Nastavlja se lično vređanje i omalovažavanje podnosilaca prijave, gospođe Mile Đinđić i Dr Gordane Đinđić-Filipović, koje su po g. Bakarecu “neupućene, labilne i slabe”.
Gdin Bakarec pronalazi u podnošenju ove prijave zaveru u koju su uključeni: Boris Tadić, ministarka pravde Snežana Malović, Specijalni tužilac Mirko Radisavljević i “sudije izabrane po partijskom ključu, ključu političkih prijatelja advokata Popovića”. Radi se o “orkestriranom postupku”.
A “istina je jedna i jednostavna”, uverava nas g. Bakarec, “ni Koštunica, ni DSS, nisu umešani u protest JSO”. Gdin Bakarec je stvar presudio! O činjenicama, razlozima i dokazima navedenim u prijavi – ni reči.
Ako se pitate šta je razlog ovako duboke i široke zavere, gdin Bakarec će nam i na to odgovoriti u svom tekstu: sve je to zbog toga što Koštunica i DSS “ni danas ne prihvataju diktat Zapada, to je njihov jedini greh”.
Po mom mišljenju, glavni razlog za zabrinutost g. Bakareca i njegovog branjenika jeste sledeća izjava Specijalnog tužioca Radisavljevića, koju i sam citira: da je “došlo do pozitivnih koraka u rasvetljavanju tog događaja [oružane pobune], kao i o ulozi pojedinih lica u njemu.” Do nas su došli podaci koji potvrđuju ovu izjavu Specijalnog tužioca (nikad ne potcenjujte akustiku sudskih hodnika!), pa su verovatno stigli i do gdina Bakareca. Tako shvatam i njegovu izjavu da “bez obzira na odsustvo argumenata i činjenica, ovu lažnu krivičnu prijavu treba ozbiljno shvatiti”. (Ovo je ujedno i odgovor blogeru sa blog.pescanik.net, koji je pitao da li znamo nešto više od onoga sto smo do sada naveli.)
Jedan od blogera (legalista), već je uspešno izvršio dekonstrukciju osnovne linije odbrane g. Bakareca:
***
“Glavna odbrana koju Bakarec pruža Koštunici za nečinjenje (pored one o nadležnosti koju je Srđa Popović već oborio), u rečima gospodina Bakareca: izložio bi državu rizicima suprotstavljanja dve oružane sile. Umesto toga Koštunica je postupio onako kako Ustav i zakoni nalažu, uz to i državnički mudro.
Znači, Koštunica je postupio na način na koji je postupio iz nemoći da spreči oružanu silu koja je predstavljala i te kako veliku opasnost za državu, u vidu sukoba dve oružane sile.
U odbrani Koštuničinih javnih komentara, Bakarec citira Koštunicu: radi se o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost države, osim kada je reč o funkcionisanju saobraćaja. I o tom komentaru posle kaže: njegov stav nije predstavljao ni opravdavanje ni podsticanje, već konstatovanje. Tako da su ove dve ideje u potpunoj suprotnosti. Ili je Koštunica mudro postupio da bi sprečio sukob između vojske i oružane pobune, kao što gospodin Bakarec tvrdi u svojoj prvoj ideji, ili oružane pobune nije ni bilo i bezbednost države nije bila ugrožena.
Konstrukcija je vrlo jasna:
Ako A onda ne B
Ako B onda ne A
tako da i jedno i drugo sigurno nije moglo biti,
ali je možda ipak bilo ovo treće:
to što ne prihvataju diktat zapada jeste jedini njihov greh.
Da, u stvari gospodin Bakarec ovim kodiranim rečima želi da nam kaže da nije bilo ni A ni B već C, to jest da je Koštunica postupio tačno kako piše u prijavi i protivno ustavu, ali da je to sve bilo opravdano kao akt “neprihvatanja diktata zapada”, odnosno kretanja ka pravnoj državi. (legalista)
***
Ali da pođemo redom: g. Bakarec tvrdi da oružanom pobunom nisu bili ugroženi bezbednost i ustavni poredak zemlje, iako ničim ne osporava da je tokom pobune “ta Jedinica izrikom otkazala poslušnost svojim starešinama, povukla sve pripadnike Jedinice u kasarnu u Kuli, isključila sve telefonske veze kasarne sa starešinama i spoljnim svetom, oduzela pripadnicima Jedinice mobilne telefone, povukla svoje pripadnike iz obezbeđenja zaštićenih ličnosti i obezbeđenja aerodroma Beograd i pod punim naoružanjem i uz upotrebu 24 borbena vozila marke Hamer, zaposela deo autoputa kod Centra Sava u Beogradu, i uz pretnju upotrebe sile ispostavila zahtev da Skupština republike Srbije donese zakon o saradnji s Haškim tribunalom, zahtev da se smeni legalno izabrani član Vlade, ministar unutrašnjih poslova, kao i legalno postavljeni načelnik Službe državne bezbednosti i njegov zamenik, sa ciljem da stave Službu pod svoju kontrolu i onemoguće njeno zakonom određeno funkcionisanje, u čemu su i uspeli”, kako glasi opis radnje izvršenja krivičnog dela oružane pobune u krivičnoj prijavi, za šta se u obrazloženju nude i dokazi.
