Piše: Dragan Banjac
Pokojni Zoran Petrović Piroćanac zove da idemo „malo uz Drinu“, u istočnu Bosnu. Veli da se nešto gadno sprema, čuo je u beogradskoj ispostavi UNPROFOR-a, gde je imao nekog, kakvih kod nas ima tušta i tma – doušnika. Moram da kažem šefovima u Borbi, rekoh Piroćancu koji se smeje na sav glas. „Da ih pitaš da li da im doneseš ekskluzivu?!”
U Desku vrte glavom, izokola me upozoravaju: gde ćeš u grotlo, zar ti nije dosta Dubrovnika, istočne Hercegovine, Mostara, Plitvica, Bihaća, Slavonije (Vukovara), Tuzle, Sarajeva… Imam nepun dan da krenem sa Zoranom. Razmišljam. Bio sam već reporter s ne malim ugledom, a ako moji neće da objave, ostaće sveske za neka bolja, mirnija vremena. Špurijus, ili super ego svejedno, odlučuje da idem.
Srebrenica. Prvi utisak: ovde bi mogli mirno da dočekaju starost dobro situirani penzioneri iz većih gradova. Kasaba, ali lepa, ima sve; i crkvu i džamiju. I prema pričanju mog kolege iz Borbe (Ejub Štitkovac, rodom iz obližnje Žepe) tu žive „lahki“, dobrodušni ljudi, vazda veseli kao Jamajčani, govorio je Ejub. Dakako, mislio je, pre svega, na narav i veliko srce. I zaista, ko nije imao priliku da oseti njihov merhamet taj ništa ne može da shvati ni o raspadu Jugoslavije ni o krivici srpske strane (čitaj: Beograda) u klanici na prostorima bivše „bratske“ zajednice.
Zoran je umeo i sa kamerom, radio je „za Francuze”. Vidim da generala što deli čokoladice dobro poznaje. Čuo sam da se raspituje ko sam. To je moj asistent, kaže Zoran, a Mladić mu uzvraća: „Moji kažu da je iz ustaške Borbe“. Srbin je, generale, kad ti kažem. Posle mi je Piroćanac rekao da je bosanski kasapin pitao neke svoje iz pratnje: „Ko ima tešku ruku da jednog izdajnika skrati za glavu?“ Izbegao sam nož, najviše zahvaljujući Zoranu. (Da je živ ova bi priča bila prilično drukčija. Nažalost, Piroćanac nas je napustio pre šest godina.)
Danas, dvadesetšest godina posle gledam personalni list Ratka Mladića, broj 03466921 PS/2002 od 27. IX 1965, narodnost „Jugosloven“… “Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikog praznika srpskoga, poklanjamo srpskome narodu ovaj grad i, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru”, rekao je Mladić ulazeći u grad, a potom naredio svojim vojnicima – „pravac Potočari, Bratunac… nemojte se zaustavljati”.
Dao bih ne znam šta da to nisam čuo uživo!
