недеља, јун 16, 2024

Peti oktobar – dan sećanja i/li nade

Slične objave

Podeli

 

Piše: Anita Beretić

Spavaj mirno, Zorane.

Uradio si sve što si mogao, i preko toga.

Dao si sve od sebe, i sam život.

Mi smo dobro.

Ima nas koji te i dalje štuju, slede tvoju misao, ideje i želje, sećaju te se sa ljubavlju i tugom.

Ima ih koji su te se davno ili u skorije vreme odrekli kao samog đavola, a bili su ti tu, uz rame, našavši sada drugo rame na koje će se oslanjati u nadi da će se njihove “skromne” ambicije ostvariti i da će zauvek biti neki faktor. Obraz pod noge.

Ima i onih koji te nisu prestajali razvlačiti kroz blato. Oni koji su devedesetih huškali ljude na sve nesrpsko, kojima metak u ljude nije bio stran, koji su krali besomučno,  doveli nas sve na rub siromaštva, pod bombe, u mrak i čamotinju. Oni su danas na vlasti, da budem otvorena.

Nemoj me pitati kako je to moguće.

Ti si voleo ljude.

Mi smo se pokazali više kao neki goluždravi krešteći ptići u gnezdu i otvorenih kljunova čekamo da nam se sve za preživljavanje donese u kljun. Pa i sama sloboda. I ponos, hrabrost i dostojanstvo. Kakvi, bre, sokolovi, to je samo mit.

Ti si cenio znanje.

Imamo toga mnogo, ne brini. Svi sve znaju. Naročito uvek baš jedan zna najviše i najbolje tako da se onda rasprava i borba protiv režima svede na svađu ko je to ko ima tapiju na znanje. Dotle, sveznajući diktator radi šta i kako hoće, a ako se ovako nastavi i dokle hoće.

Tražio si od nas, ali si i davao od sebe maksimum energije.

To je danas prevaziđeno. Ovi što su u ljubavi sa gospodarom naših života energiju troše najviše u trci za položajima i snabdevanjem svega za tri generacije, a mi, ostali, više se sećamo sa kakvom energijom i snagom smo išli ka kordonima. Često nas zbog toga neki i ismejavaju.

Rekla bih, sve u svemu, jedna nevesela slika današnje Srbije. Ni nalik onoj koju si sanjao i koju si pokušao da stvoriš. Od “Srbije do Tokija”  kojom su svetu, a i nama domaćim izdajnicima, pretili ondašnji i sadašnji vlastodršci, osvanuli smo u Srbiji pod stikerom.

Institucije ne rade. Postoje de facto, ali ne služe ničemu. Pardon, služe diktatoru. I to sve – i Skupština, i Vlada, i sudstvo i policija, Do vrtića i mesnih zajednica proteže se to ludilo. Kupljene i falš diplome su sada, što bi klinci rekli, in. Poput ambrozije cveta korupcija i kriminal. Ja se samo pitam da li ćemo udahnuti vazduh pre nego što nas zaista sve poguši. O, da, ni sa vazduhom baš ne stojimo dobro. A ni s vodom. I to nam je zatrovao.

I sve to nekako, ali nešto me ovih dana posebno muči. Danas naročito. Skupljaju se potpisi za oslobođenje tvog ubice. Usred Beograda. Tu i tamo neko promrguda zbog toga.

Više puta su te ubijali posle tvog ubistva. I ova peticija je ponovno tvoje streljanje, Zorane.

I nas i naše slobode.

Da li ćemo stvarno ostati na nivou ptića u gnezdu ili ćemo razviti krila?