Šta se promenilo, pa je stranci koja kontroliše sve, potrebno da novoizabrane ministre unapred upozori da „demisioniraju ili umuknu“ ako nisu u potpunosti spremni da prate politiku Aleksandra Vučića
Vera Didanović
Dosta neprijatno zvučala je poruka „demisioniraj ili umukni“, koju je šef poslaničke grupe naprednjaka Milenko Jovanov na prošlonedeljnoj sednici Skupštine Srbije uputio članovima nove vlade. I to avansno, na sednici na kojoj su birani – mada samo na „jednu zimu ili dve“, kako je objasnio Aleksandar Vučić.
Da ne bude da je citat izvučen iz konteksta: „Citiraću ono što je rekao (bivši francuski ministar odbrane i ministar policije, prim. nov.) Žan Pjer Ševenman: Ako si ministar koji se ne slaže sa politikom svoje države, moraš da demisioniraš ili da umukneš. I voleo bih da tu poruku svi ministri dobro razumeju, jer je to ono što mi, kao poslanička grupa, tražimo“, rekao je Jovanov.
Istu temu varirali su i drugi poslanici SNS, sve uz objašnjenje šta je državna politika: „Pošto mi dajemo podršku vama, očekujemo da vaš kabinet sluša šta govori Aleksandar Vučić“, rekla je, recimo, poslanica Biljana Pantić Pilja, obraćajući se mandatarki Ani Brnabić.
Šta se promenilo, pa je stranci koja kontroliše sve, potrebno da se unapred osigura? Da li se to pojavilo uverenje da je nešto/neko ugrožava?
Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka, ne vidi baš strah kao razlog za neobičnu poruku. On veruje da je cilj novog pristupa da se homogenizuje i harmonizuje vlast, zbog čega u novom vladajućem kabinetu više i nema ministara poznatih po ekstremnijim stavovima.
Ali, zar nismo doskoro slušali o „keč ol“ (catch all) partiji, koja namerno šalje različite poruke, kako bi pokrila što širi deo biračkog tela? Spasojević kaže da je to do sada bilo „kontraproduktivno i na momente smešno“, te da sličan efekat može da se postigne i sa umerenijih pozicija. Ipak, ostavlja i mogućnost da nije reč samo o imidžu planiranom za novu vladu, već i o poruci „odmetnutim“ kadrovima.
„Do sada nije delovalo da `soliranje` ikome smeta, ali se sada svaki korak pažljivije prati, možda ne iz domaće, ali svakako iz međunarodne perspektive. Čak i protokolarne stvari sada zavređuju pažnju, naročito kad je reč o odnosu prema Rusiji. A deluje da, kada je o Rusiji reč, Vlada hoće da neke stvari sakrije od Zapada“, kaže sagovornik NIN-a.
A i nema baš poplave „odmetnutih“ naprednjačkih kadrova. Kao glavni „solista“ u doskorašnjoj vladi istakla se Zorana Mihajlović, bivša ministarka rudarstva i energetike, koja je, nakon što je ispala sa spiska članova treće vlade Ane Brnabić, nekim posmatračima zaličila na „prvog naprednjačkog disidenta“. Sve to bez obzira na činjenicu da ona nije sama odlučila da odstupi, već je sastavljač vlade odlučio da se ubuduće odrekne njenih usluga. I bez obzira na to što je, čak i kad je najavljivala da ostaje u politici i izgovarala kritičku rečenicu o bivšim stranačkim kolegama („biće mi lakše da ne gledam neke koji iskorišćavaju SNS kao svoj džuboks za bogaćenje, kao što će njima biti lakše da ne gledaju mene“) u potpunosti sačuvala stari ton pun poštovanja u odnosu na Aleksandra Vučića.
Osim što je rekla da neće prihvatiti nikakve direktorske i slične pozicije i da će ostati u politici, bivša ministarka nije otkrila ništa od svojih namera, što je ostavilo prostora za brojne spekulacije. Blesnula je čak i verzija koja podrazumeva izbacivanje iz SNS, ali nije se baš najbolje primila – verovatno zato što ta stranka nema običaj da odbacuje ljude. A ni kampanja protiv bivše ministarke nije predugo trajala, te je Spasojević opisuje kao „malog toplog zeca“, koji se ne može porediti sa tretmanom priređenim Tomislavu Nikoliću 2017.
