Početkom novembra navršilo se šesnaest godina postojanja Liberalno demokratske partije (LDP), mada je poslednjih pet godina postoji samo fiktivno. Naime, svakog rođendana poštovaoci liberalne politike i nekadašnji simpatizeri LDP osećaju gorčinu u grlu i ne vole o tome da govore
Piše: Milena Markov
Liberalna ideja u srpskoj istoriji nije došla sa pojavom Čedomira Jovanovića i njegove partije, osnovane nakon neuspelog pokušaja da osnuje frakciju u Demokratskoj stranci. Zanimljivo, Jovanovića nisu izbacili ni Glavni odbor, niti Skupština stranke već novobeogradski odbor DS početkom decembra 2004. godine.
Nekada su iza liberalne politike stajali velikani svoga vremena, istaknuti pojedinci, intelektualci, koji su išli uvek nekoliko koraka ispred. Među najuticajnijima bio je Milan Priroćanac, jedna od vodećih intelektualnih ličnosti XIX veka i predsednik srpske vlade koja je započela program modernizacije Srbije, političkih i ekonomskih reformi. Doneti su zakoni o slobodnoj štampi, političkom zborovanju, nezavisnim sudovima koji su omogućili pojavu moderne političke organizacije i pravne države u Srbiji.Piroćanac je zajedno sa Milutinom Garašaninom, Stojanom Novakovićem i Čedomiljom Mijatovićem težio ka proširenju i zaštiti ljudskih prava i političkih sloboda prema zapadnoevropskim uzorima.
Nažalost intelektualna elita je u ovoj zemlji uvek bila debela manjina. Ni tada kao ni u novijoj istoriji nije uspela da se izbori sa konzervativnom, tradicionalističkom većinom koja je oduvek bila čvrsto rešena da Srbija ne napravi ni jedan korak ka modernizaciji.
SRBIJI SE ŽURI: Nakon petooktobarskih promena građanski deo opozicije polagao je velike nade u lidere te revolucije. Jovanović je odlično iskoristio svoju ulogu u ovom procesu i 5. novembra 2005. održao Osnivačku Skupštinu LDP na kojoj je izabran za predsednika dok su na mesto članova predsedništva LDP izabrani između ostalih Branislav Lečić, Dejan Ranđić, Dušica Anđelković, Marko Maršićević, Nenad Prokić, Nenad Milić, Nikola Samrdžić i drugi. „Ako neko želi u ovoj sali 5. oktobar, onda treba da zna da put do 5. okobra vodi kroz diskontinuitet sa Srbijom u prošlosti koji nije diskontinuitet samo sa Miloševićem nego i sa nama samima…i zato to treba počistiti gvozdenom metlom“, rekao je Jovanović osnivajući LDP.
ŠIRI DALJE: LDP na političkoj sceni je pravo osveženje. Vodeći ljudi iz oblasti kulture, obrazovanja, nauke i velikog broja mladih priključuju se ovom pokretu. Verujući čvrsto Čedomirovim jasnim porukama, željni dugo najavljivanih promena u društvu, ponadali su se da je to moguće. Skraćenica LDP dobija i svoje novo značenje – LEPI DOBRI PAMETNI . Građani su imali konačno lidera koji nema straha da govori istinu bez obzira na političke posledice i čini se da je svima prijalo da budu deo takve organizacije. Ogromna podrška je stizala iz multietničkih sredina Vojvodine, Sandžaka…LDP je hrlio ka omasovljenju i stabilnom stacioniranju na političkoj sceni. Ali ne zadugo!
PREOKRET: Veliki broj pristalica, simpatizera i članova LDP je doneo velike promene unutar samog rukovodstva. Neprikosnoveni predsednik na krilima razvoja partije počeo je gubiti kompas delovanja, ne toliko u političkom i konceptualnom smislu koliko u organizacionom i strukturnom. Prve naznake disharmonije unutar LDP postale su jasne građanima nakon odlaska mnogih osnivača. Među prvima LDP je napustio Branislav Lečić, zatim Nikola Samrdžić, Nebojša Rađelović, Nenad Prokić… Istovremeno u javnost dospevaju vesti o Jovanovićevom hedonističkom načinu života na visokoj nozi, skupim porodičnim putovanjima, džipovima… Poverenje u Jovanovićevu iskrenost i lojalnost interesima LDP polako jenjava. Stiče se utisak da su glasači LDP odbijali da poveruju da postoji problem „u kući“ i da su nekako uspevali da preko svojih principa prevale razne propuste svog lidera i dalje verujući u ideju Srbije na zapadu.
