Svetislav Basara
Kratki život skupštinskog „Anketnog odbora za istragu masovnih ubistava“ završio se a da nije čestito ni počeo. Sve i da je kojim slučajem duže poživeo, nije baš najjasnije šta bi to istražio. Ostavimo po strani gvozdeno pravilo da se u Srbiji skupštinske komisije, odbori itsl. prave upravo zato da bi dodatno zamumuljili ono što treba da rasvetle, pa se zapitajmo: šta je u majskim masovnim ubistvima – osim što su teško pojmljiva – nejasno i neistraženo, osim, naravno, detalja na kojima (valjda) radi policija.
Rad odbora je – kaže vest – zaustavljen na molbu punomoćnika porodica žrtava zločina u školi „Vladislav Ribnikar“. Bez obzira što sam siguran da bi rad (nepotrebnog) odbora – da je poživeo – bio najobičnije mlaćenje ionako premlaćene političke slame i povod za međustranačka prepičkavanja, ne vidim zašto bi Kozačka Skupština bila u obavezi da uvažava molbe bilo čijeg opunomoćenika za obustavljanje rada bilo kog odbora.
Kratkotrajnoj odbornoj predsednici Mariniki Tepić i opozicionim anketnim odbornicima obustava rada odbora nimalo se nije dopala, pa su usprotestovali i uzinsistirali na nastavku rada odbora, što je bio povod za izliv Rotopalankine i tabloidne (uopšte) novindžijske bede. Stvar je dodatno pogoršala Tepićeva brzopletom izjavom da „niko nema tapiju na bol“ – što je formalno tačno – ali svejedno je to bilo povod da je lešinarske žutare nazovu „Marinika lešinarka“.
Evo rezultata istrage Politikinog istraživačkog novindžiluka: Marinika & Co su – piskara piskaralo – najavili osnivanje „organizacije za pomoć građanima protiv njihove volje“. Krv ti jebem. Tim rečima. Nije Monti Pajton. U pitanju su Politika (i bedna uređivačka politika).
Usred pisanja naše današnje kolumne, moj ataše za poslove i dane Ljilje Smajlovićke – ime i prezime poznati redakciji – dojavi mi da u „Prelistavanju“ televizora N1 Smajlovićka, u društvu Radeta Veljanovskih, upravo iznosi smatranja na razne teme. Treba li reči da je to bilo must see. I vaistinu je bilo must see. Trebalo je videti Gvozdenu Rotopalankinu Ledi u novom i dopunjenom izdanju, s novom, seksepilnom frizurom, na starom (proverenom) poslu masovnog dupeuvlačenja i cinkarenja.
I – šta kažem? Šta je Ljilja pričala, kažem pričala da ne bih upotrebio primereniju klozetsku metaforu. Ona se, naravno, ne slaže s tim da Mariniku nazivaju lešinarkom, ali odmah potom se požalila da i ona ima slična iskustva proživljena u titanskoj borbi protiv NATO bombardovanja, kad su roditelji stradalih više verovali NATO nego FSB, pardon, Smajlovićki.
Potom je – procenivši da je pljuvanje Dinka Gruhonjića trenutno najkurentnije za dupeuvlakače – najljubaznije napušila Gruhonjića, što je, opet, mene navelo na tri stvari: 1. da ponovim molbu Visokom Mestu da Smajlovićku vrati u Politiku; 2. da pozovem Marinikinu organizaciju za pomoć građanima protiv njihove volje da me protivno mojoj volji izbavi iz ralja srpskog novindžiluka i 3. da promptno odem na zasluženi godišnji odmor.
Vidimo se u avgustu. Ako se drugačije ne naredi.
