Piše: Anita Beretić
Ovih dana ne jenjava javni višeboj oko momačke opreme za gluvariti po gradu i/li selu našeg mlađahnog ministra polupokojne nam poljoprivrede (za kojeg sam tek sad shvatila ili se opsetila da je i potpredsednik Vlade?!) pri zvaničnom dočeku premijera Crne Gore. Došao u „ispranim“ farmerkama (Seljaci jedni, to je in, a još više ako imaju i poderotine – prim. osobe, sestre, majke iz prošlog veka), dok se mučenici iz garde ojedaju u onoj uštirkanoj uniformi. Ko im kriv. Ostali su utisnuti kao deo protokola u nekom „službenom lišću“ naše nebeske države i njezine diplomatije.
Kad malo bolje razmislim, taj tzv dres kod, nije tikva bez korena u nas, mnogo smo se puta mi baš putem toga iskazivali u celokupnom svom habitusu.
Recimo, devedesetih. Prosto nisi bio baja ako nisi na sebe nabacao sve, ali sve ostatke i delove raznoraznih uniformi od Kososvskog boja na ovamo, tj onamo do tih devedesetih. I šinjele, i podgaće i gaće, i štrikane čarape, i jeleke i oficirske sakoe, i košulje i prsluke što ih prababa oštrikala, i opanke i kondure, i JNA šlemove i četničke šubare… I tako. Delovali su nam baš, baš… Do potpunog izražaja ove modne linije dovodili su, naravno, detalji, poput raznih zastava svih nestalih ili tek umirućih država iz kojih su naši manekeni dolazili, a osobito oružje u vidu kubura, nožekanja i raznih pušketina poskidanih sa tavana ili maznutih iz magacina još navodno žive vojske.
U novijoj istoriji imamo, takođe, svetlih primera. Onomad, na primer, kad nas je devojče Maja Ne Znam Koliko Stranaka I Ne Znam Više U Kojoj Funkciji predstavljala negde, jebem li ga, umotana u crne čaršafe. Jedno strašilo. Duboko poštujem druge i drugačije, ali taj blam pamtim i danas, iako je bilo tušta i tma pokušaja da se objasni kako je na taj način iskazala svoje, pa i poštovanje vaskolike Srbije muslimanskom svetu, kulturi i običajima. Mante me se, što bi mi Vojvođani rekli! Bruka. Manje je više, ali treba znati.
Ili, pak, za malo manje ozbiljne situacije, tzv casual style – Bilmeza Od Jagodine mogli smo videti više puta u kupaćim gaćama. Pa to je jedan praznik za oči i za narastanje našeg ubeđenja kako nezaustavljivo srljamo u nebesa spoljne politike sve se rastežući u kolu u plićaku grčkog mora.
Kad smo kod mora i istine radi… Davno, neke od tih devedesetih, moji đaci i ja letovali smo u Crnoj Gori. Ja sam bila mlada, puna energije, volela svoje đake, razumela njihove gluposti. Ali, avaj! Pa i ja bih nekad spavala! Cičali su, kikotali se i landarali do duboko u noć i ja sam u jednom trenutku ustala, namunjila se, otvorila vrata na sobi, izvoru svih tih zala i dreknula – Dokle više?! Spavajte, bre!
Oni su se poizvrtali na leđa smejući se. Bila sam u svojoj pižami na medvediće.
Mnogi od njih su ko zna gde.
Ja i dalje nosim smešne pižame, ali meni se može.
Srbija odavno, ali odavno, nosi odelo dvorske lude, a da nikome normalnom nije smešno.
Naprotiv.
