среда, мај 29, 2024

Komsomoljska istorijska pravda

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Inter arma musae silent, što rekli stari Latini, što će u prevodi na srpski reći „Kad oružje progovori, muze ćute“. To mu dođe i logično. Kome je u ratu do pesme i igre. To razumem. Ali mi nije jasno zašto su, ako su već zaćutale muze, zaćutali i srpski političari.

Zavladao opšti „ni mukajet“, histerična politička scena se maltene upristojila, prepičkavanja su u drastičnom opadanju, notorni Dačić je u najnižem low profileu ever, da nema Zorannahe Mihajlovićke (uskoro možda Mihajlovne) – koja lobira za eurovladu – i hiperradioaktivnog Vulina, koji neodustajno ujedinjuje Srbe sve, svuda i u svakoj prilici, Srbija bi se pretvorila u Koštuničin vlažni san – ušuškanu, dosadnu, dobro uređenu zemlju.

Visoki Vučić stoički trpi pritiske i ubire gorke plodove politike četiriju stubova naše (prei)spoljne politike – od kojih se samo kineski (bar javno) uzdržava – dočim svi ostali ubacuju klipove u točkove naše revolucije. Ovih dana u goste nam dolazi Lavrov, posle Lavrova stiže Štolc. Vreme oslanjanja Srbije na maximum dva stuba neumitno se bliži. Za sada je nepoznato – mada se da naslutiti – kome ćemo se prikloniti carstviju.

Kome god se carstviju priklonili, kakvu god odluku doneli, to nam carstvije neće biti po volji, a odluka će biti pogrešna. Pa ne mogu se dvesta godina donositi pogrešne odluke – čast retkim izuzecima – pa onda u vremenu u kome je pametnih odluka sve manje – doneti ispravnu.

Ako Vučić posluša vox populi, tj. glas NSPM, eto nas uskoro u društvu Rusije i Belorusije. Gde nam je – kako onomad napisah – u suštini mesto, gde je u suštini mesto i manjini koja (bez pokrića) misli da nam tu nije mesto. (Zašto je i euromanjini tamo mesto, o tome drugom zgodom.)

Ono što nas neraskidivima povezuje sa Rusijom i Belorusijom nije sličnost istorija, jezika i pravoslavnost, nego neiskorenjiva sklonost čvrstim rukama, drljavosti i izolacionizmu i kolektivni kompleksi manje vrednosti kompenzovani agresivnošću i seljačkim narcisizmima.

O uzoricima ruskog izolacionizma neka pišu ruski autori – oni to i čine, doduše uglavnom u inostranstvu – a mi ćemo se danas pozabaviti uzrocima našeg izolacionizma, firewallom od ćirilice, mržnje prema Zapadu, pravoslavlja, naših posebnosti i ostalih trica i kučina.

Nije tačno – iako se smatra aksiomom – da Zapad „odbacuje“ nas (jebo ja nas), još je – viđi vraga – manje tačno da mi „odbacujemo“ Zapad. O, ne, rado bismo mi jurnuli na Zapad pod uslovom da nas Zapad prihvati „pod našim uslovima“, što će reči da nam da mukte sve što nam treba i sve za čime nam srce žudi, a da mi ne promenimo politički sistem muljatorskog svetosavskog burazerskog pluralizma.

Na Zapad se, gospodo, ne ide. Zapadom se postaje tako što se uspostavi vladavina zakona i jasnih pravila. Da dužim. Šta su nam preci tražili – a mi to prihvatili kao „tradiciju“ – to smo i dobili. U stvari još nismo, ali je pitanje dana. A da smo to dobili, znaćemo kad Vučela svoje glasilo Pečat nazove pravim imenom – „Komsomoljska pravda“.

Izvor: Kurir