Piše: Dragan Banjac
Jedan čovek se razuzdao, raspojasao. Iščitajte šta je skoro rekao na RTRS, banjalučkoj državnoj televiziji. „…Svi glume ovdje… Kao mi pravimo neku Bosnu. Šta je Bosna? Jedna iluzija koja ne može da funkcioniše. Ja samo o tome otvoreno govorim i oni to savršeno svi dobro znaju. Kakva Bosna i Hercegovina, šta se ona osjeti u Banja Luci! U kom smislu se ona osjeti u Banja Luci? Imate nekoliko ovih ovdje koji primaju nešto tih para od nekih nevladinih organizacija iz svijeta i oni kao nešto govore o BiH. Imate te neke ljude koji su prodali svoje karaktere da bi nešto ugodnije živjeli pa oni oni nešto pričaju. Ali dominantan broj, dominantan broj (sirotinje – prim. D. B.), 98 posto ljudi smatra da je ovo nemoguća zemlja. Smatraju to i Hrvati ali neće da kažu jer su suviše mali i boje se majorizacije pa neće da kažu, pa ja ponekad govorim u ime njih a oni meni kažu: Bravo gospodine Dodik.“
„Bošnjaci, šta oni… Nema ih dovoljan broj, nemaju dovoljno kapaciteta, nemaju u sebi karaktera da to budu, oni nisu državotvorni narod, oni su podanički narod. Ja ne vrijeđam nikoga, samo govorim karakteristike. Ako ste mogli da primite namjesnika?! To je ista ona priča iz Andrićevih priča kad je dolazio neki vezir u Travnik onda su u Sarajevu za njega organizovali skokove na glavu u Miljacku, koja je, u principu, uvijek bila plitka i tada se dešavalo da su neki čak slomili vrat, čak neki poginuli, ali eto od te silne dragosti što im dolazi čovjek koji upravlja s njima oni skaču na glavu u Miljacku (podrugljiv osmeh – prim. D.B.) i na neki način iskazuju svoju radost i na kraju završavaju fatalno. Tako i sinoć, gledam ovdje, toalete, kao da smi stavljeni na neku smemirsku orbitu. Dolazi čovjek koji kao ničim neograničen može da nama nameće šta hoće. A to je samo zato, ta njihova radost, iz jednog razloga, a to je patološki, i to samo konvertiti na taj način funkcionšu kakvi su muslimani jer su oni konvertovali svoju vjeru ranije… Ali, nemam namjeru nikoga da povrijedim, ja samo hoću da govorim o činjenicama: šezdesetih godina prošlog vijeka oni su se ovdje zvali – Srbi muhamedanske vjere, pa su onda postali, šezdesetdruge-četvrte godine muslimani sa malim m jer je to trebalo Titu koji je pravio Pokret nesvrstanih pa da pokazuje da on ima dobar odnos prema Muslimanima. E, onda su oni počeli nešto da homogenizuju, pa se onda nešto napravilo, da bi 1993. godine kao muslimani, sa malim m na početku, oni sami sebe proglasili Bošnjacima sa namjerom da taj naziv bude dovoljno intrigantan da integriše i sve Srbe i Hrvate i da se stvori bosanska nacija, bosansko pismo, bosanski jezik i ne znam ni ja šta bosansko.“
Domaćica („novinarka“) ga podržava, a Dodik nastavlja: „I sad mi Srbi kažemo – nećemo! Imamo svoj jezik, imamo svoju kulturu, imam svoju vjeru, imamo svoju državu Republiku Srpsku… Mi u njoj živimo…, imamo zastavu koja se leprša, koja se vidi na svakom raskršću i to ljudi vole i žele i to se najbolje vidjelo pred ovu homogenizaciju. Mi nemamo ništa zajedničko s njima, ne dijelimo nikakvu vrijednost, mi se ne radujemo… To je imaginacija, mi se radujemo onom što je realno, a realna je Republika Srpska“.
Pogodili ste. Ovo je izlupetao Milorad Dodik, koga bi u njegovom kraju najradile zvali baja. Izgovorite ovo „u trku“ i dobićete pravo značenje, iako rečnik govori o bubi, insektu kukcu, abaiji (pokrivaču id sukna), suknenom konjskom prekrivaču, baki, ocu, bratu, starijem čoveku, čiči.
Ostaje pitanje: može li neko da zaustavi, ili skloni sa bine ovog čoveka? Ko bi to mogao? Nekoliko je „likova“ u igri, ali se plašim da niko od njih ne bi da „zagrize“. Prvi je novi b/h upravnik Kristijan Šmit. Iza njega je moćna Nemačka i Organizacija ujedinjenih nacija koja ga je instalirala. Ali on, poput Velentina Incka, čeka da nešto uradi pred odlazak. Mogao bi i novi američki predsednik Džozef Bajden, ali on se u ovom trenutku ne zanima za boraniju. Ostaje srpski predsednik Aleksandar Vučić koji bi u ovom slučaju mogao da bude čak najdelotvorniji ali – neće. Njemu Mile od Laktaša služi kao dvorska luda koja podupire njego presto.
Šta nam, raji, (pre)ostaje? Možda nešto što je daleko od „skokova za vezira u, u principu, uvek plitku Miljacku“, kako reče Dodik. Pouka: Ovih dana avgaistanski studenti ili talibani kako ih je označio pesnik Goran Babić jurili su dopisnika DW iz Kabula. Zbrisao im je ali su mu likvidirali nekoga iz familije. Na zahtev (?) da nemačka vlada interveniše, stigao je hladan, jeziv odgovor, kako reče Nenad Prokić, da „nije trenutak“.