Pavle Teofilović
Građanska Srbija koja je, kao brojčano slabija, u jednom momentu nazvana i Drugom Srbijom, onaj je deo naših građana koji pripadnost čovečanstvu stavlja iznad pripadanja etnosu. U svetu, takve ljude zovu nazivaju kosmopolitama. Kod nas uglavnom izdajnicima ili ljudima koji su nebrižni za sudbu sopstvenog naroda.
Kosmopolita, mondijalista, građanista ili jednostavno liberal, je neko ko zagovara da su individualne karakteristike daleko bitnije od onih koje nismo voljno odabrali već ih dobili rođenjem kao što su: rasa, pol, imovni status, fizičke karakteristike, nacija, crkva u kojoj su nas krstili i slično.
One koji bi građaniste da omalovaže neće pomoći ni stav zvanične nauke da etnos nije biološka kategorija. Ne postoje geni specifični za samo jedan narod. Pored biologije, naciju ne priznaju ni psihologija, psihijatrija ni medicina, pa tako ne postoje posebna psihička ili fizička stanja specifična za Srbe, Hrvate, Mađare ili bilo koga. Sličnog su mišljenja muzički, književni ili filmski kritičari. Neće reći da su folklor ili neko narodno predanje u jednom narodu kvalitetniji, a u drugom inferiorniji već da svi zajedno čine bogatu svetsku baštinu.
Ni ozbiljni ekolozi ne brinu samo o čistom vazduhu, vodama ili zemljištu u svojoj zemlji koja je često tek samo stoti ili čak hiljaditi deo sveta, već o budućnosti čitave planete. Zagađenoj reci ili vazduhu, nije potreban pasoš da bi prelazio granicu. Da je celo čovečanstvo u istom sosu dokaz su i brojne pandemije koje su znale da ga zadese tokom istorije. O potrebi zajedništva mogu dosta da kažu i astronomi apelujući da se, što pre nađu načini da izdaleka uništimo opasne asteroide ili im preusmerimo putanju pre nego što padnu na nas i izazovu razorne zemljotrese, cunamije ili nešto mnogo gore. Poželjno je, dodaju oni, da što pre nađemo i novu planetu nalik Zemlji na koju bismo se preselili u slučaju kraha ove koji je ipak izvestan. Pre ili kasnije.
Te i slične teme koje obrađuju muku celog čovečansva, na Balkanu se otvaraju retko, dok se na kosmopolite koji ih pokrenu gleda kao na pokondirane tikvane. Da li je baš uvek bilo tako ili su postojale i eminentne snage u Srbiji koje su zagovarale i neki širi pogled na svet?
Građansko u sedmadesetim godinama prošlog veka – premoderni za partiju
U deceniji u kojoj je retko ko mogao da nasluti raspad Jugoslavije, predstavnici srpskih liberala u okviru tada jedine, Komunističke Partije bili su: Marko Nikezić i Latinka Perović. Latinka je kao vrlo mlada postala predvodnica Antifašističkog fronta žena. Godine 1968. postala je sekretar Centralnog komiteta Saveza Komunista Srbije dok je Nikezić obavljao funkciju saveznog sekretara za inostrane poslove. Usled isuviše progresivnih ideja, Centralni komitet ih je oboje smenio već 1972. godine. Jedan od razloga bio je taj što su Nikezića povezivali sa anarho-liberalnim idejama suprotnim komunističkoj doktrini. Iz solidarnosti prema njima iz komiteta su istupili i poznati general-pukovnik iz NOB-a, filozof i pesnik, Konstantin Koča Popović kao i Mirko Tepavac, iz sekretarijata za inostrane poslove. U godinama koje slede, Latinka Perović je objavilila brojna dela zbog kojih su je „građanisti“ u narednim decenijama nazvali majkom Druge Srbije.
Građansko u osamdesetim
Decenija 1980-ih počela je obećavajuće. Beograd, Zagreb i Sarajevo dobili su jaku pop i rok scenu, a snimljeni su i mnog filmovi koji su pomerili granice. Zemlja se otvarala prema svetu. Predsednik predstavništva Komunističke Partije Srbije postao je Ivan Stambolić, čovek koji je uspevao i da brani interese Srbije, a i da ih uskladi sa željama drugih republika.
U prvom delu decenije Stambolić je imao dobro mišljenje o dvojici, relativno mlađih političara koje je predstavljao kao svoje pulene. Prvi je bio Dragiša Pavlović. Drugi Slobodan Milošević. Uzdao se u obojicu videvši ih kao svoje naslednike.
U drugom delu decenije iskazuje razočarenje u Slobodana. Nije mu se dopala njegova retorika na Gazimestanu, unos nacionalne ostrašćenosti, rečenica da mi Srbi možda ne znamo da radimo, ali znamo da se bijemo, kao i Miloševićeve formule za obuzdavanje albanskog separatizma koje su podrazumevale da se skoro kompletan Albnaksi narod izbaci iz svih javnih službi. Po Stamboliću i Pavloviću, Milošević se odaljio od levičarske ideologije koja ne sme insistirati na etnosu. Dragiša Pavlović otvoreno govori da se na Kosovu pravi opasna atmosfera gde svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma biva shvaćena kao albanski šovinizam i fašizam. Bojali su se da će upravo takva retorika doprineti radikalizaciji albanske političke scene i uzrokovati veliki sukob. Milošević im je tu kritiku zapamtio i ojačan podrškom, smenio i marginalizovao obojicu. Za obračun sa tim, takozvanim liberalnim krilom u partiji, dobio je podršku SANU i Udruženja Književnika Srbije. Više mu ništa nije stajalo na putu. Postao je vladar Srbije.
Pod Miloševićevom vlašću, Albanci sa Kosova su izgubili ono šta im je obezbeđivala država za vreme Titovog života. Jedna od tih stvari bila je zastupljenost u parlamentu Kosova u istom procentu koji su sačinjavali u pokrajini. Kosovsko rukovodstvo bilo je smenjeno. Pohapšeno je stotinak osoba, a u demonstracijama protiv gubitka autonomije, policajci su prema podacima Human Rigths Watch-a, likvidirali 24 osobe. Slavivši pobedu nad obuzdanim albanskim narodom, Milošević je održao govor na Gazimestanu 1989. na kom su govori bili takvi da su minirali svaku jugoslovensku ideju.
Tokom naredne decenije, Ivan Stambolić neće biti politički aktivan sve dok opozicija 2000. nije napravila plan o njemu kao zajedničkom kandidatu za predsednika, jedinom koji zna Miloševićeve slabe tačke. Nedugo potom Ivan Stambolić misteriozno nestaje, da bi bio pronađen mrtav u šumi kraj koje je često džogirao. Istraga je utvrdila da su likvidatori osmorica članova jedinice za specijalne operacije kojom je rukovodio lično tadašnji predsednik, Slobodan Milošević.
Građansko u devedesetim – glas razuma u opštem haosu
Godine 1990. na našim prostorima su održani prvi višestranački izbori posle drugog svetskog rata. Od Vardara do Triglava postojale su samo dve partije koje su nastupile zajedno, a da su se borile za očuvanje Jugoslavije u onom, izvornom smislu. Jugoslavije kao zajednice ravnopravno uvažavanih naroda i narodnosti, a koja bi postala demokratska država. Bile su to: Savez reformskih Snaga Jugoslavije (SRSJ) na čelu sa Antom Markovićem i Udruženje za Jugoslovensku Demokratsku inicijativu (UJDI). Bila je to jedina lista koja je učestvovala na izborima u svim republikama i na žalost svuda ubedljivo izgubila.
