„Ko visoko leti, još visočije padne“ i „Ko se mota oko politike, ne zna osnovne zakone balistike. Pod kojim uglom letiš u nebesa, pod tim te čeka hladna Trebjesa“, govorio je filozof Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus (Zreo za penziju, 1997).
Nešto slično se dogodilo popularnom građanskom aktivisti Savu Manojloviću. On je od najnovijeg miljenika i gotovo lidera opozicione javnosti ubrzo prokazan u delovima iste. Ne i bez dobrog razloga.
O čemu se tačno radilo, za one bez Tviter-ulaznica?
Pa, ljutnuvši se jerbo mu postavljaju pitanja o centralnim problemima srpskog društva (poput Srebrenice i Kosova), i saplevši se o etiku sa logikom usput, Manojlović je u razgovoru za Nedeljnik izjavio sledeću stvar. Da u Srbiji postoje ratni, ali i oni – mirovni profiteri. I fekalija je prirodno pogodila ventilator.
PROŠLOST TRAJE: Mirovni profiteri, zaista?
Kao da to nije bilo dovoljno, dosolio je i da ova mitska bića neprimereno „izazivaju podele u društvu“ i „postavljaju pitanja sa kojim njegova generacija nema nikakve veze“ (rođen je 1986). Jer to je „generacija modernih tehnologija koja komunicira sa drugima, koja je putovala i koja ima prijatelje svih nacionalnosti i vera“, kao da su komunikacija, putovanja i multikulturna prijateljstva nešto epohalno i nadnaravno.
Zamislimo moderno-tehnološkog omladinca iz Nemačke koji na pitanje o holokaustu tvrdi da ga ne gnjavimo i ne izazivamo podele, jer on unaokolo putuje, koristi internete, i druži se sa Jevrejima? I sad, da li je Manojlović bio nespretan, kratkovid ili proračunat svejedno, u pitanju beše kolosalna uvreda po zdrav razum. Kao i uvreda za onu „krhku vertikalu“ antiratnog pokreta i, uopšte, moralne savesti u našoj Republici. Šta to bi, moja Milena, pardon Savo – generacijo moja (rođen sam 1983)? I tko nam je ukrao dušu?
Mi, relativno mladi, žutokljuni i golobradi ljudi, zaista ne možemo da budemo krivi za ratne zločine brkajlija po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu 1990-ih. Ali, mi jesmo odgovorni za to kako se tačno sećamo tog zlog i naopakog iz nedavne prošlosti koja traje, zar ne? Međutim, nije Manojlović usamljen u takvom smatranju. Još je Vojislav Koštunica izjavio gotovo istu stvar (verovatno) 2005: „Kao što postoje ratni profiteri, postoje, davno je rečeno, i antiratni profiteri. A među antiratnim profiterima, u našoj javnosti postoje i haški profiteri“, aludirajući na očekivane dobiti od saradnje Srbije sa Hagom.
Filozof i nekadašnji SPS-pomoćnik ministra prosvete Slobodan Jauković napisao je i čitav rad pod naslovom Antiratni profiter u naučnom časopisu Vojno delo još 1996 (sveska 48, broj 3).
Dok je Momo Kapor davne 1992. ovako sramotno pisao o antiratnoj Srbiji: „Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, i lažnih pacifista“. Najzad, zlomisao o podgojenim antiratnim profiterima ponovio je i sam Aleksandar Vučić u izjavi za Tanjug 2016: „U devedesetima žive samo oni koji su dobro živeli u tim godinama i dobro naplaćivali to vreme. Razni ratni i antiratni profiteri, razni tipovi koji su dobijali novac spolja da bi mogli da glume velike žrtve, da im se nešto teško dešava. Ali im ne ide“.
Zvuči poznato?
GODINE RASPLETA: I zato ovde i nije reč o Savu Manojloviću i njegovom neveštom odgovoru na nezgodno pitanje ili dva.
U ideološkom mejnstrimu ili kulturnoj hegemoniji našeg društva, odvajkada se prozivaju, stigmatizuju, progone i cipelare mirovnjaci i antiratni aktivisti kao antidržavne i antisrpske političke babaroge. Prvo kao „izdajnici i strani plaćenici“ ili petokolonaši, a sada kao tzv. „autošovinisti“ i „slučajni Srbi“. Konstantinovićevim rečima, „Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“ – a danas se termin drugosrbijanac koristi kao uvredljiva etiketa. Na tom smo užetu već visili, i malo nam je preko glave ili one stvari. Od Vojislava Šešelja, preko Dragoša Kalajića, do Dragoslava Bokana juče i danas, mnogi su pozivali (i pozivaju) na ratoborni obračun sa mirovnjacima kao sa domicilnim ništarijama. I po uzoru na diktatorski režim Vladimira Putina, zazivaju zabrane nevladinih organizacija kao antidržavnih i antipatriotskih elemenata, te stranih tela u sabornom tkivu nacije. Dok je istina sasvim drugačija.
Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor i Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju i (retki) drugi odvažni pojedinci i organizacije, bili su i ostali svetionik ili lučonoša savesti Srbije u inače nesavesnom i skaradnom društvu. Kao i paradigma istinskog srpskog patriotizma u tekućim Godinama raspleta, odnosno raspada, smrti, gliba i rata. Jer ovde se zapravo radi o ratu i miru, kao i našem ličnom i društvenom odnosu prema njima. Sve do relativno nedavno, ljudi i države bili su u gotovo konstantnom stanju ratovanja.
