Svetislav Basara
Prvi ponedeljak u oktobru u Famoznom je tradicionalno dan za geopolitiku. Dok sam bio „pri šutu“ – tj. dok sam još cevčio pivo – tog bih dana, ako ne pada kiša, odlazio pred STR „Tamara“ u selu B. (u K-skoj guberniji) i s velikom pažnjom slušao geopolitička smatranja seoskih đilkoša, paora i beglajtera koja nisu bila ništa nesuvislija – često su bila mnogo suvislija – od smatranja profesionalnih vejača ovejane suštine i geopolitičkih analitičara koja drobeljaju na ekranima srpskih televizora.
Dobro, de, malo sam ćerao komendiju. Profesionalni vejači i TV geopolitički analitičari ipak se malčice bolje izražavaju, ne podriguju i ne prde, ali osnovne teze i nepodnošljiva lakoća donošenja dalekovidih prognoza u dlaku su iste. Ali, jbg, život je nekom majka, nekom maćeha, pa neko od geopolitikanata dospe do SANU, a neko zaglavi na njivi.
Prelazimo na „meritum“. I zadružni i profesionalni geopolitički smarači su saglasni u stavu da „vreme radi za nas“ i da samo treba ništa ne raditi i sačekati da nam neko drugi – uvek je to Rusija – povadi vekovno trnje iz mindže. Džaba je krečenje ponavljati tutumracima da bi Rusija – da je bilo kome, bilo kada – vadila trnje iz mindže, bila malo veća Severna Srbija i da je Rusija postala to što jeste – imperija – upravo tako što je uturala trnje u što je moguće veći broj mindži.
Isto važi za Ameriku, Kinu, u velikoj meri za Britaniju, donekle za Francusku i vrlo donekle za Nemačku, koja vuče hipoteku iz II svetskog rata pa se drži low profilea, što ne znači da će se večno držati. Zaborav briše sve.
Na geopolitičkoj Merkalijevoj skali ukrajinski pičvajz ima istu, možda i veću razornu snagu kao Prvi i Drugi svetski ratovi, iako (još uvek) tako ne izgleda, ali samo zahvaljujući novim tehnologijama i oružjima koja zaraćene strana drži na povelikoj distanci, pa rat deluje (prividno) „čistije“ od onih koji su mu prethodili.
Posle svakog od velikih ratnih pičvajza nastaje mnoštvo novih državica, uglavnom banana tipa, a te državice nastaju na razvalinama neke od velikih imperija. Tako je, primerice, naša omražena baka Kraljevina SHS, potom Jugoslavija, nastala spajanjem razvalina Otomanske i Austrougarske imperije. Potom je na razvalinama samorazvaljene Jugoslavije nastalo nekoliko državica koje su – uz izuzetak Slovenije – poprilične razvaline.
Što će reći: da bi svet mogao nesmetano da napreduje ka svom kraju, neka od postojećih imperija mora da nestane da bi na njenim razvalinama nikle nove banana državice. Ne bih da „licitiram“ koja će od imperija prdnuti u čabar, ali neka će morati.
Osećalo se već dve-tri decenije u zraku da mora nastati novi svetsi sudija, kneževi su decenijama bili radi kavzi, u nameri da „izdominira“, Rusija je potegnula prva – i već se poprilično olupala – Amerika koristi Ukrajinu kao oružje, Kina mudro ćuti, iako zvecka oružjem.
A đe smo mi tune? Đe smo vazda i bili. Na zapadu za istok, za istok na zapadu. Našu današnju kolumnu završiću zaključkom svih seoskozadružnih geopolitičkih seminara: „Mala, daj der još pet piva.“
Kurir, 2. oktobra 2023.