Hrvatska je masovno glasala za velikog Hrvata, Tuđmana, Slovenija za Kučana, Bošnjaci za Izetbegovića, Severni Makedonci za Gligorova, a Srbi za mega Srbendu – Miloševića.
Danas, više od tri decenije kasnije, mnogi penzioneri i to isti oni koji su nekad glasali za Miloševića, Draškovića ili Šešelja (ostali političari su u 1990-im dobijali premalo), unucima i ostaloj omladini koja dobije priliku da ih sluša, vole da prosipaju priče da je Jugoslaviji presudio, što strani faktor, to sve druge repuplike, dok je Srbija sa njenim rukovodstvom bila u tome apsolutno nevina.
Ona mladež koja to ne prihvati zdravo za gotovo već se zainteresuje za fakte, vrlo brzo će postati jasno da je jugoslovenska lista Ante Markovića ubedljivo izgubila i u Srbiji 1990. U Miloševićevoj Srbiji, borci za Jugoslaviju kao ravnopravnu zajednicu naroda i narodnosti potučeni su do nogu dobivpi samo jedan poslanički mandat. Kandidat te liste za predsednika Srbije, Ivan Đurić osvojio je svega 5,5 % glasova.
Ukoliko omladinac ili omladinka ukažu penzioneru na te fakte, on će po pravilu reći: – Pa nemojte tako. I Milošević je bio za Jugoslaviju. To u neku ruku jeste tačno, ali ima Jugoslavija i ,,Jugoslavija’’. Sasvim je drugo želeti nastavak Titove Jugoslavije sa ravnopravnim i bratskim republikama, narodima i narodnostima, a drugo insistirati u Ustavu Srbije 1990. da u saveznoj državi mora biti tako kako Srbija želi ili Srbija neće poštovati nijedno nametnuto rešenje. Sasvim je jedno ceniti jugoslovenski identitet koji je podrazumevao sekularizam, ravnopravnost religija, pisama i nesvrstanost, a različito od toga kada u koaliciju uđeš sa Vojislavom Šešeljem, predsednikom Srpskog Četničkog Pokreta (kasnije integrisanog u Srpsku Radikalnu Stranku) i kada želiš što veću državu, ali ne zbog osećaja bratstva prema drugim narodima već zato što Srbi u velikom broju žive sa one strane Drine i Dunava, kraj Romanije ili Jahorine.
Dve godine kasnije, 1992. kada su četiri republike otišle u nepovratnu nezavisnost, ostatak sastavljen iz Srbije i Crne Gore, kome je neprikosnoveno vladao Milošević, se zaista , u Ujedinjenim Nacijama, registrovao kao SR Jugoslavija, ali to je urađeno iz strateških razloga. Miloševiću je, pred svetom bio potreban prikaz težnje da čuva kontinuitet. Za čitav nesvrstani svet, a to nije mali broj zemalja, prihvatljivije je bilo svariti činjenicu o tenkovima preko Drine i Dunava, ako ih voze pripadnici jugoslovenske, a ne srpske armija. Pred njima Milošević objašnjava da samo brani onu državu koja je stekla ugled u svetu čuvenom antifašističkom borbom i uz Tita, a ne da osvaja nove teritorije radi proširenja Srbije. Naziv SRJ bila je forma korišćena dok se verovalo u prisajedinjenje prekodrinskih teritorija. Kada se odustalo od toga, državu su uglavnom zvali Srbija i Crna Gora.
Naziv Jugoslavija voleli su Momir Bulatović, tadašnji predsednik Crne Gore, ali i Miloševićeva žena Mirjana Marković koja se naivno nadala preokretu i povratku svih republika u stari savez.
Naročito interesantno bilo je to što je zvanični Beograd u 1990-im, predstavljao da vodi rat za očuvanje Jugoslavije, a ,,odbranjene’’ teritorije sa sedištima na Palama i u Kninu, nisu nazvane Republika Jugoslovenska i Jugoslovenska Krajina. Kao i to što im simboli nisu bili ni jugoslovenska petokraka ni sekularizam, ravnopravnost pisama ili bratstvo i jedinstvo.
Nazvane su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina. Imale su srpske trobojke i insistirale na pravoslavlju. Upravo tako je izgledala odbrana Jugoslavije, definisane kao zajednice ravnopravnih naroda, pa ti omladino veruj penzionerima kada vas ubeđuju da krivice, od naše strane, jugoslovenskog identiteta, nema.
Diskontinuitet je postojao i u ekonomiji. Vladajuća partija zvala se Socijalistička Partija Srbija, a u praksi je, iz godine u godinu sve više napuštala socijalizam i sprovodila privatizaciju na veliko. Najveći privatnici bili su oni iz najbližeg Miloševićevog okruženja. Bili su to: Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević sa privatnim bankama, Željko Mitrović, Miki Vujović i Marija Milošević (privatne televizije), Braća Karić (velika privatna građevinska firma, univerzitet, televizija), Marko Milošević (najveća diskoteka u zemlji, Bambi park) itd. Uskoro je svoje firme dobilo na hiljadu članova SPS-a i JUL-a, stranke koju je Miloševićeva žena osnovala nekoliko godina kasnije, dok su Šešeljevi radikali otvarali silne kioske na teritoriji opštine Zemun u kojoj su vladali u 90-im.
Najpopularniji opozicionar prvog dela decenije bio je Vuk Drašković. Čitajući njegove sadašnje tekstove, nove generacije pomisliće da je kontinuirano bio za slogu među narodima, mir i prosperitet. Ipak nije bilo tako. U 1990-im pristalice njegovog SPO-a, vodile su mrtvu trku sa Šešeljevim radikalima u tome ko su veći četnici i čijih će stranačkih zastava biti više tokom obeležavanja tada popularnog četničkog praznika na Ravnoj Gori.
Na sreću, i u tom vremenu, bilo je i onih koji su uviđali pogubnost ultranacionalističke politike Miloševića i Šešelja i javno ustanu protiv fašizacije društva. Imena koja treba spomeniti, a tiču se političara koji su imali svoje partije jesu: Vesna Pešić, Žarko Korać, Dragoljub Mićunović i Nenad Čanak.
Pešićeva i Korać bili su deo one liste Ante Markovića koja je poražena u svim republikama 1990. Definitivnim krahom SFRJ, sa ove strane granice više definitivno nije bilo Ante Markovića, a na žalost ni Ivana Đurića, predsedničkog kandadata Markovićeve liste za Srbiju. Đurić koji je oduševljavao građansku i obrazovanu Srbiju oboleo je od teške bolesti zbog koje se povukao iz politike i preminuo 1997.godine.
Energična sociološkinja, Vesna Pešić je, sa grupom istomišljenika, u početku uglavnom pravnika, osnovala Građanski Savez Srbije (GSS), stranku koja je ljudima nudila neke sasvim druge vrednosti. Uz nju je bio i sociolog Žarko Korać, ali je sticajem okolnosti došlo do deobe.