DOGOVOR: „Lepi dobri pametni“ su imali zaista visoki prag tolerancije, ipak postojale su granice što je čini se predsedniku LDP i dalje bilo neshvatljivo. Svima je postalo jasno da je LDP zauvek izgubio svoj pravac delovanja, naročito nakon odluke da uđe u predizbornu koaliciju sa bradatima iz SPO i Zaharijem Trnavčevićem – potez lidera LDP koji je bilo gotovo nemoguće opravdati i objasniti pristalicama. Uz sav trud članstvo nije uspelo da građanima objasni taj viši cilj i niti da Čedomira natera da prizna da je pogrešio. Stranka počinje da krči put u zaborav.
ISTINA: Zbog svega, naročito logičnog neuspeha na izborima i razočarenja, došlo je do dubokih podela unutar već rascepkanog LDP. Mnogi funkcioneri, čak i čitavi odbori pokušavali su da ukažu rukovodstvu stranke na niz pogrešnih odluka i pravac sunovrata koji je već tada bio neizbežan. Unutar stranke je vladalo raslulo, čak je i omladina LDP koja je do tada važila za „opoziciju“ unutar stranke verovala je da nisu na pogrešnom putu i da je sve rezultat spoljnih faktora. To je doprinelo još dubljim podelama u ovoj maloj stranci i trasiralo LDP na put apatije i raskola.
Svako ko bi se drznuo da na stranačkim skupovima pokrene ovu diskusiju okarakterisan je kao izdajnik ili rušilac volje predsednika i njegovog bezgrešnog tima. Takvi stavovi i ponašanje otvorili su put ka vrhu stranke ulizicama, poltronima i poslušnicima kojima je jedini cilj bio da se nađu u tom odabranom krugu. Ne sluteći još da će taj krug biti poslednji krug LDP. Kulminacija je nastala kada je na skupštini gradskog odbora Čedomir odbio da podrži Zorana Vuletića, kandidata za gradskog menadžera kojeg su predlagali beogradski odbori, već je nametnuo svog „čoveka od poverenja“, Mladena Bašića. I izgubio je i Vuletića.
Jovanović je nekoliko puta na sednicama predsedništva pozivao vodeće ljude iz stranke da preuzmu rukovođenje. Ogromni dugovi zbog neuspešnih kampanja su se gomilali, mada je Jovanović te dugove rešavao sam, odgovornost za izborne rezultate niko nije želeo da preuzme na sebe. LDP se I dalje rasipao i krunio. Nije više bilo sumnje da od demokratije u Liberalno demokratskoj partiji nema ni traga, da su autoritarizam i samovolja postali obeležje LDP i to je bilo zvono koje je odsviralo kraj ove utakmice.
VREME JE: Vlast se na republičkom nivou odavno promenila, Vučić i četa naprednjaka pušta uveliko svoje korenje duboko u sve državne strukture, čak je i vlast u Beogradu i pojedinim gradskim opštinama ( u kojima je LDP participirao) izgubljena. LDP gasi svoje odbore po čitavoj Srbiji. Ostaje samo Centralna kancelarija u Siminoj u koju često odlaze „podobni i verni“ . Oni su sada već grupica koja Čedomiru laska i uverava da se i dalje vredi boriti. Ipak glasačko telo je odlučilo da uskrati podršku i tu više povratka nema. Jovanović u tom bunilu ne nalazi način da se izdigne iznad situacije već menja taktiku i kreće da se „umiljava“ Vučiću. U tom bunilu jednom prilikom izjavljuje „da je Aleksandar Vučić prvi srpski premijer posle Zorana Đinđića koji je ozbiljno progovorio o ekonomskim reformama“ čime je Čedomir LDP poslao u istoriju.
Poslednjih pet godina u kojima je ova stranka životarila, nemajući ni svoje dobro poznato sedište u Siminoj 41. obeležili su i incidetnti koje je nekada uticajni lider pravio gotovo na svakom koraku. Stekao se utisak da se nakon kraha Jovanović potpuno pogubio i da su nasilje, razbijanja i pretnje postali njegova praksa. Mada u javnosti na Balkanu, naročito u BIH i dalje važi za osobu koja je uvek govorila istinu i uliva poverenje bez nekog realnog razloga.
„Poslednji krug“, ona mala grupica interesenata koja se krnjila do zadnjeg momenta postojanja LDP je našla spas u SDP Rasima Ljajića. Iz večite opozicije, prepuni liberalnih ideja i moralnih načela prešli su pravo u vlast i to sa SNS-om. Dobro uhlebljeni, na sisi državnog aparata, danas prodaju hvalospeve nekom drugom. Jovanović je ipak na kraju ostao potpuno sam, jer nije interesantno biti u krugu odabranih ako nemaš svedoke tog velikog uspeha.