On osporava da je do ugrožavanja došlo koristeći se navodnim stenogramima sednica Vlade, iz kojih bi trebalo da proizađe neverovatan zaključak da je i sam Đinđić, kao i Koštunica, podržao pobunu protiv sopstvene Vlade.
Važno bi bilo znati:
– da je ove “stenograme” objavio NIN, magazin koji je prednjačio u opstrukciji suđenja za atentat;
– da ih je pribavio i prokomentarisao NIN-ov novinar Nikola Vrzić, šampion teorije “trećeg metka” (i mnogih drugih paranoidnih teorija), koji tokom celog postupka za atentat nije ni krio da je glasnogovornik odbrane atentatora;
– da su “stenogrami” objavljeni na 15-ak stranica formata A4, i da su cenzurisani izostavljanjem teksta na ravno 85 mesta, preko pet puta na svakoj stranici, često i usred recenice;
– da je RTV B92 pokušao da od generalnog sekretara Vlade, Dejana Mihajlova (isti onaj koji je tvrdio da Živković i Tadić znaju “ko su prave ubice”, a zatim na sudu priznao da je lagao “u žaru političke borbe”) sazna da li su stenogrami imali oznaku tajne, i ako jesu, na čiji obrazložen zahtev je Vlada Srbije tu oznaku skinula i u koje svrhe, ali do Mihajlova nisu uspeli da dođu;
– tako da je ostala nerazjašnjena činjenica ko je vršio rezove/cenzuru u tekstu, sam Nikola Vrzić ili ih je od Dejana Mihajlova dobio u već cenzurisanom obliku.
O ovakvom “dokazu” nijedan sud na svetu ne bi uopšte prihvatio da raspravlja.
O tome šta se događalo na tim sednicama moglo bi se nešto saznati tek uvidom u originale zapisnika.
Na objavljivanje ovih neautentičnih “zapisnika”, promptno je reagovao jedan od učesnika sednice. Citiraću ovde tekst sa sajta B92, od 6. jula 2007, pod nazivom “Navodni stenogrami u NIN-u”, tačnije odeljak pod naslovom “Korać: Čista manipulacija”:
***
“Pitanje koje ostaje otvoreno jeste autentičnost stenograma koje je NIN objavio. Potpredsednik Đinđićeve Vlade Žarko Korać, koji je bio na sednicama Vlade u vreme pobune JSO-a, kaže da je u pitanju čista manipulacija, koja ima za cilj odbranu Vojislava Koštunice.
Korać tvrdi da je Đinđić vrlo ozbiljno shvatio pobunu JSO-a i podršku koju im je Koštunica pružio. Bivši potpredsednik vlade kaže da jednog dela sednice nema uopšte u stenogramima i to na zahtev premijera.
“Zoran Đinđić je u jednom trenutku tražio da se prekine snimanje sednice Vlade, znači dvostruko se snimalo i tonski i stenogramski, i onda smo nastavili jedan slobodniji razgovor“, kaže Korać.
“On je bio svestan šta se dešava i nije želeo da to bude zabeleženo. Eto još jedan dokaz imate koliko je Zoran Đinđić bio pametan i koliko je video daleko. On je znao da će jednog dana neko da manipuliše time”, navodi Korać.
“Dakle ponavljam, pod punom odgovornošću, jedan deo sednice Vlade nije sniman i tu je Zoran vrlo ozbiljnu zabrinutost pokazao zbog toga što se dešava u vezi Jedinice za specijalne operacije”, kaže on.
“To je pokušaj da se još jednom skine odgovornost sa tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice za podršku tom činu veleizdaje”, rekao je Korać.
“Đinđić je uputio umirujuću poruku Vladi Srbije, a bio je krajnje zabrinut oko Koštuničine podrške toj pobuni i smatrao je da odmah treba da ode u Kulu da pokuša da postigne kompromis kako bi se pobuna završila”, rekao je Korać.
On je poručio da stenogrami sa sednica Vlade Srbije ne bi trebalo da se objavljuju selektivno, već da svi budu dostavljeni svim građanima, uključujući one sa sednica vlade Vojislava Koštunice.”
A reagovao je i LDP. U istom tekstu, B92 i agencija BETA izveštavaju i o reakciji LDP-a na ove stenograme:
“LDP tuži Mihajlova za falsifikovane stenograme: U međuvremenu, LDP je saopštio da će zbog, kako se navodi, dostavljanja falsifikovanih zapisnika sa zatvorene sednice Vlade povodom pobune JSO-a, tužiti Dejana Mihajlova, generalnog sekretara u Vladi Vojislava Koštunice.
Liberalno-demokratska partija navodi da je Mihajlov nedeljniku NIN dostavio falsifikovan tekst stenograma sa zatvorene sednice Vlade Zorana Đinđića.
U saopštenju je Mihajlov opisan kao “glavni oslonac medijske klike Vojislava Koštunice za proturanje lažnih vesti u javnost”, a NIN kao “ugledan mafijaški nedeljnik”.