Građanski Savez bio je antiratna i anacionalna partija, ali nije imao jasan ekonomski smer. U prvom delu decenije, vremenu ratova, to je bilo dovoljno za identitet. Prestanom ratova 1995. profesor psihologije Žarko Korać i dvestotinak omladinaca želeli su da se Građanski Savez i ekonomski definiše. I to kao leva partija, socijalističkog usmerenja. Većina ostalih članova nije bila sigurna da li je ekonomsko levičarenje dobra formula s obzirom da je skoro cela Istočna Evropa počela da napušta taj koncept. Zbog neuspeha inicijative, Žarko Korać je sa nekih tristotinak članova, uglavnom omladinaca, napustio tu partiju i osnovao Socijaldemokratsku Uniju – SDU.
Bez obzira što su to, sada bile dve stranke, GSS i SDU su uvek bile na istoj strani i najčešće na istim izbornim listama. SDU će ostati poznata kao prva srpska partija koja je u svoj program unela priznavanje istopolnih brakova, što je za većinu građana šokantno i neprihvatljivo čak i tri decenije kasnije.
Podrška dvema beogradskim i modernim partijama, dolazila je i iz Vojvodine. Nenad Čanak, lider Lige Socijaldemokratske Partije Vojvodine, sa središtem u Novom Sadu, kao i Dragan Veselinov, čija je Poljoprivredna stranka imala sedište u Pančevu, našle su se gotovo na istim pozicijama kao i GSS i SDU. Tu je bila i nešto manja Koalicija Šumadija iz Kragujevca na čijem je čelu bio Branislav Kovačević.
Razlika je bila u tome što su Pešićeva i Korać bili usmereni na državne, društvene i beogradske teme, dok su Čanak i Veselinov, pored nesumnjivo antifašističkih i antiratnih izjava, iskazivali i nezadovoljstvo naglim osiromašenjem Vojvodine i vojvođanskih seljaka u ovom periodu. Stoga su one, u svojim programima, imale obnovu vojvođanske autonomija i zadržavanje vojvođanskih para od odliva u Beograd. Isti je bio slučaj i sa Koliacijom Šumadija koja je tražila manje poreze za šumadijske poljoprivrednike i više ulaganja u tu regiju.
Uz pomenute treba napomenuti i Dragoljuba Mićunovića, prvog predsednika Demokratske Stranke čije su pozicije takođe bile, za ono vreme modernističke.
Na žalost svih pomenutih lidera „građanista“, niko od njih nije uspevao da poveća popularnost. I GSS i SDU i LSV i DS bile su poznate kao kombi stranke. Parola – bolje biti i stranka kombi nego zombi, nije mnogo pomagao. Sve zajedno teško da su prelazile 5 do 7 procenata podrške u narodu. Izuzetak je bio centar Beograda, takozvani „krug dvojke“ koji je uvek lakše prihvatao kosmopolitsku politiku.
Situacija se menja tek 1994. kada je došlo do smene na vrhu Demokratske Stranke. Umesto, tada šezdeset četvorodogišnjeg Mićunovića, na mesto predsednika je došao četrdeset dvogodišnji, vidno energičniji i obećavajući Zoran Đinđić.
U tom dobu Đinđić svakako nije bio tolika politička avangarda kao Pešićeva ili Korać, niti je ikada previše mirisao na građansku opciju, ali svakako jeste bio pun pogodak jer je DS, sa njim na čelu višestuko uvećala popularnost. Za razliku od Pešićeve, Koraća ili Čanka, Đinđić je uspevao da ostvari sjajnu komunikaciju i sa konzervativnim sveštenicima i običnim seljanima iz najvećih zabiti. Čuvši različito mišljenje, nije okretao glavu uz uzdah već se trudio da im objasni kako zaista stoje stvari. On je neko ko je mic po mic, vukao poteze u smeru racionalizacije i kultivizacije srpskog društva koje je tada bilo uveliko zatrovano nacionalizmima i ratnom propagandom. Njegova trasa za zemlju bila je jesna. Mesto nam je u EU. Okruženi smo njome, a tamo su demokratija, kult ljudskih i radničkih prava i dobar sistem socijalne pomoći.
Uz Zorana, Demokratska Stranka je definitivno izašla iz okvira malih stranaka. Podrška je, odokativno rečeno, iznosila između deset i petnaest procenata što bi bilo dovoljno za izlazak na izbore u proporcionalnom sistemu (koliko procenata podrške – toliki procenat i poslaničkih mesta), međutim, u ono doba na snazi je bio drugi izborni sistem. Miloševićev režim Srbiju je izdelio na 250 delova (broj opština je bio oko 125, pa je svaka podeljena je na dve izborne jedinice), a pobednik svake postajao bi poslanik. Po tom sistemu lista na kojoj su DS, sa GSS-om i SDU-om, mogla bi imati i 20 % podrške, ali ako ni u jednoj od izbornih jedinica, kandidat liste nije najjači, ne bi dobili nijedno jedino poslaničko mesto. Da ne bi prizvali takvu sudbu, Zoran Đinđić je u koaliciju Zajedno, oformljenu pred izbore 1996. morao da pozove i brojčano jači Srpski Pokret Obnove. Njihov lider Vuk Drašković je prihvatio poziv, ali je tražio maksimalistički procenat za svoju partiju. Osvoje li vlast na lokalu, većinu će dobiti njegov SPO. Nemajući kud Zoran Đinđić pristaje.
Koalicija Zajedno nije pobedila na nivou Srbije, ali jeste u Beogradu i u još nekoliko najvećih gradova. Ne želeći da prizna takve izbore, Milošević ih je poništio, što je proizvelo ogromne demonstracije. Početkom zime 1997. režim nije imao kud pa je priznao rezultate lokalnih izbora, a Zoran Đinđić postaje prvi demokratski gradonačelnik u posleratnom Beogradu.
Uvećala se i popularnost GSS-a, SDU-a, LSV-a i još nekih manjih partija i pokreta, ali radost nije trajala kratkog veka. Miloševićev režim na jesen iste godine raspisuje nove izbore. Na medijima počinje nikad jača propaganda protiv opozicije, koja nije imala pravo nigde da se pojavi i kaže svoje mišljenje. Bez elementarnih izbornih uslova, demorkatska opozicija odlučila se na bojkot, ali ne i SPO koji je u DS-u i njegovim manjim saveznicima video velike rivale. Na septembarskim izborima SPS pobeđuje, drugi su Šešeljevi radikali, a SPO uspeva da zadrži Beograd. To koristi tako što sa mesta gradonačelnika smenjuje Đinđića, a sa kanala Studio B koji pripada gradu, skida ,,Utisak nedelje’’ i druge prodemokratske emisije.
DS i „građanisti“ padaju ponovo na margine, ali to nije ono najgore što ih je snašlo. Godine 1999. usled Miloševićevog proterivanja 720 000 kosovskih Albanaca, u čemu je, po statici Fonda za Humanitarno Pravo, stradalo i desetak hiljada pripadnika tog naroda, ali i oko 2000 Srba, NATO alijansa odlučuje da vojno interveniše i bombama gađa vojne ciljeve Miloševićevog režima sve dok njegov režim prestane sa proterivanjem i ne potpiše mir.
U atmosferi rata protiv NATO pakta, nacionalističke partije Miloševića i Šešelja učvrstile su svoju vlast. Obraćajući se narodu, Milošević nije priznavao da bombe na naše vojne ciljeve padaju zbog toga što je on organizovao etničko čišćenje već objašnjava da svet to radi iz čiste zlobe prema Srbiji i njenom slobodarskom narodu koji neće da se potčini belosvetskim moćnicima.
