Esad Kučević
Društvene mreže preplavljene su poslednjim pozdravima preminulom jugoslovenskom fudbaleru i treneru Ivici Osimu, koji je ostavio neizbrisiv trag na prostorima bivše Jugoslavije, Austrije, Grčke i Japana.
Prijatelji, navijači i poštovaoci Osimovog lika i dela opraštaju se od jednog od najvećih jugoslovenskih trenera. Dovoljno za podsećanje na Tomislava Židka, mog bivšeg klupskog druga iz novinarske reprezentacije od Sežane do Đevđelije, proroči ubeđenog kad umre Tomislav Ivić, umreće nogometna filozofija Rinusa Michelsa koju je promovisao Johan Cruyf. Smrću Stjepana Štefa Bobeka, nestalo je nadahnuće Partizana i Građanskog, a odlaskom Branka Zebeca, nema više trenera svih trenera. Bez Bernarda – Bajda Vukasa, ne kuca više srce hajdučkog lava iz Trešnjevke, a seobom Ismeta Hadžića, na ahiret, umrlo sećanje na Dinamovo proleće.
Navijački. Bez uvida u najnovija večna lovišta. Ne demantujući Freudovu (hipo)tezu da ništa nije iznenađenje, ni slučajnost u datumima koji su obeležili Osimov odlazak izaziva jezu. Paradigma Bosanca i Sarajlije koji je generalno i sad već poodavno više od puke zavičajne i (nad)nacionalne pripadnosti.
Rođen na Đurđevdan, umro je pet dana pre 81. rođendana, u popodne osnivanja voljenog Šturma, dan uoči Ramazanskog bajrama. Prvog dana maja i poslednjeg dana Ramazanskog posta. Nedelja je dan kad je otišao i Hase.
„Ljudi su išli u kolonama, nikom nije smetao vjetar što je dunuo, te majske nedelje je došao Osijek, ali; opet je Koševo bilo puno“, navijačkim vokalima je ovekovečilo Zabranjeno pušenje na albumu „Dok čekaš sabah sa šejtanom“.
Švabo i Hase. Sinonimi derbija. Jedna raja, u dve boje: plavo i bordo. Navijački ekvivalenti iz tabora večitih sarajevskih rivala. Asim Ferhatović, poznatiji kao Hase i Ivan (Ivica) Osim, popularni Švabo – po plavoj kosi, a Štraus sa Grbavice, blagodareći raskošnom stilu akademske i suptilne igrarije. Poređenja su nezahvalna, koliko i neizbežna.
S oreolom romantičara, na vetrovitoj Karaburmi, trajno memorisanoj po atomskoj navali: Samardžić, Gugleta, Santrač, Banović, Skoblar, gotovo jednako ubitačno, kao;Turudija, Zec, Santrač, Lukić, Petković.
Ne tako davno, mali jugoslovenski klub. Nepravedno, u drugom planu, kao Željezničar, Velež ili Vojvodina. Bili su kost u grlu velike četvorke, u kojoj je zagrebački Dinamo apostrofiran kao ukras na toj fasadi. Kao gospodski, ali gubitnički sastav, za razliku od sarajevskog ekvivalenta s leve obale Miljacke. U analima igre naše mladosti, zavodljiv poput arabeske, zbog efikasne navale Branimir Jelušić, Ivica Osim, Josip Bukal, Edin Sprečo, Fikret Mujkić. Pod dirigentskom palicom Vladimira Vlatka Konjevoda.
Takođe, bivša desna polutka Željezničara, ali u pluskvamperfektu, najpre je afirmisao 15-godišnjeg Miroslava Ćiru Blaževića, u travničkom Bratstvu, a onda krunisao karijeru repezentativim dometima elegantnog Draga Miše Smailovića i Ivice Osima, džentlmena u kopačkama, najbolje opisanog prikazom trenera Konjevoda:
„Sećam se Ivice kao neobičnog, visokog i slabašnog momka, pomalo usporenih pokreta, ali besprekorne tehnike vladanja loptom. Bez faula mu je bilo nemoguće uzeti loptu, kojom je odlično baratao. Naoko je bio spor, ali dugih nogu i dugih koraka. Za njegov način igre brzina i nije bila neophodna. Imao je tačnu dugu poluvisoku asistenciju i upotrebljivost u manevru. U špicu pred protivničkim šesnaestercem, imao je odlična individualna rešenja, ali i smisao da odigra kombinaciju i duplo dodavanje sa saigračima.“
Osim je briljirao u reprezentaciji selektora Rajka Mitića. U državnom timu, kad je Jugoslavija držala lekcije Francuskoj, Engleskoj, Ivica je uz DŽajića bio najčešći asistent maestralnom golgeteru Vahidinu Musemiću.
Dovoljno za let među zvezdama. Rođeni as je brzopotezno, snagom oštroumnog duha, prešao deonicu od grbavih mahalskih ledina Hrasna, do najvećih počasti. Ali, nikad nije zaboravio ilegalne prolaze kroz koševske tarabe, do skrovite pozicije ispod semafora i najdražu nagradu od pet ćevapa i pola pitice sa lukom.
Za ćevape bi, priznao je, savladao i madridski Real koji je odbio čak dva puta, jer nije hteo da ide u kraljevski klub, samo reda radi, ako se ne čuje njegova reč. Umesto u slavni klub, put ga je odveo u austrijski Šturm, gde je proglašen za najboljeg trenera u stogodišnjoj karijeru simpatičnog šampiona, čiji su navijači još za života ultimativno tražili od gradskih vlasti da jedna od najdužih ulica dobije Osimovo njegovo ime.