“Cilj ove najnovije medijske ‘operacije’ Mihajlova i NIN-a je da se Koštuničinoj nespornoj izjavi podrške pobuni JSO (‘pa i lekari štrajkuju u belim mantilima…’) nađe opravdanje i pandan u navodnim Đinđićevim rečima.
LDP je naveo da je Đinđić, naprotiv, rekao da nema razumevanja za pobunu “crvenih beretki”, te da “pripadnici specijalnih jedinica MUP-a Srbije mogu da daju otkaz, ako se ne slažu sa potezima Vlade”.”
Sudbina ove krivične prijave LDP-a nije poznata.
***
Međutim, nezavisno od svega ovoga, čak da Đinđić i jeste na toj sednici izgovorio ono što Vrzić citira, to je bez ikakvog značaja.
Prvo, zato što su ustavni poredak i bezbednost bili OBJEKTIVNO ugroženi na način naveden i obrazložen u krivičnoj prijavi i onako kako o tome, na sednici Vlade, iznose članovi Vlade Dušan Mihajlović, Dragan Domazet, Žarko Korać, Vladan Batić, Momčilo Perišić, a kao što je ocenio i za to nadležan načelnik SDB, Goran Petrović.
Drugo, eventualna pogrešna procena samog Premijera ne bi tu ništa menjala na stvari.
Ali, nije se radilo o pogrešnoj proceni, radilo se o pragmatičnom političkom stavu. Ako si poražen (oružanoj pobuni nema ko da se suprotstavi) i nemoćan, nemoj to priznati, već, kako Đinđić odgovara članovima Vlade, treba “emitovati poruku da je sve u redu i da je sve pod kontrolom”, “bez daljih kvalifikovanja”. “U ovom trenutku, treba da spuštamo loptu.”
Kada mu Jozef Kasa na istoj sednici postavlja direktno pitanje: “Da li mi imamo snage da ih razoružamo, ja se zalažem da se ta Jedinica rasformira i nema dalje priče…”, Đinđić mu odgovara, i to je ključno mesto cele te sednice: “Nemoj da tražiš iskren odgovor.” Dakle, iz pomenutih razloga, svako razuman mora shvatiti da ništa od onog što Đinđić govori na otvorenom delu sednice “nije iskreno”.
Pošto ga ostali ne razumeju, Premijer im daje na znanje da na otvorenoj sednici ne može otvoreno i iskreno da iznese svoj stav. Tada se sednica zatvara i u tom delu se njen tok više ne snima. Šta se dalje događalo prilično je jasno, a o tome bi mogli da svedoče, po potrebi, i sami učesnici sednice.
Po političkoj oceni samog premijera, nije trebalo produbljivati krizu, moralo se kupiti vreme da se stvore uslovi (doneti zakon o Specijalnom tužiocu i sudu, svedoku saradniku, formirati Žandarmeriju, naći insajdera-svedoka saradnika) da bi postalo moguće ono što u tom trenutku nije bilo, a to je obračun sa Jedinicom.
S obzirom na sve navedeno, besmisleno je pozivanje na ono što je Đinđić govorio u toku te sednice. Prvo, irelevantno bi bilo i da je Đinđić pogrešno procenio stanje ugroženosti, a drugo, on ga je tačno ocenio, ali na toj sednici nije govorio iskreno i otvoreno, već je kao političar, kako zna i ume, pokušao da uradi ono što je jedino mogao – da ne prizna javno poraz i pokuša da “kontroliše štetu”.
Meni se čini da gdin Bakarec sve ovo odlično razume. Nad nemoći Đinđićeve vlade DSS je i onda likovao.
I još samo jedna stvar koja se odnosi na nadležnost Koštunice i VSO-a da zaustave pobunu: Predsednik države je po funkciji i Predsednik Vrhovnog saveta odbrane, njegova je dužnost bila da Savet sazove, a on to nije učinio. A i kako bi i zašto, kad VSO donosi odluke samo konsenzusom, a on sam je, već unapred dao svoj glas – podržao je pobunu.
Da je gdin Bakarec pažljivo čitao prijavu, pronašao bi tamo citirane reči pobunjenika: (a) da su pobunjenici bili spremni da obustave pobunu “samo ako to Koštunica naredi” i (b) da izjavljuju da bi se smesta povukli da se vojska i pojavila. Odatle je jasno da bi već i sama javna osuda oružane pobune od strane Vojislava Koštunice bila dovoljna da pobuna bude prekinuta. A da ne govorimo o tome da je samo izrečena opomena pobunjenicima da vojska može biti upotrebljena takođe mogla biti više nego dovoljna da do upotrebe vojske zapravo i ne dođe.
Umesto svega toga, kao što je poznato, osumnjičeni Koštunica javno je podržao kako njihova lažna objašnjenja za samu oružanu pobunu tako i njihove političke zahteve.
Preneto sa Bloga Srđe Popovića
Peščanik poziva na nastavak rasprave na blogu Srđe Popovića.
Peščanik.net, 18.11.2010.
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta… Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ… 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