Oni koji bi se usuđivali da glasno posumnjaju u njegove reči, loše su se provodili. Na svojoj koži to je najbolje osetio novinar Slavko Ćuruvija koji je, nakon tekstova kritike režima, ubijen. Velike pretnje dobio je i Zoran Đinđić koji je, ne bi li sačuvao živu glavu, morao da pobegne u Nemačku. Za jednu nemačku televiziju dao je intervju u kome nije rekao da su bombe dobra stvar, ali je javni servis RTS taj njegov govor na nemačkom utišao, da bi spiker prilikom prevoda počeo da izmišlja rečenice koje bi najviše upropastile Đinđićev ugled u srpskom narodu. Svi koji nisu bili na liniji Miloševića i Šešelja koji je izjavio da nijednog Abanca na Kosovu više biti neće ako se bombe nastave, bili su izloženi najstrašnijoj propagandi i linču. Ministar informisanja u tom vremenu bio je, tada vrlo mlad, Aleksandar Vučić.
Usled celodnevne medijske propagande na svim medijima, obični ljudi nisu mogli da se odupru ideji po kojoj je zapad satanska civilizacija. Bila su to najgora vremena za prozapadnu Srbiju ikada, pa je mnogim odborima prozapadnih stranaka u Srbiji, zafalilo dosta stakla na prozorima stranačkih prostorija.
Sve se pak menja u času kad Milošević potpisuje kumanovski sporazum. Narod je u jednu ruku srećan što je bobmardovanje prošlo, a sa druge strane nezadovoljan što je je predsednik potpisao takav sporazum da Srbija više i nema nikakve nadležnosti na Kosovu i Metohiji. Ljudi počinju da se pitaju zašto smo uopšte i ratovali protiv NATO pakta ako će na kraju biti potpisano nešto ovakvo?
Laži da smo pobedili najjaču vojnu alijansu i da zapravo nismo izgubili Kosovo, više nisu mogli da prođu kod naroda koji je, dobrim delom, počeo da se osvešćuje.
Građansko u dvehiljaditoj – privremena pobeda
Ubeđen da mu je popularnost neokrnjena, Milošević raspisuje izbore za jesen 2000. uz nikad veću kampanju protiv opozicije.
Demokrate i „građanisti“ duboko su svesni su da je, usled stravične kampanje protiv zapada, narod bio toliko indoktriniran da je proevropskim snagama nemoguće da ostvare pobedu. Ipak, Zoran Đinđić je dobro osetio da narod više nije ni za Miloševića, Šešelja pa ni Draškovića u čijim su politikama građani prepoznali ogromnu manipulaciju, nedoslednost i loš razvoj Beograda pod njihovom vlašću. Mnogima je preko glave bilo ratova i bede u koje nas je režim Miloševića uvlačio čitavu deceniju. U situaciji kada je narod psovao i Miloševića sa sve Šešeljem, ali i zapad, Zoran Đinđić je shvatio da je rešenje u nekom trećem. U onom kandidatu ko bi kritikovao i naše i zapadne poteze. Socijalisti i radikali mogli su izgubiti isključivo od drugog nacionaliste, ali onog ko nije odgovoran za ratove i bedu. Idealan političar za to bio je Vojislav Koštunica, desničar čije su pristalice zapravo vrlo prezirale Miloševića i Šešelja, ali ne zato što su započinjali ratove. Zbog toga su ga prezreli građanisti, već stoga što su ih izgubili. Iz tog razloga Đinđić je Koštunici ponudio koaliciju. I to takvu da će Koštunica biti istaknut u prvi plan. On će biti predsednički kandidat, a njegova partija – DSS neće imati ništa manje poslaničkih mesta od DS-a. Ne zna se koliko je Vojislav Koštunica bio srećan što će u koaliciju i sa onima s kojima ne deli sistem vrednosti, ali nije imao drugog izbora, osim da prihvati da samostalno nikada neće osvojiti vlast.
Tako je nastao DOS, neprincipijelna koalicija osamnaest partija i pokreta, ali jedina koja je mogla da pobedi zloglasni diktatorski režim koji je mnoge, što Srbe to druge narode, zavio u crno. Neki od njih, kao stranke Koštunice ili Velje Ilića tek bi da utvrde srpski nacionalizam, četništvo i uvedu veronauku u škole, sa programom za domaćinsku i patrijarhalnu Srbiju. Drugi pak kao GSS i SDU predstavljali su sekulariste i Evropejce na čijim su se tribinama čule radikalne feminističke ideje, baš kao i teze da i LGBT-ovci zaslužuju garanciju ljudska prava ili da i male, alterantivne verske zajednice ne budu proganjane. Dok je Koštuničina partija bila za nastavak obaveznog vojnog roka i jaku centralističku Srbiju, dotle su Liga Socijaldemokrata Vojvodine, Koalicija Šumadija i neki političari sa juga Srbije i iz Sandžaka, želeli jasnu regionalizaciju da bi se zemlja, koliko toliko ravnomerno razvijala na svim svojim delovima.
Jedini koji je umeo sve da ih drži na okupu bio je Zoran Đinćić. Zahvaljujući ovoj taktici konačno je došlo do pobede. Po pravi put, trijumfovala je koalicija u kojoj su svoje mesto imale liberalne i građanske stranke. DOS je osvojio apsolutna većinu. Iako su Đinđićeva DS i Koštuničina DSS imale najviše poslaničkih mesta, svaka oko 50, DOS je izdašno nagradio i manje stranke. Tako je GSS dobio 9, a SDU čak 13 poslaničkih mesta. Zoran Đinđić postaje premijer. Shvativši da male stranke imaju odličan kadar u svojim redovima, Đinđić im je dodelio i neka od najbitnijih mesta. Tako je Gašo Knežević iz GSS-a postao ministar prosvete, Žarko Korać lider SDU, je dobio resor socijalne politike, Dragan Veselinov iz Poljoprivredne stranke u okviru Koalicije Vojvodina dobio je mesto ministra poljoprivrede. Bivša liderka GSS-a, Vesna Pešić postala je ambasador u Meksiku, a novi lider Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova. Ekonomski potezi nisu bili popularni, ali su bili nužni na putu usaglašavanja sa EU i tržišnom privredom. Mnoga javna preduzeća koja nisu donosila nikakav profit više nisu mogla biti na teretu države pa je broj zaposlenih u mnogim sektorima prepolovljen.
Već prve godine, razlike između tradicionalističke i modernističke struje, postale su sve izražajnije. Kadar DSS-a, pokazivao je veću sličnost sa poraženim poslanicima iz redova socijalista i radikala, nego sa onima koji su ih pozvali u koaliciju.
Režim je dobijao pohvale iz EU u pogledu ekonomskog otvaranja zemlje, ali je iz Brisela rečeno da to nije dovoljno već zemlja mora usaglasiti i ljudska prava kao i sarađivati sa međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Tako se u junu 2001. premijer Đinđić odlučuje na veoma hrabar potez. Hapsi Slobodana Miloševića i isporučuje ga haškom tribunalu što je i bila obaveza zemlje. Proevropska polovina režima pozdravila je taj potez dok je predsednik Vojislav Koštunica negodovao. Narodu je objasnio da nije do njega i da nije ni bio obavešten o tom hapšenju. Reč je naravno bila o paradoksu jer ko će biti obavešten, ako ne predsednik?