Da se dobar glas daleko čuje videlo se u Japanu, zadivljujućom serijom podviga, posle kojih je odlikovan najvećim – carskim priznanjima. Bibliografsku veličinu i medijski fenomen Ivice Osima u Japanu najbolje ilustruje 17 knjiga, o poslednjem fudbalskom samuraju, pedagogu, inspiratoru, demonstratoru, vizionaru, misliocu i školovanom profesoru matematike, fizike, engleskog, francuskog i klasične svetske književnosti, koji je znao da su ljudi razlomci.
Brojilac je ono što čovek jeste, a imenilac ono što misli o sebi. Ako je imenilac veći, brojilac – čovek je manji. Nije onda neobično što je uz profesiju koja mu je život značila, gotovo podjednako bio posvećen porodici. Najsrećnije dane proveo je uz suprugu Asimu, kćer Irmu i sinove Selmira i Amara, unuke i praunuke.
Za utehu i podršku. Kad je izgaranje bilo društvena stvar, egzistencijalno pitanje časti i prestiža. Naročito, posle šokova vulkanske eruptivnosti, od kojih su istorijski zastoji eliminacija ambiciozne generacije Željezničara od anonimnog Videotona, na pragu finala Kupa UEFA.
Čudo neviđeno, za malo. Bila je to i ostala ljuta rana koja krvari na Grbavici, baš kao poraz od Maradonine Argentine, nakon lutrijske penal serije, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Italiji. Senzacija, za malo.
Oba nokauta „za malo“ idu njemu na dušu. Neslavnim tretmanom, kroz trauma. Na Grbavici, drakonski kažnjeni za neopreznost u finišu, dok su protiv „gaučosa“, plavi ostavljeni bez selektora, koji je otišao u svlačionicu, dok je Piksi Stojković pogodio prečku, a Brnović i Hadžibegić šutirali odbranjivo, u bravuroznog Goikočeu.
Bezgranični optimisti i dan-danas oplakuju poraz od Argentine, poslednje nulte godine 20. veka, kao praktičnu mogućnost za opstanak Jugoslavije, o čemu je Osim, u svom maniru anegdotskog karaktera, bez kalkulacija, odgovarao: „Ne da se usranom, preko potoka.“ U prilog neraskidive veze fudbala i grčke tragedije. Najglasnije je odjekivao muk sa tribina. Tišina. Sevdalinka, pa himna. I bar po jedna suza, na svakom navijačkom licu.
Osim je prozivan i zbog navodne nedoslednosti. Valjda, pored ostalog i zato što mu je Miljan Miljanić dao odrešne ruke i čuvao leđa. Dok je igrao verovao je u tzv. multikulti kolektiv, a u trenerskoj ulozi, prevashodno se oslanjao na iskusne i afirmisane pojedince. Nije imao poverenje u golobrade kandidate za državni tim. I nikad nije mogao da objasni taj potpuni obrt u poimanju fudbalske igre, što bi Englezi rekli „game changing“. Od slovenske umetničke duše do nemačkog odrađivanja.
Međutim, Osim je prednjačio u idejama. Bio je avangarda, prvi stručnjak u Evropi, a možda i na planeti, koji se fokusirao na posed lopte. Tri decenije, pre Barselone sa Mesijem, uigravao je tzv. slavodobitnički sistem, u ritmu tika-taka.
„Utjehu, dajte mi utjehu“, pevao nam je Šaban Šaulić, u časovima odmora, na maratonskim dernecima, tokom popularnih novogodišnjih turnira u malom fudbalu. Posle nadigravanja, na parketu Skenderije, bilo je razonode. Uživali smo u koještarijama sa veteranima Ajaksa, našim istaknutim fudbalskim istomišljenicima, kao što su Mladen Delić, Dragan Holcer, Danilo Popivoda, Blagoje Paunović, Vahid Halilhodžić, Dragan Mutibarić…
I onda tajac. Trenutak za pamćenje: Osim insistira, kad već nema Nene Ivošević, onda može Lepi Mića da otpeva „Konjuh planinom, vjetar šumi, bruji, lišće pjeva žalovite pjesme…Borovi i jele, javori i breze, svijaju se jedan do drugoga…“ Zatim, pauza i opet, mimo očekivanja oči pune suze. Po inerciji, neko je spontano pomenuo prvi gol državnog tima Bosne i Hercegovine, na brazilskom Mundijalu, protiv Argentine, na prepunoj Marakani, kad je Vedad Ibišević u finišu, postavio konačan rezultat – 1:2.
U suzama, na mukama. Komšijski zatečen u novobeogradskoj Nehruovoj ulici 129, u Bloku 44, (ne)skriveno je podvukao crtu. Iznova i po ko zna koji put, na ivici poražavajuće realnosti balkanske geopolitike. Konačno, u proleće 23. maja 1992. podneo je ostavku na kormilu reprezentacije, zbog početka agresije na Sarajevo. Ispraćen, muralom sa njegovim likom u Sarajevskoj ulici.
U tišini, dubokoj poput večnosti. U ime raje, iz Doline ćupova, proletera tužne balade „Konjuh planinom“, najtiše među pesmama koje se više ne pevaju. Rudarska himna čuva čuđenje nad najvećim iskušenjem. Da umre, ono što je živo.
Za malo. Oprosti mi, Švabo.
Autor je univerzitetski predavač
(Danas)
