Piše: Laslo Vegel
utorak, 1. februar 2022.
Na dan svog rođenja budim se sa stihovima Đule Ilješa. „Onaj ko i tako živi, da uspeva i preživeti, postaje dužnik”.
Rastom broja mojih godina, raste i moj dug. O protraćenoj generaciji pisao sam u svom romanu Balkanska lepotica iliti Šlemilovo kopile. Bojim se da i ja pripadam toj generaciji.
Dreždeći ispred prozora posmatram uličnu gužvu. Sad se prvi put događa da se nalazim u Novom Sadu, a da se ne prošetam Dunavskom ulicom. Još i prošle godine, kao uvek, po snegu, mrazu ili po kiši, ovako sam na dan svog rođenja slavio i rođendan grada. Istina, poslednjih godina, kad bih stigao na kraj ulice, obično bih zažmurio, jer su me saletale zle slutnje. Nisam rado upravio pogled na kip Jaše Tomića, jer bih se odmah setio antisemitskih misli ovog političara koga grad u poslednje vreme slavi. On je bio taj koji je na novosadskoj železničkoj stanici ubio svog političkog protivnika, Dimitrija Avramovića. Zato sam se obično pre kraja ulice okrenuo. Kipu Jaše Tomića mogu da okrenem leđa, ali, nažalost, ne i stvarnosti. Pred mojim pisaćim stolom razmišljam o tome da na kraju Dunavske ulice stoje tri spomenika: jedan je kip Ervina Šinka, drugi Aleksandra Tišme, a treći Danila Kiša. Sva trojica su siročad Novog Sada.
Uveče mi je pozlilo. Glavobolja. Najpre smo, Anika i ja, posumnjali da je reč o kovidu. Što je skoro nemoguće, jer smo ovih meseci jedva i silazili na ulicu, ne idemo ni u društvo, živeli smo kao monasi. Termometar pokazuje 38,8 stepeni.
nedelja, 6. februar 2022.
Danas mi se našao u ruci jedan od januarskih brojeva peštanskog nedeljnika „168 časova“. Obznanjuje da se za sada odlaže ukrajinski rat. Može se računati eventualno na neku invaziju manjeg obima, piše Agošton Vamoši, „moguć je jedan kratkotrajni žestoki vazdušni udar, i jedna manja kopnena akcija u jugoističnim oblastima”. „Prema našim izvorima, uzalud je američka štampa još sredinom novembra najavljivala rusku invaziju, za to nema šanse” – čitam. Prekidam s daljim čitanjem. Umoran sam.
ponedeljak, 7. februar 2022.
Večeras je u Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színházu izvedena obnovljena Neoplanta u režiji Andraša Urbana. Ima tome već dve godine kako smo s gospodinom Bekmanom, regionalnim direktorom Fondacije Konrad Adenauer, razgovarali o tome u jednom kafeu nadomak mog stana, da li bih bio raspoložen da napišem jedan duži esej o Novom Sadu, obima jedne knjige. Znao je za moj roman, čitao je moje eseje, bio sam zaista i ganut, pa sam posle kratkog premišljanja, rekao da. Ljubazno je primetio da se nada da će moj roman osvanuti i na nemačkom jeziku. Zatim se povela reč o predstavi Neoplanta, nagrađenoj Sterijinom magradom. (…) Ne bi bilo loše, rekao jea gospodin Bekman, da u okviru programa Novog Sada, kao kulurne prestonice Evrope, ova predstava bude obnovljena. Odgovorio sam gospodinu Bekmanu da je to i moja želja, na šta je on samo klimnuo glavom i rekao: u redu. Sve mi se to činilo nestvarnim, ali posle dve nedelje javila se Gordana Pilipović, koordinatorka fondacije, i rekla da je zaista sve u redu. Posle nekih mesec dana susreo sam urednike kulturnog programa „prestonice” koji su mi rekli da je direktor pozorišta u nedoumici, ali da ja ne treba da brinem, biće sve u redu. Tako je i bilo. Dočekali smo i dan obnovljene predstave, no ja sam bio u bolesničkoj postelji. Možda je tako bilo i najbolje.
sreda, 9. februar 2022.
Beogradska izdavačka kuća Arhipelag poslala mi je knjigu prepiske Danila Kiša. Veoma važan dokument koji raščišćava mnoge nesporazume u vezi sa Danilom. Uzbudljiv je bio doživljaj čitati Danilova pisma. Među njima je i moje pismo upućeno Danilu 6. juna 1985. godine u kojem sam ga s najvećim zaprepašćenjem izvestio da je urednik Narodne knjige odbio da objavi pesme Đerđa Petrija. Njegove pesme je za „mađarski broj” Književne reči koji sam ja uredio, na srpski preveo Danilo Kiš. Danilo je bio opčinjen Petrijevim pesmama, i nazvao ga najvećim živim mađarskim pesnikom. Poslednje korekcije prevoda obavili smo u Srpskoj kafani nadomak Ateljea 212, i tamo smo se i dogovorili da rukopis odnesem u redakciju Narodne knjige. Nažalost, bio sam poražen, i o tome sam izvestio Danila. Obavestio sam ga i o još jednom neuspehu, o natezanjima s izdavačkom kućom Forum oko objavljivanja mog romana Dupla ekspozicija.
Petak, 11. februar 2022.