Na priču o mogućem prelasku u drugu stranku, pri čemu je uglavnom pominjan SSP, odgovorila je potpredsednica te partije, Marinika Tepić: „Što se SSP tiče, gospođa Mihajlović može eventualno da posluži kao svedok-saradnik, pa i okrivljeni, jer su njeni nalozi i potpisi na najštetnijim ugovorima za Beograd i Srbiju“.
Ima među analitičarima i onih koji, poput Zorana Panovića, kod bivše ministarke vide „očigledan opozicioni potencijal“, ali Spasojević nije među njima. Zorana Mihajlović je, kaže, bila zanimljiva jer je bila drugačija od ostalih naprednjaka i tvrdilo se da ima podršku Zapada. Sada bi, eventualno, mogla da iznese neki stranački prljav veš, ali je pitanje da li bi nekoga time ugrozila, s obzirom na broj već poznatih afera koje nisu dale nikakve političke posledice. Zato Spasojević veruje da bi sudbina Tomislava Nikolića mogla biti najbolji model za nju – da se pokaje i ćuti, pa će dobiti odgovarajuću apanažu u naprednjačkom univerzumu.
Kao potencijalna „slaba karika“ zbog koje bi naprednjaci morali preduzeti mere opreza kakva je disciplinovanje ministara, još manje od Zorane Mihajlović sada deluje Nebojša Stefanović, bivši ministar odbrane i policije, za koga takođe nema mesta u novom kabinetu. Nakon što je stoički izdržao smenu sa stranačkih funkcija i snažnu kampanju provladinih tabloida, a da nijednom nije odustao od javnog izražavanja divljenja Vučiću, Stefanović je, čini se, ušao u mirnu luku: pominje se funkcija direktora nekog od javnih preduzeća, najverovatnije Puteva Srbije.
O Jadranki Joksimović, bivšoj ministarki za evropske integracije koja je odbila promenu resora, čini se, tek nema razloga razmišljati kao o potencijalnom disidentu – njene šanse da samostalno nešto uradi u politici, prema proceni Spasojevića, sve i kad bi to htela, još su manje od šansi Zorane Mihajlović.
Daleko zanimljiviji je slučaj Aleksandra Šapića, gradonačelnika Beograda, čija pozicija bi uskoro mogla biti predmet preispitivanja gradskih odbornika. O pokretanju inicijative za Šapićevu smenu govori se otkako je BIRN objavio informaciju da je Opština Novi Beograd nezakonito ozakonila njegov nelegalni objekat na Bežanijskoj kosi, ali se učinilo da je priča utihnula. Ipak nije, u ponedeljak su, prema rečima Mile Popović, predsednice Beogradskog odbora SSP, predstavnici lista SSP, DS, Narodne stranke, koalicije Moramo, ali i Nade i Dveri, koji nisu bili na prvom sastanku o toj temi, postigli dogovor da se potpisi za pokretanje inicijative skupljaju do kraja sedmice. U trenutku pripreme ovog NIN-a nije bilo poznato da li će sve stranke učesnice potpisati konačnu verziju teksta inicijative koja bi, u relativno kratkom roku, mogla rezultirati sednicom sa temom neprijatnom po upadljivo nervoznog gradonačelnika (potrebni su potpisi 37 od ukupno 110 odbornika, među kojima 53 nisu podržala izbor Šapića za gradonačelnika).
Nije, međutim, sve u matematici – poznati sukob Šapića i bivšeg zamenika gradonačelnika, neformalnog glavnog čoveka Beograda, Gorana Vesića, dobio je novu dimenziju nakon što je Vesić avanzovao do pozicije ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. I to ne samo zato što bi, prema mnogim komentarima, Vesić sada mogao i da sruši Šapićev grandiozni objekat zidan bez dozvole, već zato što nije baš jasno koliko je, među naprednjačkim odbornicima, onih koji upravo njemu nešto duguju, ili od njega nešto očekuju. Da ne govorimo o činjenici da su se pojavila svedočenja učesnika septembarskog protesta radnika nekoliko beogradskih javno-komunalnih preduzeća, prema kojima je na njih vršen pritisak da se pojave na skupu – ali i nepotvrđena tumačenja da je iza celog događaja stajao upravo Vesić.