Samo dva dana kasnije neslavno se završila prva beogradska parada ponosa. Omladina, vaspitana u ekstremno nacionalističkom i netolerantnom okruženju nije imala razumevanja za seskualno različite pa su mnogi pripadnici LGBT-a, usled batina završili na bolničkom lečenju. Po nekima, izliv agresije navijača koje je kontrolisala nerasformirana služba bivše vlasti, bilo je i nezadovoljstvo usled predaje Miloševića sudu za ratne zločine i jasna poruka Zoranu Đinđiću.
Nakon hapšenja Miloševića i krivičnih prijava protiv njegovog sina zbog pretnji motornom testerom momku iz Požarevca, protiv njegove žene zbog nezakonitog dodeljivanja stana svojoj služavki i protiv mnogih drugih saradnika, supruga i sin bivšeg predsednika dobijaju azil u Rusiji. Za Miru Marković bila je obezbeđena cela vila u Moskvi i izdržavanje do kraja života. U ruskoj prestonici već dugo žuiveo je i Miloševićev brat sa svojom porodicom.
Rusija kod srpskih „građanista“ nikada nije ni imala naročit ugled. Dodatno ga je izgubila kada su neki ruski politiačari javno iskazivali bes zbog smene Miloševića. U tome je najdalje otišao Genadij Zjuganov, predsednik Komunističke partije RF koji je DOS-ove pristalice petog oktobra nazvao pučistima koji smrde na votku i dolare. Rusija je dodatno izgubila spašavanjem Miloševićeve porodice i saradnika davajući im utočište od pravne odgovornosti, a naročito su plašile glasine da Zoran Đinđić mora ispaštati zbog smene Miloševićevog, proruskog i izrazito antizapadnjačkog režima.
Pomenuti premijer poživeo je još godinu i po dana, a onda je u martu 2003. stradao u atentatu. Direktne ubice su pronađene, ali je istraga o pozadinskom naručiocu naglo stopirana. Dok je svet iskazivao žaljenje, na ruskoj državnoj televiziji voditelj je kazao da je premijer Srbije dobio šta je i zaslužio.
Na izborima koji su usledili krajem te 2003., obezglavljena Demokratska stranka, nepomirena sa smrću svog lidera, izgubila je izbore dobivi svega 12,5 % glasova. Koštuničina DSS sa 18 %, takođe nije bila pobednik, ali joj se nije gadilo da u koaliciju pozove i samu Socijalističku partiju Srbije. Usled odlaska Miloševića u Hagu, SPS-om je vladao Ivica Dačić. DSS-u je već 2003. bliža bila stranka koja je 90-ih zemlju zavila u crno od demokrata i građanista.
Tokom četiri godine vlade Vojislava Koštunice, Srbija se, u praksi oslobodila ne samo svake ideje modernizma i sekularnosti već je izvršila i rehabilitaciju onih snaga u drugom svetskom ratu koje su se borile protiv partizana (četnici i režim Milana Nedića). Koštunici nije bilo dovoljno što je veronauka ušla u škole već je SPC oslobodio svakog poreza. Ukoliko bi građani želeli da kupe koverat za pismo, na svakom je pisalo da se njime pomaže izgradnja nekog hrama. Crkvu su u praksi pomagali i ateisti, agnostici ili pristalice neke druge relije, a ne SPC. Zahvaljujući potezima Koštuničine vlade, crkva se obogatila više nego ikad, pa su mnogi predstavnici klera vozili automobile koji se retko viđaju u elitnim naseljima Ciriha i Berna.
Da bi sprečila osipanje Demokratska Stranka je pod hitno morala da nađe novog lidera. Pokojnom Đinđiću blisku su bili Zoran Živković iz Niša, Bojan Pajtić iz Novog Sada, Beograđani -Dragan Đilas, Čedomir Jovanović i još nekolicina, ali su ankete nedvosmisleno pokazivale da najveći ugled u širokim narodnim masama ima Boris Tadić. Kandidovanjem njega za predsednika Srbije, DS je uradila dobar potez kada je reč o proceni ko bi pobedio. Koštunica nije uspeo da podigne standard narodu pa je bio u padu, a SPS i SRS još uvek nisu etablirale nove lidere nakon što su im stari otišli u Hag. Tomislavu Nikoliću popularnost jeste porasla, ali nedovoljno da bi pobedio u deceniji znanoj kao ,,nulte’’.
Tako, na izborima za predsednika 2004. pobeđuje Boris Tadić, ali bez jake partije u parlamentu, gotovo da nije mogao da ima veliku moć. Naročito ne onu koju je uživao premijer Koštunica. Bile su to godine definitivnog kraja zajedničke države sa Crnom Gorom. Ona je nezavisnsot proglasila 2006, a Kosovo, suštinski nezavisno od kumanovskog sporazuma 2009. svoju formalnu nezavisnsot ustanovilo dve godine kasnije. Usled tih neuspeha, ali i loše finansijske situacije Koštuničina DSS naglo gubi popularnost. Njen lider, nezadovoljan što brojne države sveta priznaju kosovsku nezavisnost, postaje veliki protivnik Evropske Unije i zapada, ali time dolazi u ćorskokak jer antizapadnjačko biračko telo u Srbiji već je imalo dve velike partije, radikale i socijaliste koji su već decenijama na antizapadnim pozicijama i to mnogo oštrije i radikalnije. Iz te situacije, DSS nikada nije uspela da izađe pa je na izborima 2008. dobila samo 11 % glasova, a na svakim kasnijim i upola manje čime se nikad nije vratila sa političke margine.
Rivali na desnici im nisu bili samo socijalisti i radikali već i Tadićeva DS koja je radi populizma sve više naginjala ka desnici. To jeste bila partija koja se zalagala sa Evropsku Srbiju, ali je ubacila još tri stuba – Rusiju, Kinu i Ameriku. Haški optuženici morali su biti isporučeni, ali bez edukacije naroda zašto je to neophodno. Umesto suočenja da na srpskoj strani jeste bilo zločinaca, DS se rukovodila da se predaja mora izvršiti zbog toga što je zemlja potpisnik saradnje sa međunarodnim sudom za ratne zločine. Insistiralo se na tome da Srbija nikad neće priznati Kosovo ni ući u NATO pakt. Tadić narodu nije imao hrabrosti da objasni da će priznavanje Kosova koga su priznale skoro sve članice EU, biti uslov za ulazak u taj savez pa je na izbore 2008. izašao sa parolom ,,I Kosovo i Evropa’’ što su intelektualne elite definisale kao nonsens. Pred svake izbore DS je za podršku pozivala i Milorada Dodika, nacionalističkog predsednika Republike Srpske, ali i Vladimira Putina kome je Tadić priredio veličanstven doček na najvećem stadionu.
Zbog okretanja ka desnici i populizmu, frakcija oko Čedomira Jovanovića otcepila se od Demokratske Stranke krajem 2005. i osnovala Liberalno Demokratsku Partiju (LDP). Čedomir je veliku podršku dobio je od Koraćeve SDU.
