среда, фебруар 28, 2024

Međunarodna ljubav

Slične objave

Podeli

Piše: Ivan Srdanović

Ako mislite da nekoga volite i kada vam je jasno da ta osoba čini zlo, onda je jasno da vi ne volite tu osobu već svoj interes koji u njoj vidite.

Ljudi koji se iskreno vole često se i prepiru. Jedni druge nastojimo da prilagodimo i u tome nema ničega lošeg. Da bismo igrali igru ljubavi potrebna je usklađenost, ponekad baš onakva kakvu vidimo kod ljudi koji plešu.

Osim roditeljske retko bi se za koju ljubav moglo reći da je večita. U prastarom vicu dvoje sede na klupi zaklinju se u večnu ljubav i obećavaju jedno drugom da se nikada rastaviti neće, a onda se razilaze uz onu uobičajenu: „Vidimo se sutra na istom mestu!“

Ali, čak ni roditeljska ljubav nije nekritična. Ako vaše dete uradi nešto što smatrate lošim i opasnim nećete mu zbog toga što je učinilo dati bombonu. Naprotiv! Roditelj će dete ukoriti.

Sasvim suprotno logici prave ljubavi, vaspitavani smo da volimo zemlje i narode bez ikakvih rezervi. Ta je ljubav kreirana sa najviših mesta i stoga išla u paru sa onim poznavanjem istorij koje se odnekud podrazumevalo.

Zanimljivo je da se, sa tim u vezi, bar kada je Srbija u pitanju, tradicija veoma dinamično menjala.

Dok je, na primer, moj deda, po pričama moje majke, voleo Francuslu baš onako kako je ona volela nas – dakle ljubavlju ne samo zanesenjaka već i dužnika, otac je bio sklon SSSR, dok sam ja u školskoj klupi saznavao da su pripadnici nesvrstanih zemalja naši najveći prijatelji.

Moram priznati da je moje učenje bilo najapstraktnije i meni samom gotovo nedokučivo.

Dok se ideja bratstva i jednistva odnosila na narode i narodnosti koji su živeli u nekadašnjoj domovini, ljubav prema nesvrstanima je imala onu bezgraničnost koju nije bilo lako shvatiti.

No, vremena se menjaju a sa njima i ljubavi. Istorijske konstante se menjaju, prilagođavaju potrebama vladajuće političke elite i njenih interesa.

Tako je tokom devedesetih na Spomeniku zahvalnosti  Francuskoj pojavili kukasti krstovi, a Rusija i Kina su polako isplivavale kao zemlje bratskih naroda.

Baš onako kako je bratstvo Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Albanaca i Makedonaca tonulo u ratnu kaljugu koju će ispuniti bratska krv, tako su u očima stratega novog srpskog poretka izranjali Kinezi

U odsustvu stare, ljudi sa Dalekog istoka su nam postali nova braća, poslovni partneri i prodavci jeftine robe.

Uz Kineze polako su se pod kožu građana Srbije uvlačili Rusi. Kulminacija bratske ljubavi dogodila se u vreme prodaje NIS. Naftna industrija Srbije je prodata za male pare (bar jednu milijardu dolara manje od pristojne cene) i to je učvrstilo ljubav vlasti naših naroda tako da ona od tada plamti svom silinom.

Šta više, ona je postala tradicionalna.

Zaboravljen je nesporazum iz 1948, zaboravljena je podrška Bugarskoj tokom XIX i početkom XX veka, niko se više ne seća Sanstefanskog mira, ni Balkanskih ratova…

Istorija nas sada uči novokomponovanoj tradiciji koju ni za kakve pare nećemo promeniti, osim ukoliko vlast ne odluči suprotno.

Kao i uvek, patriotske snage se zaklinju tuđim životima i krvlju, pozivaju na junačke pretke (iako je većina nas imala sreću da bude rođena upravo stoga što su nam se preci kukavički mudro krili od mačeva, metaka i granata!) i eto nama nove međunarodne braće i sestara.

Osvanuo je u Beogradu spomenik poslednjem ruskom caru koji je neslavno završio, uzgred, gotovo sasvim razorivši sopstvenu zemlju. Nikao je spomenik i radikalskom vođi, političaru koji je, pre nego što će zasesti na premijerski tron, bio na strani neprijatelja i jedno vreme proveo na robiji.

Odnekud su se političari na vlasti setili slovenske duše. Palo im je na pamet i pravoslavlje za koje ispade da nas povezuje baš sa zemljom koja se dičila ateizmom i rušenjem crkava.

