среда, мај 29, 2024

Šta bi bilo da nije bilo

Slične objave

Podeli

Na dan svake godišnjice ubistva Zorana Đinđića možemo pročitati seriju uradaka jednog od najstarijih srpskih zanata – proricanja šta bi bilo da je bilo ono što se babi snilo – o tome šta bi bilo da je Đinđić nekim slučajem preživeo.

Tako iz pera relativno ozbiljnih ljudi, možemo pročitati da bi Đinđić „našao način rešenja za Kosovo u okviru Srbije“, da „bismo pristupili EU otprilike kad i Hrvatska“ i – uopšte – da bi sve bilo bolje nego što je bilo, što jeste i što će biti. (Jako idu Mara i svatovi, što reko „naš narod“.)

Jedini pravi odgovor na pitanje šta bi bilo da je Đinđić preživeo je: to je nemoguće znati. Ono što se može znati – i što potvrđuju Đinđićevi bliski prijatelji – jeste da bi Đinđić nakon izgubljenih izbora – a bilo je izvesno da će ih izgubiti – digao ruke od politike i vratio se svojoj pravoj profesiji, filozofiji. Što bi i učinio da ga streljački vod nije preduhitrio.

Đinđić jeste do izvesne mere bio idealista, ali ni u kom slučaju nije bio Don Kihot. Dve i po godine natezanja s minimumom napretka – i uz baražnu vatru tabloida koji su ga kriminalizovali – bilo bi dovoljno i mnogo manje inteligentnom čoveku od Đinđića da dokona da srpsko društvo – ne da ne može, može to i danas – nego ne želi da se institucionalizuje i podvrgne vladavini zakona, a ne glavnih i lokalnih šerifa.

Ponoviću ono što sam stotinama puta rekao: u svemu tome jedina je šteta – i to nenadoknadiva – što je Đinđić izgubio život, sve ostalo što se događalo posle streljanja je debelo kolektivno zasluženo – a kako nagoveštavaju Mara i svatovi – pičvajzi tek slede.

Đinđićev recept za rešenje srpskih istorijskih posrtanja bio je koliko jednostavan, toliko i lako izvodljiv, pod uslov da se „steknu političke volje“. Koje se, naravno, nisu stekle čak ni u celom u DS, u kojem je predsedavao, niti u celoj vladi čiji je bio premijer, ostale „subjekte“ bolje da ne pominjem.

Đinđić je put u normalizaciju stanja u Srbiji video u kakvoj-takvoj harmonizaciji antagonizovanih, na krv i nož zavađenih segmenata društva i interesnih grupa, kojima se tepa „srpske podele“. Ali u kom god bi pravcu krenuo, sačekivala bi ga nečija baražna vatra. Svestan, recimo, iako agnostik, da crkva mora biti inkorporirana u društvo, davao je crkvi određene koncesije – novac za Hram Sv. Save i uvođenje veronauke – i zbog toga bivao izložen preziru „prosvećene“, ateističke Srbije.

Pokušavao je Đinđić da uticajne srpske lobije – da ne upotrebim težu reč – ubedi da je najbolje rešenje za sve dovršavanje provizorne države – koju je Miloševićev režim dodatno razvalio – i idenje u susret problemima, a ne bežanje u samosažaljevanje i pseudomitologiju – i od svih lobija obasipan je pogrdama.

Svi ti lobiji – ali i srpsko društvo u celini – Đinđićevim streljanjem su dodatno antagonizovani. Nekima od tih lobija takvo stanje se isplati (dok se drugačije ne naredi), nekima ne. Takođe, dok se drugačije ne naredi. Ali će na duge staze svi izgubiti.

Kurir, 13. marta 2024.