Miomir Miša Brkić
Ma, milina je jedna gledati idilu novog saglasja u Srbiji. Retko oko čega je tako glatko postignut konsenzus i formirana velika koalicija kao u odbrani EPS-a od privatizacije.
Sindikati kao eksponent radničke klase tog preduzeća, dnevni list Danas kao ključni medijski oponent vlasti i Aleksandar Vučić kao personifikacija srpske svevlasti ujedinili su se u nameri da zaštite EPS od privatizacije. Koalicija je obznanila da prodaja ne dolazi u obzir – ni dokapitalizacijom, ni privatno-javnim partnerstvom ni strateškim partnerstvom. Poruka je jedinstvena – EPS mora da ostane državni i po svaku cenu.
Najviše što može je da postane akcionarsko društvo, ali da država bude (valjda jedini) akcionar.
Krucijalni argument neprincipijelne koalicije protiv privatizacije je da je ona protivna interesima građana. Kolosalna i već godinama uspešna zamena teza.
A istina je da dok god EPS ostaje državni – to je na veliku žalost građana Srbije i na njihovu još veću štetu.
Godinama svedočimo kako vlast raubuje i uništava jedan zaista značajan nacionalni resurs, skrivajući se iza fraze da je „državni EPS“ jedini garant niske cene struje i čuvanja sirotinje.
Jeftina struja, nesposobni partijski kadrovi na rukovodećim mestima i preplaćena radnička klasa (po tvrdnjama Fiskalnog saveta) načinili su od EPS-a antiprivatizacioni bedem, ali i trajnog poslovnog bogalja koji sada moraju da spasavaju davno penzionisani inženjeri tog preduzeća i profesori Elektrotehničkog fakulteta koje je vlast pozvala da pokušaju da spasu upropašćeno.
Taj destruktivni populističko-partokratski miks košta stotine miliona evra koje je država do sada potrošila na interventni uvoz električne energije jer EPS nije u stanju da proizvede dovoljno tog energenta. I tek će koštati (bar tako piše Danas), bar još milijardu i kusur miliona evra za uvoz struje i uglja za sledeću zimu jer su površinski kopovi u Kolubari toliko uništeni a mašine u obrenovačkoj elektrani tako loše remontovane da trebaju godine da se oporave od šestogodišnje vladavine Milorada Grčića.
Ta, najmanje, milijarda i po evra za sanaciju EPS-a nije pala s neba. Novac su, kroz razne vrste otimanja i davanja, obezbedili građani Srbije. Oni isti koji plaćaju „jeftinu“ struju. Vlada taj novac samo redistribuira prema svom nahođenju.
Verovatno bi bili zanimljivi podaci koji bi pokazali da li bi građane Srbije toliko koštalo desetogodišnje realno poskupljenje struje koliko ih košta sanacija EPS-a koji je upropastila država kao vlasnik tog preduzeća. Ispostaviće se da je za potrošače jeftinije da plaćaju punu ekonomsku cenu struje nego da plaćaju oporavak uništenog proizvođača struje.
Nema većeg ekonomskog zločina nego kad vlasnik kontinuirano i nekažnjeno uništava svoju imovinu. Kad to radi privatnik, javnost je jednodušna u zahtevu da ga treba smestiti iz rešetaka.
Najveći gubitnici očuvanja vlasničkog statusa EPS-a kao državnog preduzeća su građani Srbije koji će i dalje, uz matru o jeftinoj struji, desetostruko više plaćati troškove njegovog poslovanja.
Privatizacija EPS-a oslobodila bi kupce električne energije bezobzirnih parazita koji decenijama nekažnjeno isisivaju novac građana i preduzeća.
Potrošači bi profitirali. Da, plaćali bi realnu cenu kilovat-sata. Da, siromašne porodice bi imale socijalne karte i celo društvo bi solidarno plaćalo njihov dug za struju. Da, zaposleni u EPS-u imali bi zaradu primerenu njihovim rezultatima rada. Da, mafija ne bi mogla da trguje ugljem. Da, firme bliske vlasti ne bi mogle da dobijaju unosne poslove bez tendera i da dogovorenim (u četiri oka) cenama usluga pljačkaju EPS. Da, nikad više ne bi moglo da se desi da na mestu generalnog direktora šest godina sedi majstor za pečenje prasića.
Dakle, privatizacija EPS-a bila bi na korist građana.
A na štetu svih parazita koji sada imaju korist.
Nažalost, ništa neće biti od privatizacije jer je antigrađanska koalicija „domaća, a jaka“. (Dnevni list Danas)
Autor je novinar
