Nije godišnjica s nulom ili peticom, ali Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini valja češće spominjati i opominjati. Doneo je mir pre svega ali i zbog toga što su lokalni i svetski moćnici izneverili mnogo dogovorenog u američkoj bazi Rajt -Paterson “mirovnjaci” dokonajući od 1. do 21. novembra 1995. godine.
Piše: Dragan Banjac
Pusto dejtonsko!
Posle tri godine, devet meseci i 13 dana rata u Bosni i Hercegovini i 1.425 dana opsade njenog glavnog grada Sarajeva, Kontakt grupa privela je balkanski trojac (Alija Izetbegović, predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik Srbije Slobodan Milošević), u američku vazduhoplovnu bazu Wright-Patterson (Ohio), kako bi se dodirnuli vrhovima desnog kažiprsta. To rade deca kad se mire, a sudeći po onome šta su (u)radili, nisu se razlikovali mnogo od dece, posebno ovaj poslednji naveden.
Tu su proveli prve tri nedelje novembra 1995. godine, a mogli su i tri godine ranije. Rezultat: 21. novembra oni su, pride Warren Christopher, tadašnji ameički državni sekretar, pod budnim ili čkiljavim pogledom specijalnog pregovarača Evropske unije, Francuske, Svezne Republike Nemačke, Ruske Federacije, Velike Britanije i predstavnika SAD-a, potpisali Opšti okvirni sporazum, koji je “zaustavio rat”.
Usledilo je još jedno parafiranje, 14. decembra iste godine u Parizu. U Jelisejskoj palati, pored Miloševića, Izetbegovića i Tuđmana, i u svojstvu očevidaca, Bosni su mir šarnuli i predsednik SAD-a Bill Clinton, francuski predsednik Jacques Chirac, premijeri Rusije i Velike Britanije, Viktor Černomirdin i John Major, nemački kancelar Helmut Kohl i predsednik španske vlade Felipe Gonzalez, kao predstavnik Evropske unije, čime je potvrđen sporazum od 21. novembra.
Čitanjem na prvi pogled, reklo bi se da je Bosancima i Hercegovcima ovim aktom stigao i MIR, ali…
Bosna i Hercegovina ostaje eksperiment
Kao i tokom rata, BiH za inostrane moćnike (setite se, istina teško utemeljenih, priča o skoro četvorogodišnjoj opsadi Sarajeva i prećutnoj dozvoli Radovanu Karadžiću da eksperimentiše koliko pod takvim uslovima može da izdura nekoliko stotina hiljada ljudskih duša), ostaje ogledna država.
Kako je rat odmicao, snage “Republike Srpske” (uz obilatu pomoć ostatka Jugoslovenske narodne armije i Srbije) zauzimale su većinsku teritoriju Bosne i Hercegovine, ali je ona ipak u Daytonu svedena na 49 odsto. Ostatkom je upravljao entite Federacija Bosne i Hercegovine. Uz međunarodnog upravitelja, njihovi najviši predstavnici vlasti su Bošnjak, Srbin i Hrvat kao predstavnici “svojih” naroda, koji su, preko nacionalnih/nacionalističkih stranaka, zagospodarili “evropskom unijom u malom”, dočim su anacionalni, zovimo ih građanima upravo takve, građanske orjentacije, obrisani pelikanovom gumicom.
Srbija je javno svojatala “leopardovu kožu” i takođe neskriveno držala do toga da je samo stvar vremena kada će se taj deo Bosne i Hercegovine pripojiti “matici”, koja je sve i započela na prostoru bivše nam zajedničke zemlje. Hrvati u “Herceg-Bosni” rade na raznim vidovima integracije sa Zagrebom, a “fildžanu” (ništa zlonamerno – prim. D.B.) u sredini ostaje najveća tegoba, jer zemlje iz okruženja besomučno komadaju njenu teritoriju. Bez obzira, recimo, što u Generalnom okvirnom mirovnom sporazumu u Bosni i Hercegovini, u Članu X, stoji: Savezna Republika Jugoslavija i Republika Bosna i Hercegovina međusobno se priznaju kao suverene države u okviru međunarodno priznatih granica”. Ima taj član još jednu rečenicu, koju bih rado da izostavim, ali evo je: “Dodatni detalji njihovog međusobnog priznavanja biće predmet postojećih pregovora.” Jbg!
Srbija je obilato nagrađena
Uz već poslovično da Slobodan Milošević Srbima (u Srbiji) nije mrzak što je započeo rat i ratovao sa okruženjem, nego što nije uspeo da izmoli velike sile da da mu dozvole da to “overi”, trajno zauzme i otud ostaje da se i dalje čudimo zašto su svetski moćnici, zapravo, nagradili Srbiju. Evo jedne koja donekle drži vodu: Navodno su mislili da ga kao moćnika pretvore u kooperativnog saradnika u ovom delu sveta. Ne verujem, jer svetski preveranti nikad nisu ozbiljno shvatali balkanski problem i nisu se preterano u njega ni uplitali. Dokaza koliko hoćete…
Pogledajte liniju razgraničenja, posebno kartu vilajeta bosanskih Srba, i videćete uslugu svetskih moćnika koji su Miloševiću, bogami i Srbiji. Pogledajte tu kožu kako ide ka Bosanskoj krajini, ispod Save, niz Drinu i sve do Hercegovine. Milošević je, kao predsednik tadašnje Savezne Republika Jugoslavije, u Dejtonu bio ovlačćeni pregovarač za Republiku Srpsku (“Srbija nije učestvovala u ratu”) i preko njegovog potpisa i uz pomoć velikih sila Bosna i Hercegovina se raskomadala.
