Aleksandar Miladinović (BBC)
Vodeći partijski dvojac u nemačkoj politici možda je zamenio pozicije na vrhu, ali najveća rokada u odnosima sa Balkanom mogla bi da dođe sa trećeg mesta.
Dok su konzervativci Angele Merkel i socijaldemokrate već činili dosadašnju vladu, a bar jedna od te dve stranke naći će se i u budućoj, pozicija stranke Zelenih mogla bi da bude najvažnija promena politike Berlina.
„Ako Zeleni budu deo koalicije od tri stranke, pretpostavljam da će oni želeti Ministarstvo spoljnih poslova i to bi bilo veoma korisno za region“, smatra nezavisna analitičarka iz Berlina Johana Dajmel.
Iako Nemačku čekaju koalicioni pregovori, za koje stručnjaci smatraju da mogu da potraju čak i nekoliko meseci, uloga trećeplasirane stranke mogla bi da bude presudna.
Prema prvim izbornim projekcijama, socijaldemokrate imaju minimalnu prednost u odnosu na konzervativce, pa su obema strankama potrebna dva koaliciona partnera za formiranje vlasti – ukoliko žele da izbegnu zajednički, takozvanu veliku koaliciju.
U toj ulozi mogli bi da se nađu Zeleni i stranka liberala, dok stranku krajnje desnice za saradnike ne želi nijedna od dve prvoplasirane stranke.
Da li je uopšte Balkan važan?
Nije uopšte bilo teško primetiti da Zapadni Balkan gotovo da nije postojao u izbornoj kampanji u Nemačkoj, što je sudbina koja je zadesila i većinu tema spoljne politike.
Prema oceni političkog analitičara Boda Vebera, razlog za to je i politika dosadašnje kancelarke Merkel. Tačno je da je Merkel u prvoj polovini mandata uspešno gurala politiku proširenja Evropske unije – bez nje je verovatno ne bi ni bilo. „Ipak, u poslednjih pet godina, uloga kancelarke Merkel je značajno oslabila i na kraju je na tom polju ostala poprilično praznih ruku.“
Zbog toga, Veber smatra da se teško može govoriti o kontinuitetu nemačke politike. „Pitanje da li će biti kontinuiteta nemačkog prisustva na Zapadnom Balkanu zapravo treba da bude pitanje da li će biti snažnije uloge Nemačke na tom prostoru.
„Sve četiri velike stranke u programima imaju podršku evropskim integracijama i vladavini prava, ali pitanje je intenziteta odnosa prema tim temama – mislim da se može očekivati konzervativniji stav nego za vreme kancelarke Merkel“, smatra viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina.
Ipak, u činjenici da se o Balkanu nije opširno pisalo u stranačkim programima, za Johanu Dajmel ima i drugu stranu medalje. „Može se na to gledati i pozitivno – da zapravo nema dileme da li će Balkan postati deo Evropske unije, posle manje ili više dugog puta, jer su tu važni bezbednosni i geopolitički razlozi.
S druge strane, nije bilo razgovora ni kako će se Evropa postaviti u novim međunarodnim okolnostima, a ja smatram da je potrebno da se razmotri nova pozicija u svetu u kome se menjaju odnosi SAD, Kine i Rusije“, smatra članica odbora Asocijacije za Jugoistočnu Evropu.
Kojom bojom politiku boje Zeleni
Kada je stranka Zelenih poslednji put imala priliku da kroji nemačku spoljnu politiku, u vladi Gerharda Šredera šef diplomatije bio je Joška Fišer.
>Bilo je to vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, ali i vreme jugoslovenskog povratka u međunarodne institucije posle smene režima Slobodana Miloševića 2000. godine.
„Bilo je to vreme kada je nemačka spoljna politika videla nešto sasvim novo sa NATO intervencijama na Balkanu – to je nasleđe koje je upisano u sećanje Zelenih.
„Oni su pomno pratili šta se događa na Balkanu i u programu su jasno navodili vladavinu prava, evropske integracije Zapadnog Balkana“, kaže Johana Dajmel.
NATO intervencija 1999. godine bilo je i pitanje koje je trajno obeležilo razvoj Zelenih.
Baš u mandatu stranke koja je bila snažno antiratno orijentisana, Nemačka je najpre učestvovala u vojnim akcijama koje se tiču pitanja Kosova, a potom i u Avganistanu.
Bodo Veber smatra da će ključnu promenu doneti sam odlazak kancelarke Merkel. „Ja volim da kažem da je ona ta koja je na neki način napravila predsednika Vučića kao vrstu kolateralne štete nemačke politike prema regionu. „Stvaranjem atmosfere u pregovorima Srbije i Kosova, pomogla je da Srpska napredna stranka dođe na vlast i u prvo vreme vodi Srbiju u politiku priznavanja gubitka Kosova i evropeizaciju, ali se odsustvom dugoročne nemačke strategije izgubio i taj pravac“, zaključuje on.
SNS je na vlast u Srbiji došla 2012, a kao presudan događaj za smenu vlasti njegove Demokratske stranke tadašnji predsednik Boris Tadić ističe upravo jedan sastanak sa kancelarkom Merkel.
Ima li ko razloga za brigu?
Pre nego što bude izabrana nova nemačka vlada, sledi period dugih razgovora i komplikovanih koalicionih kombinacija.
Upravo taj period političkog vakuuma Johana Dajmel vidi kao najopasniji.
„Merkel je bila garant stabilokratije, ali je imala i političku moć, pa i lične odnose na Balkanu – ona je mogla da pozove predsednika Vučića, da ga podrži, ali i da ga drži pod nekom vrstom kontrole.
„Odlazak Merkel imaće odjeka u celoj konzervativnoj porodici u Evropi, a to se vidi i na Balkanu, na primerima Crne Gore i veštačkog konflikta sa tablicama na severu Kosova.
S druge strane, za Boda Vebera dolazak novog kancelara znači i nove odnose sa liderima na Balkanu.
„Sa dolaskom novog kancelara, taj nesretni odnos Angele Merkel i Aleksandra Vučića, koji je postao i lični, odlazi.
„Očekujem da će budući kancelar, ko god da bude i koliko god da mu Zapadni Balkan bude u fokusu, imati trezveniji odnos prema regiji i Beogradu – i bez Zelenih, očekujem kritičniji odnos prema Srbiji i vladajućem režimu.
Ipak, suštinskih pomaka neće biti brzo – analitičari očekuju sve do aprila 2022. godine.
Na balkanskom planu, tada se očekuju izbori u Srbiji, ali još važnije – francuski predsednički izbori treba da odrede i drugog člana velikog evropskog dvojca.
„Sve dok ne budu gotovi izbori u Francuskoj i ne dobijemo novi nemačko-francuski mehanizam koji predvodi Evropu, ne vidim priliku za napredak u proširenju Evropske unije.
„Takođe, ne vidim ni veliki pomak u procesu ukidanja viza za građane Kosova, kao i priznanje Kosova od pet članica EU koje to još nisu učinile“, zaključuje Johana Dajmel. Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.