„Evidentno je da unutar gradske uprave postoji rat klanova Vesićevih i Šapićevih ljudi i velika nervoza gradonačelnika koji, umesto da rešava stambenu krizu, krizu sa energijom i zagađenjem vazduha, pribegava oprobanom radikalskom maniru da napada političke protivnike i svađa se sa medijima“, kaže Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd.
Ali, ne svađa se Šapić sa medijima koji mu zaista „rade o glavi“. Na stranicama jednog od očigledno provladinih tabloida (Objektiv) objavljen je, naime, niz tekstova koji su uveliko odavali utisak naručene kampanje protiv njega. Sa naslovnih strana „vrištali“ su neprijatni naslovi u tonu obično namenjenom opoziciji – Šapić baca u kontejnere 8.000.000 evra; Šapić ukinuo komunalce, uveo špijune; U stilu bog i batina! Šapić sam sebi daje ovlašćenja, pa poručio: Mene niko ne može da disciplinuje!…
Mila Popović nije želela da unapred, u vreme pripreme ovog NIN-a, prognozira ishod inicijative za smenu gradonačelnika, s obzirom na mnogo nepoznatih u računici (stav svih odbornika vlasti, stav svih predstavnika desne opozicije, osim Dveri, koje su najavile glasanje za smenu Šapića). Suština njene poruke stala je u rečenicu: „Očekujem da će odbornici moći da kažu da li podržavaju nelegalnu gradnju i nelegalnu legalizaciju nelegalne gradnje.“
Malo je, međutim, verovatno da bi taj izostanak potpune uverenosti u konačni uspeh inicijative mogao da umiri eksplozivnog gradonačelnika, koji je, sa sednici Gradske skupštine prošle nedelje, poslao zanimljivu poruku: „Ako ja politički preživim, Đilas se neće vratiti u politički život“. Pride, tvrdio je da „Đilas priča kako se dogovorio da bude gradonačelnik“, te da on ne zna s kim je taj dogovor postignut, jer njemu „Vučić nije to rekao“.
„Šapić je neka vrsta `stranog tela`unutar SNS-a, a više je nego jasno da je ucenjen zbog raznih afera kojim ga isti taj SNS sa druge strane drži na uzici i kontroliše. Mislim da je njegova uloga da se građanima Beograda skrene pažnja sa lošeg stanja u upravljanju gradom te da kupi vreme do sledećih izbora, Tačnije dokle Aleksandar Vučić ne nađe nekog kandidata koga bi predstavio kao novog i čistog, koji bi, zapravo, nastavio politiku otimanja javnih dobara i privatizacija“, kaže Veselinović.
Koliki je domet Šapićeve ljutnje, naročito ako se ispostavi da nema podršku stranke u koju je utopio svoj SPAS? „Čini mi se da je onog trenutka kad je ušao u SNS, Šapić završio karijeru. Unutar SNS nema kapacitet koji je ranije imao, a ni tada nije bio veliki, zbog političkog neiskustva. Od tada ide nizbrdo, čini mi se da je svestan da je potrošna roba“, kaže Spasojević.
Sukob Šapića i Vesića je, prema njegovoj oceni, iskren i čak ni Vučić ne može da ga iskontroliše u punoj meri. „Mislim da i Vučić sad gleda kako će stvari da se razvijaju i kad će biti izbori – na proleće ili će ipak izdržati do 2024“, kaže Spasojević. Poput mnogih i on je uveren da je za SNS rizično da ide samo na jedne izbore (lokalne ili beogradske) bez povezivanja sa parlamentarnim, a ponekad mu se čini i da postoji neka vrsta dogovora sa Đilasom o izborima, pre svega zbog promene u njegovom medijskom tretmanu.
Sva je prilika da, kao i obično, do poslednjeg trenutka za raspisivanje eventualnih izbora za proleće, nećemo imati pouzdanu informaciju o suštini tog dogovora. Tehnički posmatrano – inicijativa za smenu Šapića mogla bi predstavljati početak puta do izbora. A možda i ne. (NIN)