Ako bismo govorili o reakcijama građana Srbije na potpisivanje Mirovnog sporazuma u Dejtonu, one su duboko podeljene. Manjina je odahnula, a kod većine kao da se čuo uzdah. Većina, posebno trenutna najviša administracija, i dalje veruje da su srpske zemlje tamo gde žive Srbi i gde su srpski grobovi. Ona poznata Šešeljeva (presuđeni ratni zločinac Vojislav) da “velika Srbija” treba do desegne liniju Karlobag-Karlovac-Virovitica nije zamrla i mnogi sanjaju da će, “jednog dana, kada dođe pogodan trenutak”, to biti biti pripojeno Srbiji.
U samom Dejtonu bilo je sumorno-humornih događanja. Beogradska čaršija dugo je prepričavala navodnu Mloševićevu poruku supruzi Miri: “Kupio sam Marku timberlanke i prodao zemlju, a ti vidi šta ćeš sa stokom.” Drugu mi je jednom prilikom mnogo posle Dejtona u Sarajevu ispričao Haris Silajdžić. Izetbegović i on sporili su se sa Miloševićem oko dela Ozrena. Potrajalo je, a na kraju je, kaže Silajdžić (koji je odlično imitirao MIloševića), balkanski kasapin rekao: “Ma daj, bre, Harise, šta će vam to, to je sve go’ četnik…”
Je li dovoljno biti moralni pobjednik
Ne smemo da zaboravimo ni genocid u Srebrenici, koji Srbiji i dalje služi da svojom pripovedačkoj veštini i naraciji služi za učvršćivanja jedinstva i homogenizacije. Dvadesetsedam godina od famoznog Mirovnog sporazuma mnogi na ovim našim prostorima i u svetu veruju da su Bošnjaci moralni pobednici Dejtonskog sporazuma, dočim su politički gubitnici.
Istoričarka Mari-Žanin Čalić navodi da oni “nisu postigli ratni cilj uspostavljanja bošnjačke nacionalne države”. Oko toga i danas ima dosta sporenja. Od tri Srbina (iz Srbije) dva će vam odmah spomenuti “zelenu transferzalu ” i Islamsku deklaraciju Alije Izetbegovića i potom priznati da o tome nisu pročitali ni slova.
Genocidna tvorevina
S druge strane, bosanski Srbi nisu skrivali svoje namere – borbu za srpsku državu unutar bosanske teritorije, koju su na kraju iskamčili ratom i genocidom. Svet i na to – ni mukajet.
Na kantaru bosanske (Federacija) nevolje, pored negiranja genocida uz obilatu podršku Srbije, kako se nižu postdejtonske godine, zvanična Banja Luka se protivi jedinstvenoj Bosni i Hercegovini. Ponašanje njenog predstavnika u donedavnom tročlanom državnom Predsjedništvu (Milorad Dodik) deluje zaista nestvarno, jer negira državu na čijem je tronu. Sve to, uz vetar u leđa iz Srbije, upućuje da su Srbi iz Bosne i Hercegovine smišljeno išli u rat sa Muslimanima/Bošnjacima, kako bi na zajedničkoj teritoriji omeđili “državu” i pripojili je “braći” s onu stranu Drine.
Srbi u BiH slave “državne” praznike (9. januar), imaju i Ustav RS-a sa 140 članova. Mnogo ih je više nego kod američkog, kojih je samo sedam, uz 27 amandmana. Za njegovo sprovođenje donet je i Ustavni zakon od 15 članova, a taj poslednji precizno prepisan glasi: “Ovaj zakon stupio je na snagu 28. februara 1992. godine, odnosno 12. maja 1992. godine, 1. juna 1992. 14. septembra 1992. i 17. decembra 1992. godine…”
Najviše je do ‘međunarodne zajednice’
Gde se pogubila Bosna? Da li među kandžama okolnih državica-orlušina, međunarodne nezainteresovanosti za rešavanje problema ove zemlje, ili zbog zabluda njena tri naroda da je nacija kojoj pripadaju dobra, a druge rđave.
Pre dve godine skinuta je tabla sa studentskog doma na Palama, imenovan po presuđenom ratnom zločincu Radovanu Karadžiću. (A zašto je postavljana!?) Tim povodom setih se kako je, dok je probao barberi mantil u jednoj ženevskoj radnji, Karadžiću prišao neki Srbin i glasno odrecitovao: Radovane, čovječe od gvožđa/prvi vožde poslije Karađorđa/odbrani nam slobodu i vjeru/na studenom Ženevskom jezeru.”
Recitator i razbarušeni pesnik sa rupicom na bradi nisu znali da je u radnji radila rođaka mog prijatelja.
Prilikom posete jedne beogradske mirotvoračke grupe Sarajevu, kolega Zlatko Dizdarević radio je intervju sa Dimitrijem Bajalicom. Najredovniji posetilac tribina Beogradskog kruga, Kozarčanin poreklom, Titov ambasador… pri kraju razgovora kaže Dizdareviću. “Napiši, dobri moj Zlatko, da nikad neću kročiti nogom u deo Bosne i Hercegovine koji je samo srpski…”
Biće Bosne. Mora!
Doći će neki novi ljudi, koji će, za razliku od trenutnih pantokratorskih mućurlija, imati više osećaja za Bosnu. Biće tamo ponovo dobre zabavne muzike, filmova, predstava i knjiga… Možda se pojavi neka kopija Ismete Dervoz, koja će Zemljo moja pevati samo bivšoj središnjoj jugoslovenskoj republici. Voleo bih da to dočekam.
Dejtonski porazum nije postigao mnogo. Malo je do Bosne i Hrvatske, više do Srbije, a dosta do “međunarodne zajednice”.
Dvadesetsedam godina skoro ničeg!
Sajajan tekst od sjajnog novinara – gospara Dragana Banjca!