Piše: Beljulj Bećaj
Uprkos vidnim javnim razlikama između predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i premijera Kosova, Aljbina Kurtija, postoji jedan zajednički imenitelj koji predstavlja veću opasnost u odnosu na njihove razlike. To je njihova, sve očiglednija težnja da se nametnu kao nedvosmileni nacionalni lideri svih Srba, odnosno Albanaca.
Poštovani prijatelju, politički procesi u našim odnosima se uglavnom vrednuju na osnovu stvorenih javnih utisaka. Realni procesi ukazuju na jasne indikacije da planovi naših lidera imaju kraj. Oni žele da se nametnu kao nacionalni “spasioci”, iako se još uvek nisu kao takvi dokazali.
Budući da njihovi planovi imaju sumnjivi kraj, naši lideri ne znaju kad, kako, gde i s kim treba da nastave, odnosno da prestanu započeti proces dijaloga. Međutim, čine sve da otklone opasnosti koje predstavljaju rizik po njihovu vlast! Zbog toga zanemaruju moguće posledice, prepreke i mogućnosti.
Ono što se priprema, ali se ne vidi i ne primećuje jasno, malo ko uzima u obzir. Upravo zbog ovog konteksta naši lideri nastoje, po svaku cenu, da stvore utisak ličnosti otvorenih za dijalog i sporazume.
Iz dana u dan uklanjaju sve prepreke da budu neprikosnoveni. Postaju sve moćnji i moćniji, jer politički procesi i sudbina građana sve više zavise od njih, a sve manje od demokratskih institucija. Njihova neprikosnovenost opasno sužava građansku suverenost i opstanak građana u našim državama. Masovni egzot mladih i stručnjaka ne jenjava!
Delujući u sadejstvu “autoritarno-političkih” blizanaca i zahvaljujući neprofesionalnim medijima, naši lideri uspevaju da ubede građane da njihova sudbina zavisi najviše od njih, a sve manje od institucija! Sadašnjost i budućnost običnih građana sve više zavise od njih dok su oni sve “nezavisniji” od građana.
Naši lideri, osim realnih protivnika, stvaraju i lažne neprijatelje koji se besprekorno povinuju njihovim zahtevima. Time jačaju svoju moć toliko, koliko povećajavu broj nemoćnih građana. Uprkos kriznoj situaciji, imam utisak da će građani trpeti ove okolnosti sve dok ne budu raskrinkali njihove tajne stvarnih motiva u javnim politikama.
Imajući u vidu unutrašnji i međunarodni kontekst okolnosti, bojim se da će to potrajati…
Jer, uprkos vidnim javnim razlikama između predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i premijera Kosova, Aljbina Kurtija, postoji jedan zajednički imenitelj koji predstavlja veću opasnost u odnosu na njihove razlike.
To je njihova sve očiglednija težnja da se nametnu kao nedvosmisleni nacionalni lideri svih Srba, odnosno Albanaca, budući da njihova javna “briga” o svojim manjinama van svojih država, postaje sve očiglednija istinska namera da oni postanu nosioci projekta nacionalnih država.
Upravo zbog ovoga stičem utisak da pravi istinski cilj dijaloga više nije implementacija potpisanih sporazuma između Srbije i Kosova, nego sporazuma Aleksandar Vučića i Aljbina Kurtija o stvaranju etničkih država, nezavisno od toga kakve će posledice ovaj scenario izazvati u regionu i međunarodnim odnosima!
Zato, poštovani prijatelju, mislim da iz dana u dan postaje sve očiglednije da osnovna prepreka dijalogu za sveobuhvatni pravno obavezujuci sporazum koji podrazumeva i priznanje kosovske države je zapravo skrivena namera naših lidera (i prećutna ravnodušnost nekih država) da svi Srbi, odnosno Albanci, žive u jednoj državi! Dabome, svako na sebi svojstven način se promućurno dodvorava svojoj naciji, uz svesrdnu pomoć kontrolisanih medija, dok se javno licemerno predstavljajuju kao zainteresovani modeli kompromisa. Međutim, imajući u obzir nesigurnost u realizaciju ličnih političkih motiva, njihov strah postaje opasniji ukoliko zbog svojih skrivenih namera načine grešku. Zbog toga, u zadnje vreme, žrtvuju i druge kao “turske glave” za realizaciju svojih skrivenih namera.
Na ovaj način pred međunarodnim faktorima stvaraju maglu kako se ne bi posumnjalo u njihove namere, dok se oni ponašaju kao da se ništa ne događa?!
Poštovani prijatelju, iako sam protiv etničkih država, ja sam svestan da postoje ozbiljni problemi kod nas i u međuetničkim državama. Međutim, smatram da se rešenja međuetnčkih problema ne postižu tako što ćemo da stvorimo nove etničke države, naprotiv. Dosadašnje iskustvo je pokazalo da se etničke države obično u prvoj fazi homogenizuju, ali u drugoj fazi se uglavnom pretvaraju u hegemonističke države.
Valjda smo izvukli istorijsku pouku koju ne bi trebalo zaboraviti! Manje od 10% država sveta su etnički homogene. Kakva bi naša i sudbina sveta bila, ukoliko bi naši primeri, koliko-toliko, podstakli zatalasanje etničkih grupa u vise od 90% država sveta koje imaju heterogeni etnički sastav?!
(Kossev)