Građanski Savez Srbije se pak uzdao u veliku Demokratsku Stranku nadajući se da neće biti moguće drastično skretanje sa Đinđićevog puta. Ipak, pred izbore za parlament 2007. stigao je hladan tuš. Predsednik GSS-a, Goran Svilanović je došao na sastanak glavnog odbora vidno utučen rekavši da im rukovodstvo DS-a poručuje da nismo poželjni u njihovoj koaliciji. – Prihvatiće svakog našeg pojedinačnog člana. Nekima će i ponuditi funkcije, ali sa GSS ne žele. Mi smo za njih ekstremisti. Isto kao radikali, ali u drugoj krajnosti. Po njihovim rečima naša partija je prokazana kao izdajnička u narodu. Legitimišemo nezavisno Kosovo i govorimo da je Srbiji lakše bez njega, a ne libimo se da govorimo da o srpskim zločinima u minulim ratovima. Priznajemo da se desila Srebrenica i Milševićevo etničko čišćenje na Kosovu. Narod to ne želi da čuje. Poznati smo i po kritici govora brojnih pravoslavnih vladika i kao protivnici uvođena veronauke. Sa nama takvima oni mogu samo da gube glasove, a to ne žele. Demokratska Stranka sa Tadićem na čelu, sebe vidi kao pobedničku, veliku partiju, onu sa kojom će se poistovetiti široke narodne mase. Odbili su nas – bile su Svilanovićeve reči posle kojih je usledio muk.
Tako Borisu Tadiću godine 2007. nije bio dobar Građanski Savez, ali zato jesu: Jelena Trivan, Aleksandar Šapić, Nebojša Krstić, Goran Vesić, Siniša Mali i Gordana Čomić. Njih je izdvojio kao glavne saradnike, one za koje je verovao da će mu biti najlojalniji.
Građanski Savez Srbije, ostavljen na cedilu izlazi najpre na lokalne izbore sam osvojivši 1,5 % u Beogradu. Shvativši da je to daleko od izbornog cenzusa koji je tad iznosio 5 %, članovi su zapali u malodušnost. Svilanović daje ostavku. Pa ga nasleđuje Nataša Mićić. Ona pak dolazi na ideju da nema smisla voditi ovako malu i oslabljenu stranku pa predlaže ujedinjenje sa LDP-om Čedomira Jovanovića, većom partijom sa kojom delimo iste vrednosti. Neki članovi GSS-a prelaze kod demokrata. Ostali su većinom poslušali predlog Mićićeve pa se ova stranka krajem 2007. utapa u LDP.
Boris Tadić sa DS-om osvaja čak 38 % glasova na parlamentarnim izborima 2008. godine. Cenzus prelazi i lista LDP-a na kojoj su i članovi GSS-a, kao i SDU i Demohrišćanskom Strankom. DHSS Vladana Batića i Odbrana Milana Protića dve su organizacije veoma lojalne Đinđićevom putu i evropskoj ideji. Ipak, zbog desničarske, poprilično klerikalne ideologije u kojoj su veličani i Hrist i hvaljeno srpstvo tokom istorije, one nikada nisu mogle da se podvedu pod termin ,,Građanska Srbija’’.
Žarko Korać nije nalik Nataši Mićić svoju partiju utopio u LDP shvativši da je dovoljno biti u istoj koaliciji. Uprkos relativnom uspehu ove liste koja je dobila 5,2 % glasova, Tadićeva Demokratska Stranka nije ih želela ni kao postizbornu koaliciji. Umesto njih, odlučili su se za vladu sa SPS-om Ivice Dačića i partijama nacionalnih manjina. Po nekima bila je to velika bruka. Pre svega zbog toga jer su prostorije SPS-a i dalje su krasili portreti Miloševića koji je 2006. preminuo u Hagu. Po DS-u, drugačije se nije moglo. Uostalom Ivica Dačić je obećao veliku lojalnost DS-u ako ga prime u vladu. Istu onu lojalnost koju su demokratama obećali i gospoda Krstić, Vesić, Šapić i gospođe Trivan i Čomić. Identičnu onoj koji su Demokratama obećali i medijski magnati, Željko Mitrović i Dragan J.Vučićević čiji se tabloid tada nije zvao Informer, ali je bio vrlo sličnog koncepta. I bio je.
Ta Tadićeva pobeda ubrzo se ispostavila kao pirova jer je planetu zahvatila sveska ekonomska kriza kakva nije zabeležena još od drugog svetskog rata. Trajala je od 2008. do 2012. i bukvalno se preklopila sa vladavinom Demokratske Stranke. Bile su to godine kada je bankrotirala Grčka, a ništa bolje nisu prošle ni Hrvatska i ostali naši susedi. U takvom sticaju okolnosti, u Srbiju niko iz sveta nije mogao da ulaže niti otvori ijednu fabriku pa je i dolazak FIAT-a u Kragujevcu bilo pravo čudo. Ipak, Evropska Unija i tada, a i kasnije ostala je najveći donator i investitor u Srbiji. Srbiji je dala čak devet puta više novca od svih ostalih zajedno, uključujući i Rusiju.
Građansko u 2000-oj u naprednjačko doba
Populistička vlada Borisa Tadića tek se nije snašla u vremenu svetske ekonomske krize. Ni opoziciji nisu cvetale ruže pa je tako došlo do raspada Srpske Radikalne Stranke. Veći deo članova bio je nezadovoljan da strankom autokratski rukovodi Vojislav Šešelj iz zatvora. Naročito su mu zamerali što je isforsirao svoju ženu za predsedničkog kandidata ispred stranke i sina za predsednika opštine Zemun. Tako Tomislav Nikolić osniva novu – Srpsku Naprednu Stranku kojoj se nakon nekoliko meseci razmišljanja priključuje i Aleksandar Vučić. Šešelju lojalne poslanice V.Radeta, G. Pop Lazić i N.Jovanović, su besne raskolom bacale kletve na Nikolića usled skupštine. Ne čelu nove paritije – SNS-a, Nikolić i Vučić su daleko manje napadali Evropu i zapad nego pre. Ekstremnim nacionalistima, izgrađenim na ideologiji antizapadnjaštva ovo je zasmetalo, ali je mnoge Evropejce privuklo pa su iz Demokratske Stranke masovno počeli da prelaze u SNS.
Neke od uglednih predstavnica ,,Druge Srbije’’, kao što su Vesna Pešić, Borka Pavićević ili Srbijanka Turajlić oštro su kritikovale sve poteze Borisa Tadića, a naročito urušavanje institucija. Uverene da smenom Tadića sasvim sigurno neće doći niko gori niti će institucije biti urušene više nego što jesu, njih tri počinju da zagovaraju bele listiće, odnosno izaći na izbore, a ne glasati ni za koga.
Mada adresirana na Tadića, ovo je bila i jasna poruka i Čedomiru Jovanoviću čiji je formalni član bila sve nezadovoljnija Vesna Pešić. Kolale su priče da lider LDP-a, najveće građanske partije, ne vodi stranku na demokratski način. Jedni su navodili da ne uvažava stranačke kolege i da piše porukice dok oni drže govore na glavnom odboru. Drugi su iskazivali mišljenje da je njemu više stalo do svog privatnog biznisa, zimovanja po Himalajima i letovanja u Tanzaniji nego do politike. Trećima su smetali Čedomirovi telohranitelji i veliko bogatstvo. Druga Srbija lakše je mogla da pređe preko vezivanja Čede uz zemunski klan. Kao što je dobio zadatak da nagovori Miloševića da se preda policiji, tako je, kao dobar pregovarač, dobio zatadke i da pregovara sa članovima zemunskog klana. Preko nekih drugih stvari, očigledno nije se moglo tako lako preći. Takozvani buržujski život ne bi smetao glasačima jednog Velje Ilića ili Donalda Trampa, ali jeste zasmetao osiromašenoj inteligenciji koja je činila okosnicu građanske Srbije.
