri olovnih rečenica, Brozovi epigoni, u Titovoj senci poručuju kako u »ovom svetom ratu – koji vraća nacionalno sećanje i priziva plemenski zaborav« – svako ima da postane »živi pokojnik koji putuje kroz zone smrti« u susret nacionalnoj zori. Profetsko bajanje o nacionalnoj pobedi se tako usidrilo u samo središte institucionalnog diskursa rata; front je teren za ritualno jačanje nacionalnog suvereniteta. U ovom diskursu se čak i tehnička pitanja vojne veštine, strategije i taktike ratne mašinerije ne razmatraju iz ugla profesionalne pragmatike i esnafske kompetencije, već se sagledavaju u dosluhu sa epskim, mitskim, religioznim figurama »časti, patriotizma i nacionalnog ponosa«. Sveti je zadatak »vojnih ustanova i praksi koje je okružuju« da povrate stara prava, izgubljenu slavu i prastari sjaj nacionalne moći. Samo okolnost što ovaj novi rat treba da svede stare račune, da naknadno ispravi ranije nepravde (»retrospektivno potražuje izgubljena prava«) može objasniti neviđenu provalu nekrofiličarskog orgijanja širom difuznog fronta. Tamo gde front naseljavaju fantomi prošlosti, sećanja i preci, čak i ratničke pobede sistematski umnožavaju opšti vojni i svaki drugi poraz.
Doduše, ovaj rat se nije izvitoperio u »neuračunljivu pozornicu smrti« samo zato
što se šlepovao uz pogrešnu politiku – topografska invazija unazad, već pre svega zato
što je pokidao svaku racionalnu vezu sa politikom. Jer, tek kad potre i ukine svaku vezu
sa politikom (tom metakontrolnom instancom), rat po sebi postaje serija suludih i
nekontrolisanih događaja bez svrhe i smisla. Još je stari pruski general Klauzevic (Karl
von Klausewitz, Vom Kriege) sugerisao razložnu tezu da, za razliku od drugih, takoreći
»divljih« formi sukoba i nekontrolisanih borbi, rat nema svoju suštinu, svoju supstancu u
samom sebi, već je puko sredstvo, instrument političkog saobraćanja. Da ponovimo za
one »otkačene« borce koji prizivaju smrt i ginu u teorijskom zaboravu: »Rat nije ništa
drugo do nastavak politike drugim sredstvima«. Upravo je politika onaj mehanizam koji
određuje i modulira strukturu i dinamiku rata; ona propisuje pravila i kontroliše scenske
zaplete. Štaviše, samo ona politika koja se služi ratom kao sredstvom razložno uzmiče
pred ekstremnim zahtevima (recimo, svi Srbi ili svi Hrvati u jednoj državi) i racionalno
se povlači pred nerealnim mogućnostima. Samo ona politika koja se oslanja na ratnu
protezu mora da kalkuliše precizno, da pažljivo računa samo s pragmatičnim procenama i
objektivnim verovatnoćama. Doista, rat može efektivno navigovati samo ona politička
doktrina koja se temelji na zdravom realizmu, koja se ne upušta u mitološke retrospektive
i profetska bajanja. Načelno govoreći, veza sa politikom doista sprečava »otkačinjanje«
ratne mašine i suzbija »eskalaciju prekoračenja« (Paul Virilio, Pure War, 1983). Drugim
rečima, priključak za politiku obezbeđuje one »strateške kočnice koje neutrališu opasnost
da rat kao političko sredstvo u svakom trenutku izmakne kontroli« (vidi: André
Glucksmann, Le Discours de la Guerre, 1979).
