понедељак, фебруар 26, 2024

Svi predsednici

Slične objave

Podeli

Piše: Svetislav Basara

U zemlji u kojoj toliko mnogo ljudi pretenduje da postanu predsednici Republike, gornji naslov bi bio najprimereniji prevod naslova filma „All The President’s Man“. Ili ovako, famoznu Vorholovu dubaru o dolasku vremena u kome će svako biti globalno slavan pet minuta, u Srbiji bi trebalo preformulisati tako da glasi: doći će vreme u kome će svaki Srbin bar pet minuta biti predsednik Srbije. (Kad smo već kod toga, neki bi cinik rekao da bi pet minuta bilo idealno trajanje prezidencijalnog mandata.)

Verovatno ste već i sami dokonali da je naša današnja kolumna posvećena pikanterijama, tupoumnostima, lakrdijašenjima i proseravanjima koja „obeležavaju“ tekuću prezidencijalnu predizbornost.

Krenimo redom. Prekjuče je po Srbiji i srpskim zemljama kao grom iz vedra neba odjeknula vest da je Srđan Škoro povukao svojevremeno gromoglasno najavljenu prezidencijalnu kandidaturu.

Neki društvenomrežni zajebanti su Škorovo povlačenje kandidature prokomentarisali rečima: „Sad Vučić može da odahne, glavni konkurent je otpao.“ Moja pak neznatnost – temeljna kakva je (do moga) – odlučila je da novinarski istražim razloge Škorovog povlačenja i prionula na posao.

Posle samo pet sekundi guglanja obavestio sam se da je Škoro kandidaturu povukao zato što nije uspeo da namakne dovoljno para za kampanju, ali i zato što „nije hteo da bude deo kombinacija i kalkulacija“ na opozicionoj sceni koje bi ga na bilo koji način ukaljale i uvaljale u blato koje gledamo svaki dan. Jaki razlozi, fakat, ali i povod za pitanje za koji se qwrq kandidovao ako nije imao para.

Bilo mi je takođe novo čuti/pročitati da se povučeni kandidat Škoro nalazi na birou za zapošljavanje i da će, kako kaže, tamo i ostati. Vaistinu je Srbija zemlja čuda i pokora. Nije li biti nezaposlen, a pikirati na radno mesto predsednika države malčice preambiciozno.

I da i ne, kako se uzme. Preambicioznost bez pokrića (i para) mentalitetska je odlika zajednička svim Srbijama i svim beogradskim čaršijama i mahalama. Tako je u Srbiji oduvek bilo, ali je u poslednjih trideset godina doživelo svoje zvezdane trenutke.

Škoro je još i pomozi bože. Sećate li se Belog Preletačevića, koji je na prethodnim izborima odnekud namako pare i potpise – odakle li, bože – koji nije povukao kandidaturu i koji je dobio 344.498 glasova (gotovo 10%) – to mu dođe ceo jedan Novi Sad – nijednog trenutka ne prikrivajući da se kerebeči, zajebava i da svakog od dilbera/ki koji su glasali za njega vuče za nos.

Nije dobar znak za budućnost ovog društva ako se izbori za simbolički najvažniju funkciju u republici pretvore u poligon za afirmaciju bilo smišljeno, bilo sračunato jurodivih tipova. Još je lošije kad najnoviji pseudopozicioni superstar Savo Manojlović blagoizjavi, citiram: „Njihova poruka je ‘kandidujte se na izborima, pobedite, pa radite šta hoćete’, a naša poruka je ‘jebe nam se za vaše izbore’“. Ima li leka? Ima. Uvesti politički sistem džamahirije, jedini koji nismo oprobali. Tamo su svi predsednici.

(kurir)