Naprosto „doći, videti i pobediti“ beše najnormalnija stvar u društvu. I rat je sve do nakon Prvog svetskog rata bio smatran za jednu isključivo herojsku, časnu, duhovnu i veličanstvenu stvar. Rat su kao plemeniti poduhvat opisivali i jedan Emil Zola („Rat je sam život. Samo ratoborne nacije su napredovale, a nacija umre čim se razoruža“) i jedan Tomas Man („Rat je i čišćenje i oslobođenje“).
Za Hegela, ratovi su neophodni jer spasavaju državu od „skamenjenosti i stagnacije“.Retki pojedinci koji su ratove kritikovali i ismevali bili su Džonatan Svift, Blez Paskal, Volter i Tolstoj (i Šekspirov Falstaf). A Imanuel Kant je 1795. objavio svoj blistavi esej Trajni mir čiji je tiraž ubrzo rasprodat.
Dragi Bravo, pardon Savo, da li je onda i Kant bio – mirovni profiter?
RAT JE ZABRANJEN: Nakon Drugog svetskog rata i iskustva Holokausta, rat je i formalno i praktično postao – zabranjen ili nezakonit. I svako ko ratove zagovara ili huška smatra se globalnim parijom, međunarodnim odmetnikom ili nerazumnim divljakom. Zamisao da može da bude nešto slavno u poduhvatu u kojem se ubijaju ljudi danas deluje potpuno sumasišavše.
Hipici sa Vudstoka i antiratnih protesta 1960-ih su pobedili. Ideja da je mir jedna intrinzična i inherentna vrednost po sebi, postala je uobičajena, normalna i prirodna za gotovo svaku osobu u razvijenom svetu (okej, sa izuzetkom desničarskih i ratobornih jastrebova iz Sjedinjenih Država).
A ovde i sada?
Biti i delovati protiv rata u Republici Srbiji bilo je i (p)ostalo nekako – izdajnički i antisrpski. U našem malom i kočopernom galskom selu, rat se još uvek smatra za jednu slavnu, uzbudljivu, mušku, herojsku i plemenitu stvar koja ljude pročisti od jalove sebičnosti, ženiranja, kukavičluka, konzumerizma i hedonizma dekadentnog buržoaskog društva. I to je, otprilike, cela suština, kvaka i koren našeg neslaganja sa modernim svetom. Koji nas ne razume, baš kao što i ne razumemo mi njega.
A po toj kvarnoj logici o ratnim i antiratnim profiterima, da li su onda moralno ekvivalentni i fašisti i – antifašisti? I jedni i drugi su ostrašćeno ubijali ljude (prvi Jevreje, a drugi fašiste)? Pa čemu onda te mrske „podele u društvu“? Postoje li to i antifašistički profiteri možda? Da li su profiteri i borci protiv nasilja nad ženama? Antipedofilski profiteri, koji takođe sede po nevladinim organizacijama i bave se problemom seksualnog zlostavljanja dece? Jesu li mirovni profiteri bili i Gandi ili Mandela?
Da li je to zaista putinofilno sumnjiv postao svaki aktivista civilnog društva koji za svoje aktivnosti dobija novac sa mrskog Zapada, nastojeći jedino da ovde i sada ostvari pristojnije društvo po uzoru na spomenuti Zapad? I što zatim birokratski pravda umobolnim izveštajima i budžetiranjem svake proklete stavke u svom projektu posvećenom borbi za stvar koja je – ispravna? Sve to za razliku od ratnih profitera, koji račune ne polažu nikom?
Najzad, ukoliko neko zaista zarađuje za život, kupuje hranu i plaća račune od svog antiratnog aktivizma, nije li to za svaku pohvalu i divljenje? Postoji li humanija i plemenitija zarada od toga?
Kako i kad se dogodilo da su nam profiti svakog malog i srednjeg preduzetnika posve super, osim profita onih građana koji preduzimaju jedan istinski društveno odgovoran posao?Antiratni aktivisti tipično i nažalost žive krajnje finansijski skromno, ali i egzistencijalno ugroženo u smislu stalnih pretnji nasiljem i smrću. I ne brine njih stanje na žiro-računu, već hoće li sutra imati glavu na ramenima.
Jesmo li videli ulazna vrata prostorija Žena u crnom u poslednje vreme? Antiratni profiteri posluju nešto izuzetno značajno i hrabro, čineći to i u ime svih nas iz osamdeset i neke. I zato ekvivalencija ratnih profitera – dakle, krvoločnih ubica, silovatelja, progonitelja, te pljačkaša novca, bele tehnike i videorekordera – sa onim antiratnim aktivistima jeste sramotno neosetljiva, koliko i neosetljivo sramotna.
Sakrivanje iza navodnog generacijskog jaza i novih tehnologija samo je nevešta odbrana i zaštita sopstvenog neznanja, odnosno moralne nebrige i istorijskog slepila. Jer upravo su posleratne generacije u Nemačkoj bile te koje su priupitale svoje roditelje „A šta si radio u ratu, tata?“.
Da li to isto zapitkuje naša omladina, i svi koji se tako osećaju, i zašto ne? I samo zato – mir, brate, mir.
danas