U današnjem broju peštanskog literarnog nedeljnika „Elet eš Irodalom“ kritika Čabe Karoljija o zbirci mojih novosadskih dnevničkih beleški načinjenih od 1991. do 2020. godine. „Ujedno je i provincijalac, i kosmopolita, verni konzervativni lokalpatriota, građanin liberalnih nazora, s jakim levičarskim uverenjima. Svuda je manjinac, i u Novom Sadu, i u Budimpešti.“ Možda je najsimpatičnije u ovom prikazu to što se ne zadržava na detaljima dnevnika, nego to što uvek ima u vidu celinu mog životnog opusa. Ima u vidu, dakle, neku vrstu duhovnosti. Dobro primećuje da je došlo vreme neke vrste sinteze. A naročito me je razvedrio primedbom da je zbornik radova sa Međunarodne konferencije o mom književnom delu, u kojoj su pored mađarskih, svojim radovima, esejima, studijima, učestvovali i eminentni srpski, hrvatski i bosanski teoretičari i istoričari književnosti, kritičari i pisci – objavljen samo na srpskom jeziku. Na mađarskom „ni ovde, ni tamo”. Koliko mi je poznato, to je jedinstven slučaj u vojvođanskoj mađarskoj kulturi. U budimpeštanskom nedeljniku“Mađar Naranč“ čitam da su i oni vojvođanski mađarski intelektualci koji sebe smatraju opozicionim intelektualcima zadovoljni izdavačkom politikom pod kontrolom Saveza vojvođanskih Mađara.
subota, 12. februar 2022.
Ksenija Detoni mi je poslala esej Darija Grgića o mojim romanima, među njima i o romanu Memoari makroa. https://nemo-casopis.com/recenzije/dario-grgic/laszlo-vegel-memoari-jednog-makroa/. Konačno je neko shvatio da ovaj roman ne govori samo o jednoj mladoj generaciji, već mnogo više od toga, reč je o preciznoj i kritičnoj rentgenskoj slici jednog razdoblja. Citira Hanu Arendt „o banalnosti zla”. Ovaj roman otkriva svet banalnosti zla, u njemu se ne pojavljuje samo stvarnost prošlosti, već se čitalac suočava i sa banalnošću zla naše sadašnjosti. I moji naredni romani redom govore o tom zlu – piše esejista hrvatskog časopisa. Na ovoj tački Dario Grgić dolazi do sličnih zaključaka do kojih su došli i nemački kritičari nakon pojave ovog romana na nemačkom jeziku.
nedelja, 13. februar 2022.
Obuzimaju me zle slutnje. Nemački nedeljnik Der Špigel i američka kontraobaveštajna agencija CIA za danas su predskazali rusku invaziju na Ukrajinu. Pomno sam slušao vesti, nije se ništa dogodilo, ali je situacija i dalje zlokobna. Britanski ministar za odbranu Ben Valas, koji se u petak sastao sa svojim ruskim kolegom Sergejom Šojguom, rekao je da se u vazduhu oseća „miris Minhena”. Ruske trupe nagomilane na granici sa Ukrajinom upražnjavaju manevre, na Crnom moru se okupila trećina celokupne ruske flote, stižu plovila i sa Tihog okeana, među njima su i veliki desantni brodovi. U petak je američki predsednik utanačio video-konferenciju sa britanskim, kanadskim i italijanskim predsednicima vlade, s predsednicima Evropske komisije i Evropskog saveta, sa šefovima država Francuske, Poljske i Rumunije, odnosno sa generalnim sekretarom NATO saveza. U subotu su Bajden i Makron razgovarali sa Putinom, a zatim i sa Zelenskim, a američki šef diplomatije Entoni Blinken sa ruskim ministrom za spoljne poslove Sergejom Lavrovim. Sastali su se i ministri za odbranu dve supersile, Lojd Ostin i Sergej Šojgu. Nikakvog napretka nije bilo. Bajden je upozorio Putina da će Amerika i njeni saveznici odlučno odgovoriti na eventalnu agresiju na Ukrajinu, na šta je Putin sa voje strane istakao da je izostao pozitivan odgovor na ruske zahteve iz decembra prošle godine: ruska strana je tražila da SAD zanavek isključe mogućnost da Ukrajina pristupi NATO, da se znatno smanji vojno prisustvo i količina modernog naoružanja u istočnoevropskim zemljama koje su deo NATO, i da Zapad prestane da snabdeva oružjem kijevsko rukovodstvo koje se sprema da napadne separatiste na Krimu i u Istočnoj Ukrajini. Moskva uporno ponavlja da Amerikanci potpiruju ratnu histeriju. Nema ni govora o bilo kakvoj invaziji, tvrdi ruska vlada. Velika većina političkih analitičara smatra da je mogućnost rusko-ukrajinskog rata isključena. Mene ipak obuzima neka strepnja. Ovo rusko zveckanje oružjem neće nestati bez traga, Putin je već više puta upozorio na to da Rusija legitimno polaže prvo ne samo na delove Ukrajine. Čini mi se da raste njegov uticaj na Balkanu i u nekim postsocijalističkim državama. Pitanje je samo da li će ratom ili mirnim putem da ostvari svoje imperijalističke ciljeve u Evropi. To ni ja ne znam. Sve sam nesigurniji.
ponedeljak, 14. februar, 2020.
Pre podne s Anikom kod lekara. (…) Po povratku, umoran, opružio sam se na krevetu, i taman sam zadremao, kad me probudi zvono i prilično grubo lupanje na vratima. Ko je – pitala je Anika. Srpska napredna stranka – čujem sa hodnika. Karakteristično! Na zvonjavu im niko nije otvorio vrata, ali oni su bili uvereni da je otvaranje vrata obavezno na resku zvonjavu, te da im ne preostaje ništa drugo no da lupaju šakom po vratima.
(Autonomija)