Zašto su baš u slučaju jugoslovenskog rata ove kočnice sasvim otkazale? Možda
se ovaj rat sve više prepustio razularenoj igri slučaja zato što se nije uobličio u čist rat
suverenih država, frontalni sukob dve vojske. Prema Fukoovoj istorijskoj hipotezi, koja
se ovde nameće, samo onaj rat koji skoro prožima celo društvo i deli ga, u osnovi je
lokalni, interni, međuetnički rat plemena i nacija. Samo takav rat pozajmljuje svoju
energiju iz činjenice da se jedno društveno telo (Jugoslavija), inače do neprepoznatljivosti
izmešano, želi nasilnički podeliti na nekoliko etnosa, nacija i naroda. Ratna svrhovitost se
izvitoperila u isprazni delirijum, takoreći, u tautološko kretanje u prazno, jer želi veštački
i na silu da razdvoji ono što je radom istorije isprepleteno do kraja. Rat je pretvoren u
opšti haos (recimo, u Bosni je na delu suludo umnožavanje frontova svih protiv svih),
lišen svakog razumnog strategijskog scenarija, upravo zbog toga što neprijatelj nije neko
drugi, spoljni stranac, već je upravo tu, unutra, među nama. Lokalna ratišta i sukobi su
patološki dokaz »ratničkog orgijanja u prazno«, tužni dokument uzaludnog plana totalne i
nasilne podele jednog, inače do srži izmešanog i etnički isprepletenog društva.
Neograničena eskalacija nasilja, brutalnosti i terora svedoči o tome kako se ova etnička i
nacionalna konfrontacija ne može razrešiti nekakvom krucijalnom vojnom pobedom.
Bizarna činjenica da najžešći sukob u Jugoslaviji vode upravo oni koji pripadaju istom
jezičkom sklopu »narcizam malih (lingvističkih) razlika« – mogla bi da postane
privilegovan predmet psihoanalize rata. Opsesivno razaranje gradova i genocidno
istrebljivanje drugih naroda (u lokalnom žargonu se ta operacija naziva »etničkim
čišćenjem terena”) ne mogu da zatru tragove etničkog konflikta i nacionalnog sukoba.
Suočeni smo sa jednim kripto-državnim ratom koji je lišen jasnog socijalnog ili klasnog sukoba. Totalno satanizovanje jednog naroda (svi Srbi su četnici, svi Hrvati su ustaše, i sl.) nedvosmisleno upućuje na zaključak da je na delu podržavljeni rasizam koji postavlja rat na dramaturgiji nacionalne legende. Prema ovoj socijalno-biološkoj tezi, koju je najradikalnije problematizovao Fuko, druga, neprijateljska rasa, nacija ili narod u stvari »nije ona rasa koja je došla odnekud kako bi trijumfovala i vladala neko vreme, već ona koja se neprekidno infiltrira u društveno telo ili se, štaviše, u samom socijalnom tkivu
i preko njega reintegriše«. Rat je postao bezuman kao zemljotres, prirodna pogibija,
pomamno pustošenje, osveta prirode nad kulturom baš zato što »vojni polaritet i slom
društva nisu proizvod sukobljavanja dve međusobno spoljašnje rase, već podvostručavanja jedne te iste rase u nadređenu ili podređenu rasu, ili pojavljivanje njenog naličja unutar same rase«. U ovom zaoštrenom i eksplozivnom kontekstu zadatak građana više ne može biti kritičko suprotstavljanje Državi i odbrana od nje, ma kakva da je ona, već upravo obrnuto, odbrana otadžbine (mitska figura Društva) od pretnje druge rase, protivničke nacije ili infiltriranih etničkih grupacija. Zaista, u ovom se ratu ne mogu prikriti tragovi državnog rasizma, takoreći etničkog fašizma koji društvo okreće protiv sebe samog, protiv sopstvenih građana i sopstvenih proizvoda. Rat je stoga promovisan kao najefikasnije eugenetičko sredstvo etničkog čišćenja terena, priprema prostora (tzv. »geografija mašte”) za procvat čisto etničkog društva, neprikosnovene nacionalne države.
