среда, фебруар 28, 2024

Moć palanačke zlobe

Slične objave

Podeli

Miša Brkić

Ne bi se reklo da nas je muka naterala, pre će biti da nas je neka palanačka zloba ili još gore politička nužda naterala da se naslađujemo tuđim nevoljama i priželjkujemo da crkne „komšijska krava“.

Otkad je ruska soldateska ničim izazvana upala u Ukrajinu i počela da žari i pali po nesrećnom stanovništvu i gradovima tako se u nas Srba rasplamsao žar da svuda u Evropi, pa i svetu vidimo i prizivamo propast, sunovrat, glad, recesiju, apokalipsu i razne druge pošasti koje uništavaju zapadnu civilizaciju zbog uvođenja sankcija Rusiji.

„Crno im se piše“, „Nikad veća inflacija“, „Standard pada i do 50 odsto“, „Nema više tuširanja svaki dan“, „Vozite bicikl umesto automobila“, „Stampedo u prodavnicama“, „Prazni rafovi“, „Evropa gladuje“, „Cene zejtina i šećera lete u nebo“, „Sve manje brašna i hleba“, „Recesija guši privredu“, „Zatvaraju se fabrike“, „Nezapamćena otpuštanja radnika“… samo su neki od udarnih naslova koji vrište s prvih strana domaćih medija.

Zlobno likujemo i zlurado se naslađujemo nad Makedoncima, Hrvatima, Slovencima, Nemcima, Italijanima, Holanđanima, Englezima, Francuzima… što ih čekaju teška vremena i muke tantalove dok mi, razmaženi „kraljevići“, živimo svoj berićetni život u sreći i bogatstvu, s punim dućanima i naftno-gasnim rezervoarima, lišeni svake brige ovog sveta.

Da li je moguće da je svima crno, osim nama? Je li moguće da su svi, ali baš svi, moderni i civilizovani narodi zapali u teškoće zato što su glupi, lenji, nesposobni, kratkovidi, neobrazovani, izmanipulisani…?

Čime smo onda mi zaslužili nebesku milost i veru da živimo i da ćemo i ubuduće živeti u blagostanju, oslobođeni ovozemaljskih muka svakodnevnog života, dok se svet pati. Da verujemo kako mi imamo dovoljno tople vode da se tuširamo svako jutro (iako to do sada nismo radili), da nesputano vozimo automobile, da se razbacujemo šećerom, brašnom i zejtinom, da nas nije briga kolika je inflacija niti koliko nam vredi nacionalna valuta, da ne strahujemo od zatvaranja fabrika i gubljenja radnih mesta, da glasno ne propitujemo kakva nam je vlast i je li dorasla trenutku? I sve to, u vreme kad drugi narodi to nemaju (ili im ponestaje) i grozničavo tragaju za odgovorom zašto ih je ta muka snašla i kako iz nje da izađu.

Ničim nismo zaslužili. Pogotovo ne svojim znanjem, trudom, radišnošću, mudrošću, posvećenošću…

Zašto nas ne dotiču ovozemaljske brige i muke zbog kojih drhti ceo svet – od Argentine i Kanade do Vijetnama i Australije? Je li Srbija mesto koje će sve to da mimoiđe i da li zaista verujemo da je naša zemlja neka vremenska crvotočina, banalizovana fantasmagorija, kroz koju se prolazi u rajski vrt. I u koji, gle čuda, niko ne hrli da živi?

Sumnjam u svemirsku fantastiku i tunel koji nas vodi do Univerzuma.

Zašto je onda samo u Srbiji isplivalo to neprimereno, primitivno i nevaspitano naslađivanje ne tuđom nego našom zajedničkom nesrećom u koju je svet gurnuo Vladimir Putin svojom ratnom avanturom? Zašto mi to ne želimo da vidimo? Šta nas je to toliko zaslepilo? Uspeh i moć? Površnost i neznanje? Veličina i sujeta? Lakovernost i provincijalna prepotencija?

Ne treba sve uzroke pripisivati samo našem verovanju u onostrano i perverznom prizivanju kraja istorije zapadne civilizacije. Zar nas je sve to toliko zaludelo i zaslepelo da ne uviđamo da i mi sedimo u tom čamcu koji tone.

Ima u našem DNK neki zlosrećni bazični molekul kog nikako da se oslobodimo i koji nas tera da se javno i glasno radujemo tuđoj nesreći i komšijskoj mrtvoj kravi i pomračuje nam um da sagledamo „širu sliku“. Taj nas molekul uporno udaljava od reformacije društva (još od Dositeja Obradovića) i integracije u modernu civilizaciju.

Ima i jedna spoljna veštačka natruha koja truje taj bazični molekul da luči zlo ponašanje, karakteristično za slabo obrazovanog i nevaspitanog pojedinca i naciju. To je orkestrirani politički paternalizam vladara čija je želja da dokaže kako je njegova vlast najbolja u svetu i sposobna da svojim podanicima obezbedi sve berićeti, usred jedne od najvećih nesreća ovog sveta. Ali, zauzvrat traži večnu zahvalnost za sve darove koje uskoro nećemo imati ako se svet – čiji smo mi deo a želimo da iz njega pobegnemo – ne izvuče iz nametnute ratne krize.

Autor je novinar

(Dnevni list Danas)