Dario Rosi
Može jer mu se može i hoće jer mu se hoće, a sve i da neće mora jer je to svrha njegovog postojanja.
I ponovo je poslužio svrsi, skrenuo fokus javnosti i privremeno rasteretio gospodara nezgodnih pitanja. Sa veleobrtom oko hapšenja silovatelja ispašće još i heroj u očima onih sa najjeftinijim ulaznicama.
Žalim nas što smo dopustili da nam se ovo događa. Žalim sve žene kojima je ova tema nametnuta. Do bola žalim one koje će videti stvora koji im je balavio u lice i ponovo prolaziti kroz isto. Do prezira žalim one koji ne znaju o čemu pišem, jer eto ne čitaju novine i ne gledaju tv pa misle da su izvan svakog zla. Čak bih mogao da iscedim i kap žalosti za Vučićevića. Naravno ne na humanom nivou, jer mislim da bi već odavno morao biti urednik zidnih novina u Zabeli. Žalim ga kao fenomen, zato što će u jednom trenutku nalik ovom, takvo govno zaiskriti i zapaliti plamen, kojeg ćemo se posle stideti.
Priča o dva serijska silovatelja, I. M. koji siluje žene i D. J .V. koji siluje javnost, ima i svoju drugu stranu. Pokazala je da ipak postoji neka granica i neka solidarnost; da je izraz „imati muda“ apsolutno passe i da je pi..a najhrabriji deo ljudske anatomije (Minja Bogavac); da „čuvare porodičnih vrednosti“ dotiču samo vakcina, gay zavera i Putin; da „šetači kandila“ o istinskoj veri nemaju blagog pojma; da su svi ti „manekeni tradicije“ zapravo mizogini baštinici primitivne teze „pas ne nasrće dok kučka repom ne mahne“ i da se to njihovoj krotkoj ženici ne može desiti, sve dok joj se ne desi počesto od istih njih; da Tužilaštvo postoji i da Policija brzo reaguje, ali da selektivnost njihovog delovanja nipodaštava svaku pravdu; da je bljesnuo strah u oku Bahatih…
Kako to već obično biva, u epilogu ove priče je loše ono što je ujedno i najslađe – šut u dupe. Zato što šut u dupe očas sklizne u šipku u glavu, nož u meso, metak u masu…
Tako bi onda silovatelj javnog mnjenja, nastavio da Srbiju siluje i nakon strmoglava. Jer to što će ga, kao i mnoge druge, juriti po ulici nije nikakav temelj bolje budućnosti. Znam reći ćete „kako su sejali, tako će i požnjeti“ i iskreno me boli uvo za sve njih, ali to nije dobro za sve nas. Moramo se odmaći i smisliti nešto što nije bukvalno „oko za oko i zub za zub“.
Vratimo čast u zakon, primenimo ga odmah, sankcionišimo njen izostanak ili kršenje, uradimo to retroaktivno dovoljno daleko i široko, naučimo se prevenciji, pa ćemo ponovo početi tako i da živimo, časno,
Dobro sad, nije da mu i ja ne bih dao volejem, no trpim.