Beli listići urodili su plodom pa je DS sa 38 % koliko je imala pre četiri godine, pala na svega 22 % i izgubila izbore tako da se više nikada ne vrati na scenu. Bar ne u velikom stilu.
Srpska Napredna Stranka osvojila je svega dva procenta više ili 24 %, ali ali je na predsedničkim izborima, u drugom krugu, njihov kandidat Tomislav Nikolić pobedio. Trijumf nije bio ubedljiv i iznosio je svega par proceanta više od Tadića, ali je bila dovoljna da Ivica Dačić promeni odluku o lojalnosti demokratama. Nove partnere pronašao je u naprednjacima kojima su se priključili gotovo i svi oni iz Tadićevog najbližeg okruženja. – A zašto i ne? – pitali su se mnogi. Programi su isti. Sada su i Vučić i Nikolić za EU u istoj meri kao i Tadićeva DS. I oni su isto za četiri stuba srpske politike. I oni isto ne daju Kosovo kao što ni Tadić nije dao s tim što je Aleksnadar Vučić zainteresovaniji za kosovske pregovore i briselski sporazum. Tako je započela naprednjačka era u Srbiji koja traje već deceniju.
Za Tomislava Nikolića ispostavilo se da je tek privremeni lider i partije i zemlje. Sa nedovoljno znanja o svemu i većom željom da živi u raskošnoj vili i ima privilegije nego da istinski razmišlja o politici 24 časa dnevno, u roku od dve godine predaje kompletnu vlast Aleksandru Vučiću koji je od 2014. do 2017. bio premijer, a od 2017. predsednik države.
O vladavini Aleksandra Vučića istorija bi mogla da priča na široko. Ovog puta o njemu i SNS-u, u kojoj je alfa i omega, govorimo samo u kontekstu druge Srbije. Iako bivši radikal i veliki nacionalista, osvedočeni zloglasni ministar informisanja krajem 90-ih, poznat po zatvaranju nepodobnih medija, neko ko je u parlamentu izrekao ,,Za jednog ubijenog Srbina, sto muslimana’’ i ko je tablu sa natpisom ,,Bulevar Zorana Đinđića’’ želeo da zameni ,,Bulevarom Ratka Mladića’’, nije ulivao nadu nikome sa građanske scene. Ipak tokom prvih godina mandata, neke prozapadne Srbe uspeo je da zadivi ili ih bar zavera. Retorika ovog političara definitivno se promenila od dolaska na vlast. Shvativši da ne postoji drugi način da se podigne ekonomija Srbije, a time i zadrži vlast na duže, bez stranih investicija, Aleksandar Vučić skoncentrisao se upravo na tu formulu. Ići u najbogatije zemlje sveta, od Nemačke do Kine, i moliti ih da otvore što više fabrika ovde, ne bi li se zaposlili naši ljudi. U nedostatku ideja za razvoj domaće industrije, ovo ideja, zaista se nije pokazala kao loša. S obzirom da je svetska ekonomska kriza prošla, Vučić je u svojoj nameri imao uspeha pa mnoge strane kompanije, naročito one iz Nemačke, Austrije ali i drugih zemalja, dolaze da posluju u Srbiji. Time se nezaposlenost smanjila, a standard povećao. Ne spektakularno, ni naročito, ali ipak osetno. Bar za srednju klasu koja je živela u većim gradovima. Uz brojne fabrike, Srbija je dobila i po koji novi put i prugu.
Problematično u njegovoj politici je to što se na zapadu ponašao na jedan način, a u samoj zemlji potpuno drugačije. U Srbiji on je autoritativan, a njegova partija hobotnica koja kontroliše takoreći sve u zemlji. Nakon svega nekoliko godina naprednjačke vlasti, postalo skoro nemoguće raditi u javnom sektoru, a da niste član SNS-a.
Slikao bi sa sa zapadnim ambasadorima na otvaranjima fabrika i auto puteva i zahvalio bi im se na finansijskoj podršci ali čim bi već sutradan, svi režimski tabloidi nastavljali su da delaju u skladu sa ideologijom antizapadnjaštva i veličaju Putina.
Mnogo bi se toga moglo reći o SNS-u. Moguće i roman u više tomova. Ovom prilikom ističemo da ta partija i ideologija definitivno nisu građanske, pa ni prozapadne. U svetu snesishodljivost, na domaćem terenu ističe da je svima odbrusio po svim važnim pitanjima. Svi režimski tabloidi veličaju ekstremni nacionalizam. Kao dobar primer navešćemo Večernje novosti, kompaniju na čijem čelu se ne može doći ako nemate podršku režima.
Pomenuti dnevni list kod neke gospode ima ugled jer se ne bavi rijaliti starletama ni estradnim tračevima. Nema golih grudi ni švalerskih informacija na naslovnim stranama. Večernje novosti zaista imaju tu bazičnu uljudnost, ali reč je o mediju jasno izražene ideologije nacionalističkih devedesetih. Srpstvo je apsolutno uvek predstavljeno kao viteštvo. Niko ne bi imao protiv da neko veliča junaštvo Srba iz Otomanskog doba, ali po Večernjim Novostima ne postoji nijedan jedini zločin počinjen od strane Srba. Za njih heroji su i Radovan Karadžić i Ratko Mladić. U drugom svetskom ratu heroji su i partizani i četnici, a nema loših reči ni o Milanu Nediću. I po njima i svim ostalim režimskim novinama, ratovi 90-ih pominju se isključivo u kontkestu srpskih žrtava. Kada se govori o hrvatsko-srpskom ratu, isključivo se naglašava Oluja i proterivanje Srba 1995. Mladi koji čitaju teško da će igde naći da je rat počeo četiri godine ranije ulaskom srpskih tenkova u Vukovar. Neće imati priliku da pročitaju da je pored Vukovara granatirano Sarajevo, a da je bombardovan Dubrovnik. Kada je govori o sukobi sa kosovskim Albancima, isključivo se govori o bombardovanju 1999. ali ne i o uzroku bombardovanja, o ratu na Kosovu koji je počeo 1998. o proterivanju 720 000 Albanaca ili desetak hiljada njihovhih žrtava, uglavnom civila čija su tela nađena u masovnim grobnicama na mnogo mesta, pa čak i dalekoj Batajnici.
Ako se govori o bosanskom ratu, forsiraju se zločini Bošnjaka. Četiri godine opsade Saraejva sa mnogo uništenih civilnih zgrada, gotovo da niko ne pominje. Kao ni to da su kraj ubijenih u Srebrenici nađeni isključivo civilna odeća i obuća. Insistira se da su ubijeni samo muškarci, a prećutkuje da su bili civili.
Svakako da treba spomenuti i srpske žrtve i žaliti ih, ali domaći režimski mediji pominju isključivo njih. U danima kada pojedinci gađaju mural Ratku Mladiću, Večernje novosti će prozivati te pojedince, a hvaliti patriotsku omladinu koja čuva mural. Neće intervjuisati protivnike Mladićevog lika i dela, ali hoće njegovog sina i suprugu.
