субота, јул 13, 2024

NIN-ova kazna

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Davno sam ja rekao da je NIN-ova nagrada – bez premca najznačajnija književna nagrada u regionu – istovremeno i kazna, ponekad i surova. Retko se – ako ikad – događalo da posle proglašenja pobednika ne ispadne manji ili veći pičvajz, po pravilu političke, a ne književne prirode.

Istorija NIN-ove nagrade – koja je u izvesnom smislu novija srpska istorija u malom – prepuna je nameštaljki, polemika, vraćanja nagrada, bojkota i – što reko dr Pulmologović – svakojakih ciganisanja, a pre izvesnog vremena je kroz toplog zeca književne javnosti provučen i jedan žiri. Naime, određeni pisci patriotske provenijencije – nezadovoljni što ne dobijaju nagradu – optužili su tadašnji žiri za „jugoslovenstvo“ i povukli su svoje romane iz konkurencije – za šta je konkurenciju zaboleo qwrz. Podigla se povelika dreka, a rezultat je bio osnivanje rodoljubive nagrade, što je za rezultat imalo osnivanje nove nagrade, Beogradski pobednik, kojoj se, fakat, nema šta prigovorti: sva tri do sada nagrađena romana su bili vrhunski romani, u dva slučaja bolji od onih ovenčanih NIN-om.

Ove godine se spočetka činilo da će odluka NIN-ovog žirija proći bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Svi su bili saglasni da je roman Steve Grabovca „Poslije zabave“ – koji još nisam pročitao, ali za koji sam od ljudi do čijeg mišljenja držim čuo da je izvanredan – dobar izbor.

Ali ne lezi vraže. Grabovac je otišao na prijem kod Mila Dodika i tu se zadržao u kraćem i srdačnom razgovoru, što je izazvalo još jednu srpsku podelu. Tehnologija vladavine balkanskih, naročito srpskih, političara uključuje konfiskaciju naučne, sportske i književne slave pojedinaca, od koje političari, osim u slučaju sportista – imaju malo vajde, a pojedinci (osim onih promućurnijih) samo štetu.

Pojaviti se u društvu Mila Dodika za poveliki deo srpske i republičkosrpske populacije je isto – i to uopšte ne bez razloga – što i pojaviti se u društvu Putina i još nekih usual suspectsa. I tu silazimo u srce svesrpske tame. Suočen sa realnom opasnošću od kanselovanja, Grabovac se pravdao da se „on ne želi baviti politikom“, da je „normalno da visoki političari povremeno obrate pažnju na umetnost i da je sve to licemerje“.

Formalno posmatrano tu nema ničeg skandaloznog i nenormalnog, ali ovde i normalnost i nenormalnost imaju mnogo nijansi, od kojih su većina sive. U pravu su dakle i Grabovac i deo populacije naklonjen njemu kad kažu da u Grabovčevom pojavljivanju kod Dodika nema ništa zazorno, ali je u pravu i deo populacije koji smatra da je to bljak.

Očigledno nevičan književnim marifetlucima, Grabovac se opredelio za najgoru, defanzivnu strategiju. Umesto da kaže „tko vas jebe, to je moja stvar“, Grabovac je stao otkazivati javne nastupe, uključujući i već najavljeni u „Utisku nedelje“. I tu je pogrešio, a istovremeno nije pogrešio. Olivera bi mu bezbeli zapržila čorbu. I to je tome tako, dotle smo došli. Pogrešiš i kad ne pogrešiš, ne pogrešiš kad pogrešiš.