петак, јул 12, 2024

ŠTA SU GOVORILI Ivan Vejvoda – Logika konačnog rešenja

Slične objave

Podeli

 

Ivan Vejvoda (Foto: Medija centar)

Druga Srbija – podseća me na na naslove dveju knjiga. Jedna Česlava Miloša Druga Evropa, druga filozofa Žaka Deride Drugi Pravac. Miloš je tad, pre više godina, u svojoj knjizi pisao o Istočnoj Evropi. Čini mi se da smo danas ne samo dalje nego ikada dosad od »prve« Evrope, već da smo dospeli, potonuli u neku treću i da će put natrag i do druge (i pored sve naše dosadašnje prednosti u odnosu na ostale zemlje Istočne Evrope) biti veoma mukotrpan. »Drugi pravac« je, pak, sintagma koja oličava ono što svi
priželjkujemo, to je ona promena kretanja koju svi očekujemo. Reč je o pravcu koji vodi
prema demokratskom, otvorenom, u emfatičkom smislu modernom društvu. To je onaj
novi pravac kome želimo da damo svoj makar skromni doprinos.

Mi smo dobili sve drugo osim tog drugog pravca i otud problemi sa kojima se
suočavamo, otud opšta izolovanost ove sredine, otud pogibije, rušenja, sunovrat i
besperspektivnost i fašističke pojave. Sa padom komunizma, sa nestankom ovdašnjeg
Saveza komunista januara 1990. postojalo je neko zdravorazumsko očekivanje da će ovo
društvo krenuti drugim, demokratskim pravcem, da će od zatvorenog postati otvorenije,
da će od siromašnijeg postati bogatije, da će od bespravnog najzad postati pravno, te da
će biti učinjen onaj polukorak do pridruženog članstva u Evropskoj zajednici i u drugim
evropskim ustanovama koji bi nas uveo u prvu Evropu (a bili smo prvi u redu za ulazak,
na osnovu dugogodišnje uspešne saradnje sa EZ).

Očekivanja većine ljudi u momentu pada komunizma, možda zdravorazumska,
temeljila su se i na ideji da posle jednog totalitarizima teško može da dođe drugi.
Verovalo se da, i pored sve svesti o tome da progres nije zadata kategorija, »društveni
progres« ipak možda može ovde kod nas da pokaže svoj lik i izvede ovo društvo na put
demokratskih i tržišnih promena. To je značilo ne računati pre svega sa saznanjem da su
uvek mogućna nova ropstva (posebno nakon dugotrajnog dobrovoljnog ropstva), zatim,
ne računati sa nasleđem i četrdesetpetogodišnjim učinkom komunističke partije-države.
Nastavilo se istim pravcem, drugog pravca ne samo da nije bilo na vidiku, već se sve više
udaljavao kao mogućnost. Logika totalitarizma, kao projekta čija je ambicija da sve drži
pod svojom kontrolom i u svojoj vlasti, ponovo je pokazala svoje zlokobno lice i čak se
manifestovala još većom željom za homogenizacijom i centralizacijom. Ova vlast je
pokušala da podredi advokate i advokaturu, ona još jače u svojoj ruci drži glavni
elektronski masovni medij, a Univerzitet i ustanove kulture i umetnosti želi potpuno da
stavi pod svoju komandu, o privredi i politici da ne govorimo. Opet se, dakle, javlja želja
da ništa od onoga što je u društvenim, privrednim i političkim stvarima značajno ne
ostane izvan dohvata ruke onih koji vladaju.

Na delu je, uporedo sa ovom težnjom, logika konačnog rešenja. Volja za
konačnim rešenjem poznata je iz iskustva oba totalitarizma. Ovde postoji želja za
konačnom razdeobom, za konačnim razgraničenjem, za podizanjem zidova, a sve,
navodno, treba konačno, jednom zauvek da reši ovdašnje međunacionalne probleme, da
donese mir, da bi svako živeo u svom zabranu – a vidimo svi, na žalost, da takva volja
samo prouzrokuje nove ljudske i materijalne žrtve, da ne govorimo da na ovako etnički
izmešanim prostorima takva »rešenja« ništa ne rešavaju. Konačna rešenja su pogubna i
obmanjujuća, antidemokratska, antimoderna i totalitarna – konačnih rešenja nema, ima ih
samo u nečijim glavama: »svetla komunistička budućnost«, »istrebljenje svih Jevreja«…
Postoji samo beskonačan splet mogućih rešenja koja treba tražiti zajedno, razboritim,
umerenim, tolerantnim, na kompromis spremnim pregovaranjem sa onim Drugim, bez
antagoniziranja.

Logika konačnog rešenja sledi etiku ubeđenja koja ima postavljeni cilj, ali ne mari
za sredstva. Ovde je potrebna druga etika, za drugi pravac, naime, etika odgovornosti,
pravna država, tržišna privreda, socijalna pravda, onda se sredstva moraju saobraziti cilju
i mora se odmah, makar najminimalnije, sprovoditi ono što se propoveda. Do demokratije
se ne stiže konačnim rešenjem, već dijalogom, uzajamnim razumevanjem, otvorenošću i,
nadasve, trpeljivošću, stvaranjem demokratskih ustanova i procedura.

U situaciji poodmaklog truljenja društva, privrede i politike, kada se usred nasilja
obezličava sve ljudsko, potrebno je više nego ikad »junaštvo duha«, kako je to u
osamnaestom veku nazvao Đanbatista Viko. Ovde smo se okupili da bismo zajedno,
uglas rekli da je potrebno zaustaviti pad u ponor, prekinuti proces rastakanja društva.
Individualan glas je uvek neophodan, on je uvek nezamenljiv, potreban je i danas, ali ima
trenutaka kada i ti pojedinačni glasovi treba da progovore zajedno, kada, sa svima onima
koji su svesni istorijskih okolnosti, realnosti i odgovornosti koju svako pojedinačno,
kolektivno, privatno treba da preuzme, javno treba ustati i prozboriti protiv sunovrata,
obmana i beznađa koje otvaraju neobuzdane pojave fašizma, pozivi na linč i na
proterivanje Drugog. Taj drugi i nije drugi – prvi, drugi, treći… jednaki su – »ljudi se
rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima« (podsetimo se prvog člana Deklaracije o
pravima čoveka i građanina iz 1789). Upravo na ovim prostorima Srbije tim slobodnim i
jednakim ljudima treba prići sa voljom da se sva sporna pitanja reše pregovorima,
dijalogom, otvaranjem prostora za nalaženje rešenja, poštovanjem Drugog u
njegovoj/njenoj drugosti.

U situacijama individualne bespomoćnosti valja imati na umu da, kada je o
ljudskim stvarima reč, treba uvek očekivati ono neočekivano. Mi smo, bez obzira na naša
individualna saznanja i iskustva, kao društvo i generacije, početnici u demokratiji.
Gotovo petodecenijsko nasleđe komunizma zatrlo je svako kolektivno sećanje i iskustvo
vezano za ono što je od demokratije na ovim prostorima postojalo. Upravo svest o tome
da smo početnici u demokratiji od ključnog je značaja za odgovoran i razborit pristup
sadašnjim okolnostima. Uz sve one druge koji individualno ili kolektivno, sindikalno ili
partijski to čine, mi ovde i danas dajemo svoj doprinos tom koraku ka izumevanju
demokratije na ovim prostorima, stvaranju demokratske političke kulture koja je temelj
svake demokratije, ali i druge i drugačije, moderne Srbije.

(Druga Srbija, deset godina posle 1992-2002)