Naročito su zastrašujući prizori sa difuznog ratišta kojim tumara šarolika soldateska: paravojne formacije, partijske bande, novokomponovani oslobodioci, rezervisti, vikend-borci, ratni huligani, pljačkaši, lopovi, gangsteri, ubice i ludaci. Bez obzira na kojoj strani gostovao, kaleidoskop ovih ratnih likova isprepleteno funkcioniše u jednom te istom, integralnom kolu smrti. U opštem metežu svih protiv svih, u stalnom bujanju lokalnih, grupnih i privatnih ratova izgubljena je opšta ideja. Kao da radikalnost rata više nije na strani vojnog subjekta – već se pomerila u samu stvar: ona se usidrila u tekuće ratne procese, događaje i lančane reakcije. Ako rat više nema smisla, onda bar ima funkciju! Frontovi su prepuni izbezumljenih boraca koji dejstvuju kao uzavrele ratne čestice koje, kad već ne mogu da dokinu, okončaju rat, nastoje da budu njegov mehanički akcelerator. Rasterećeni svake opšte ideje i imanentne političke suštine, ratni događaji sve više srljaju u beskonačnu autoprodukciju. Priča se kako su se, negde na frontu, zaraćene snage dogovorile da naizmenično (parnim i neparnim datumima) osvajaju jedno te isto mesto. Kao da se borbeni entuzijazam širi uprkos motivacijske ravnodušnosti spram izvornog cilja i prvobitne namere. Kao da su vojna ekspanzija i ratnička euforija fascinirane implozijom ratnog smisla.
Možda se problem viška borbenog entuzijazma, svakodnevnog umnožavanja ratničkog elana, može objasniti radikalnim izvrtanjem Kaluzeviceove teoreme; dakle, u obrnutom i često ponavljanom vidu teorema bi mogla da glasi: politika je rat nastavljen drugim sredstvima. Ona je »ratna mašina« (Gilles Deleuze) na privremenom remontu,
diplomatsko obnavljanje ratničkog žara, pregovarački interval i predah ratnika. Svaka
politika »civilnog poretka« ima svoju supstancu u »borbenom poretku« i svoju
argumentaciju crpi sa bojnog polja. Verovatno se zato svi spektakularni uspesi i učenici
»dnevnog pojma politike« (područje državnih interesa, institucionalnih komunikacija,
političke pragmatike, diplomatskih pregovora, geopolitičkih procena, itd.) zasnivaju na
nesmetanom razmahu »noćnog pojma politike« (skrivena pozornica ratnog užasa,
ekonomija smrti, nevidljiva ekologija svetskog bola, itd.). Rečeno ničeanski, apolonsko
udešavanje sveta je sistematski izloženo dionizijskom podrivanju i potkrepljenju. Zato
svako naknadno povlačenje politike iz magnetnog polja ratnog koda samo dodatno
stimuliše i oslobađa nesmetanu provalu militarističkih znakova. Arheologija rata je
zapravo skrenula pažnju na to da je, već na pragu novog veka, upravo Država preuzela
kontrolu nad pojačanom radijacijom militarističkih znakova. Tu se naprosto radi o
novovekovnom pokušaju da se putem podržavljenja disciplinuje rat. Sve više i više, kaže
Fuko, »ratovi su se javljali samo na spoljašnjim granicama velikih država i to kao stvarni
ili preteći odnos snaga između država. Postepeno je društveno telo očišćeno od ratnih
odnosa kojima je bilo prožeto tokom srednjeg veka. Ovim podržavljenjem rat je potisnut
na granice država i postao je profesionalni i tehnički monopol brižljivo definisanog i
kontrolisanog vojnog aparata«. Prema ovoj istorijskoj hipotezi i tekućim analizama koje
iz nje slede, tek je krajem srednjeg veka država prvi put bila opremljena posebnom
institucijom – Vojskom, koja je preuzela funkcije i došla na mesto svakodnevne i
sveprisutne ratne prakse. Od tada se podivljali sukobi centralizuju a sveprisutni rat svih
protiv svih kontrolisano lokalizuje na državne granice. Upravo novovekovna operacija
podržavljenog disciplinovanja rata u Jugoslaviji nije uspela. U pozadini razvezane i
pomahnitale »čelične oluje« (E. Junger) razložno je zažaliti za ovim propustom, čak i po
cenu da je država, pošto je sebi prisvojila ratni stroj, ponovo uspostavila jednu ratnu
mašinu koja menja cilj i povratno sebi prisvaja i preuzima državne funkcije. Možda je
skraćeni put do disciplinovanog mira još uvek bolji od beskonačnog etničkog ratovanja,
sveopšteg ulančavanja smrti, spaljivanja gradova i pustošenja zemlje. Dokle ćemo biti
evropska skretnica za novu eskalaciju rata, zla i nasilja!
(Druga Srbija, deset godina posle, 1992-2002)