Divota prava. Nova tradicija koju su oberučke prihvatili upravo nekadašnji članovi SK nakalemila se na staru bez ijednog čvorića.

Sve bi to bilo sasvim u redu da se onda, odnekud u glavama Ukrajinaca nije javila jedna za moskovskog sultana sasvim nepristojna misao o drugačijem viđenju slobode.

Na prvi pogled činilo se da neće biti lako poličkim radnicima da okrenu građane Srbije protiv slovenskog i pravoslavnog naroda sa kojim od XVIII veka iseljenici sa ovih prostora imaju bliske veze.

No, u rukama div-marketinških-junaka nijedna mentalna prepreka nije nesavladiva.

Ključ za mržnju prema Ukrajini je bio takoreći pod rukom. Trebalo je samo siroti srpski narod podsetiti na sve strahote koje su mu nanele demokrate tokom strahovlade od koje ga spasili meci iz puške Zvezdana Jovanovića – novog Gavrila Principa. Trebalo je samo reći da izdajnici koji su svrgnuli Slobodana Miloševića sa vlasti sada rovare Ukrajinom pa da većini građana Srbije postane jasno u kakvu su strašnu klopku ti nesrećnici upali.

Ukrajinci zapravo ne znaju kakvu su im strašnu sudbinu neprijatelji sa mrskog Zapada namislili. Zato im treba pomoći, da progledaju baš kao što je Srbija progledala kroz nišan Zvezdana Jovanovića – ubice koji pošto je zemlju spasao zla, kao svaki dobar hrišćanin i pravoslavac ispašta za tu svoju žrtvu i robija na pravdi onog boga kome se klanjaju ubice i ratni huškači.

Slično kao i građani Srbije tokom septembarskih izbora iz 2000. godine prevarili su se i građani Ukrajine. Umesto da ih ubijanja demonstranata na Majdanu opomenu da su na lošem putu, oni su pogrešno odlučili da im je potrebno više slobode i pravde

Po mišljenju ruskog patrijarha pravedno je da sada zbog te odluke ispaštaju njihova deca.

Da su na vreme uočili svu uzaludnost pokušaja da se domognu slobode Ukrajinci sigurno ne bi bili proglašavani za nacionaliste, fašiste plaćene američkim dolarima i budu osuđeni na propast baš kao Jevreji u vreme nacizma.

Da nisu krenuli pogrešnim putem tiranin iz Kremlja bi se smilovao na Ukrajince.

Da su se samo okrenuli protiv liberalnog poretka koji nameće mrski Zapad, a koji sirota Rusija mora da trpi, danas bi Ukrajincima bilo dozvoljeno da budu Malorusi. Da su samo malo mućnuli glavama danas bi Ukrajinci imali punu slobodu da beskrajno vole predsednika Vladimira Putina i s pesmom na usnama slave njegov lik nedelo.

Umesto sve te sreće koja se na Ukrajinu mogla sliti iz širokih srca tiranina i njegovih saučesnika iz crkve i policije Rusija je bila primorana da se brani.

Iz zemlje Rusije koja se diči svojim antiglobalizmom začuo se vapaj zbog nacionalizma u komšiluku. Noćnim vukovima su zasmetali fašistički simboli. Tobožnji novopečeni ruski pravoslavci su se dosetili da je ubijanje hrišćana dobra stvar. Obožavaoci Dostojevskog ne mogu da oproste susedima što nemaju umetničku crtu i ne osećaju superiornost jezika na kome je slavni Raskoljnikov udario babu sekirom!

Osloboditi susednu otadžbinu od unutrašnjeg neprijatelja postao je svetao cilj nove petoljetke.

Tenkovi su krenuli da urazume zabludelu braću, sestre i njihovu decu. Rakete Ukrajince uče pameti. Zločini se vrše za njihovo dobro. Gradovi se razaraju da bi jednoga dana bili slobodni.

Rusija je, kao i uvek u istoriji, u pravu. Šta god tiraninu iz Kremlja padne na pamet pravedno je i svrsishodno.

To vlasti u Srbiji dobro znaju.

Čak i ako se Putin ponovo doseti da je najbolje da poruši sve crkve, da opet otvori gulage, konačno i da otpočne novu seriju ratova na Balkanu, pare koje iz cevi teku u njihove džepove najbolja su garancija da će se vlasti u Srbiji držati stare i jedine radikalske tradicije – poganluka.