Povlačim predlog

0
288

Piše: Dragan Banjac

Kao bivši sportista (osrednji fudbaler) sport uopšte mi je još uvek blizak. Istina, davno sam prešao u posmatrače, a od fudbala gledam samo ponešto od engleske Premijer lige, najviše Mančester junajted čiji sam (malolitražni) navijač od rane mladosti. Od naših klubova nisam navijao ni za jedan, mada sam imao poštovanje (više za rezultat) za Zvezdu sa Miletom Belodedićem, ranije za Dinamo sa Slavenom Zambatom, Velimirom Zajecom i Stjepanom Lamzom, Hajduk sa Ivanom Buljanom, Ivicom Šurjakom i da ne zaboravim OFK Beograd iz vakta Josipa Skoblara. U sportu sam najviše cenio znalce i ljude koji su imali poseban način držanja, bili moralni, nešto kao Mate Parlov recimo ili Krešimir Ćosić. Pisac i književni kritičar Boža Koprivica mi je svojevremeno obećao da će da me upozna sa Milanom Galićem, ali do toga nije došlo zbog Galićeve prerane smrti.

Ali zato dugo prijateljujem sa jednom velikom bivšom domaćom fudbalskom zvezdom, Dževadom Prekazijem za koga ne mogu da odredim da li kod njega preteže sport ili ljudskost, jer i jednog i drugog ima u izobilju. Upoznao sam i neke trenere. Kod tog soja najviše sam cenio mobilizatore, poput ser Aleksa Fergusona (njega nisam imao čast upoznati), Ratka Rudića recimo, Božidara Maljkovića ili Bogdana Tanjevića s kojim me vezuje višedecenijsko prijateljstvo.

Na nekoj domaćoj sportskoj priredbi bio sam (politika i banditizam me ne zanimaju) dosta davno na stadionu koji je kasnije nazvan po Rajku Mitiću. Ne znam godinu, ali beše to utakmica selektor protiv novinara, vreme pred odlazak Dejana Savićevića u Milan i možebit da je selektorova (?) ekipa sa 6:2 ili 6: 4 nadigrala novinare.

Poslednjih godina, naročito dok je aktivan bio Ivan Miljković, rado sam gledao mušku odbojkašku reprezentaciju i devojke koje dugo već na evropskoj i svetskoj sceni nižu uspehe. Zapazio sam i njihovog stratega Zorana Terzića koji je, nema sumnje, veoma zaslužan za uzdizanje srpske ženske odbojke, a i cela ova skaska je zbog njega. Od sportskih komentatora kojima retko puštam glas doznao sam da je na čelu glavne odbojkaške selekcije dve decenije a i sam je sinoć rekao da je njegova selekcija (ne držite me za reč) za petnaest godina osvojila dvadeset medalja. Respekt!

Nekoliko dana pred osvajanje srebrne medalje u Štark areni Terzića sam u jednom društvu šalozbiljno predložio kao predsedničkog kandidata. Usta mi je odmah zapušio kolega (V. I.) s kojim sam godine i godine proveo u Borbi i Našoj Borbi, informacijom da je moj „kandidat“ Njemu (A.V.) poklonio svoju medalju, verovatno neku pre ove poslednje. Auh!

Pokušavao sam da Terzića kod sebe nekako opravdam, a onda je došlo finale sa Italijankama. Pred kraj meča Terzić je, da bi valjda podigao moral svojim igračicama, izrekao psovku („Ko ih j..e“) i što je još gore upućena je rivalu. Protivnika valja poštovati, plus ako je očitao lekciju tvom timu.

Gospodine Terziću, povukao sam Vašu “kandidaturu”. Koliko znam niste se zbog prostakluka izvinili javnosti. To Vam sleduje jer predstavljate zemlju i umesto da budete pedagod – psujete. Znam da su Vam to mnogi odmah oprostili, ali ako se ja pitam to je dovoljan razlog za ostavku.

Poklanjanje medalja javno i takvim ličnostima je neshvatljivo. Bilo je toga i pre Terzića, setite se da je bivši golman vaterpolo reprezentacije Srbije svoje odličje poklonio kiselom i mrzovoljnom Vojislavu Koštunici. Time, g. Terziću dokazujete da Vama ta medalja i ne znači bogzna šta, još manje znači spodobi kojoj ste je poklonili.