Ako se redovno poentira da su Srbi uvek bili žrtve, mladima koji nisu rođeni tokom tih radova, sugerie se da treba večno da mrze Hrvate, Albance, Bošnjake i ceo NATO pakt. I to ne samo one koji su bili čelnici država u vremenu NATO intervencije. Šrederu i Bleru je oprošteno sve jer Šreder je veliki prijatelj Vadimira Putina ,a Bler Vučićev savetnik, već i običnom narodu tih zemalja. Čini se da je SNS nešto što se predstavlja kao proEU kad treba izmoliti za donacije i nova radna mesta, ali da na domaćem terenu čini sve da bi građani jednog dana na referendumu da li ste da Srbija uđe u EU, zaokružili Ne. Interesantan je podatak da list koji već tri decenije prosipa teorije zavere ,,Treće oko’’ nije nezavistan, već spada pod kompaniju ,,Novosti’’. Dakle ista kuća kao i Večernje. Neko bi rekao da je to neozbilan list sa astroloziam i vračarama, zabavan i šašav, ali ne treba vam oštro oko da primetite da tekstovi tog čeda ,,Večernjih novosti’’, nisu samo teorije zavere već isključivo one teorije zavere koje poentiraju da iza osmišljenog zla stoje oni sa zapada.
Mada se ovaj tekst bavi građanističkim političarima, a ne medijima istaći ćemo da su kontinuirano građanistički Danas, Vreme i Peščanik, a da su to danas u dobroj meri N1 i Nova S nastali na samom kraju 2010-ih. Da ne postoji samo Druga Srbija već i Druga Srpska dokaz je banjalučki magazin Buka.
Medij koji je od 2000. pa do same prodaje te stanice 2010. bio simbol evropske i modernističke Srbije B92, odavno je prorežimski i gotovo apolitični. Petar Luković, nekadašnje oštro pero prema svima, utahnuo je svaku kritičku misao prema Aleksandru Vučiću. Sve što ne valja u državi, ne valja zbog onih moćnika iz njegovog okruženja, ali Vučića ne treba dirati. On navodno zna šta radi. Uprkos takvom stavu, predsednik ne nagrađuje Lukovića ni njegov portal već dodeljuje nagradu Informeru u kojoj je Vučićević. . Dok na Lukovićevom sajtu stoji molba za doancije ne bi li novinari imali od čega da žive, Informer bez problema plaća milionske odštete kada ih sud kazni zbog kleveta. Koliko god neki medij bio dobar, on je tu da ukaže na negativne stvari u društvu. Nije na novinarima da nalaze rešenja za oporavak. Zato njihov rad, bez jake političke alternative koja je na njihovim pozicijama, može biti uzaludan.
Decenija desetih završena je sa gotovo uništenom opozicijom. Većina je širokim narodnim masama i nevidljiva. Posle pobede naprednjačkih kandadata za predsednike, najpre Nikolića, a kasnije Vučića, Demokratska Stranka je čak nekoliko puta smenjivala predsednike. Nakon Tadića, lider postaje Đilas, nakon njega Pajtić posle koga na čelo dolazi Lutovac. Kako bi ko bio smenjen sa vrha, tako bi osnovao novu partiju. Jedini koji je od toga odstupio je Bojan Pajtić. Boris Tadić osnovao je Socijaldemokratsku Stranku SDS, Dragan Đilas Stranku slobode i pravde – SSP, Vuk Jeremić Narodnu, a Zoran Živković Novu Stranku, koju nakon neuspeha u podizanju popularnosti, prepušta Arisu Movsesijanu. Neko vreme partiju je imao i Aleksandar Šapić. Zvala se SPAS. Nakon prvog većeg uspeha, utopila se u SNS.
Grupa razočaranih demokrata i LDP-ovaca u koju je spadala Gordana Čomić osnovali su pokret Srbija 21. Mnogi u bivše demokrate ubrajaju i mlade iz pokreta Ne davimo Beograd, stranke koja se protivi naselju Beograd na vodi, pa čak i lidera zelenih, Nebojša Zelenović iz Šapca.
Tokom 2016. istakao se predsednilki kandidat Saša Janković. Osvojio je drugo mesto sa 16,3 % glasova. Partija kojom je vladao zove se Pokret Slobodnih Građana – PSG i zaličila je na građansku opciju. Svega dve godine kasnije, Saša Janković se povlači iz politike. Na čelo organizacije dolazi poznati glumac Sergej Trifunović, ali pošto partija sa njime dobija samo u drčnosti, ali ne u ideološkoj ravni, od nje se otcepljuje krilo poznato kao Građanski Demokratski Forum u kome je prvi lider bio Aleksandar Olenik. Tu je Slobodan Škero sa pokretom SSS – Skupština Slobodne Srbije.
Interesantna osoba na političkoj sceni je i Saša Radulović lider pokrata Dosta je bilo. Političku karijeru započeo je kao savetnik Vučića, da bi se odvojio i osnovao partiju koja je u početku bila prepoznatljiva po programu koji bi forsirao privatnu svojinu i koji bi ugasio neprotafibilne velike javne institucije. Nakon ulaska u parlament Radulović se menja i postaje antiglobalista koji zauzima antiEU stav i potpuno populističke pozicije uvrstivši u svoje redove najpoznatije domaće antivaksere i teoretičare zavere. Doktor Branmir Nestorović takođe skuplja slične, a njegov pokret zove se – Vitezovi reda zmaja.
Zbog odustajanja Saše Radulovića od EU, od njegove partije otcepljuju se dve poslanice, Tanja Macura i Ljupka Mihajlovska i sa grupom razočaranih članova partije osnivaju Stranku Moderne Srbije – SMS kojoj se priključuje i Nebojša Leković, nekadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije i generalni sekretar Crvene zvezde koji je tokom kratkog perioda imao svoju stranku – Socijaldemokratski savez.
Ovako isparcelisana opozicija, (pritom nismo ni brojali one sa desnice), nikako nije mogla da ugrozi vladajuću partiju koja je ostala čelično jaka sve do kraja decenije devedesetih.
Građansko u 2020-im – pad knjige na jedno slovo
U deceniji dvadesetih, može se reći da su Srbi jedini evropski narod, sve do granica Rusije i Turske (delimično evropski narodi) koji u okviru svog prepoznatljivog identiteta, znanog kao srpstvo, podrazumevaju antizapadnjaštvo. Tako nešto nije slučaj ni sa jednom jedinom nacijom na hiljadu kilometara oko nas. Makar koliko Česi bili Česi, Rumuni Rumuni, a Holanđani Holanđani, svi oni vole i što su deo EU ili bar kandidati. Izuzmemo li ogromnu Rusiju koja zbog veličine, verovatno i nema potrebe da se utapa u saveze, Britanije koja nije naročito velika, ali koja već ima tesan savez Komonvelt sa Australijom, Kanadom i Novim Zelandom, u kojima većinu čine narodi britanskog porekla i Turske koja se, bar pod Erdoganom, više trudi da bude predvodnica islamskog sveta nego što bi u društvo sa zapadnjacima, sve ostale države na kontinentu su svesne da su mahom male i nemoćne da budu ikakav faktor van EU. Čak i Francuska ili Nemačka samo su lokalne sile, po sedam, osam puta brojčano manje od džinova kao što su: SAD, Brazil, Kina, Indija, Rusija ili Indonezija.
Upravo zbog toga ali i zbog benefita koje Evropska Unija dala je, svim tim državama osećaj pripadnosti nečem većem i snažnijem. Dok Estonci, Slovenci, Grci ili Bugari, sanjaju o jakoj i bogatoj EU bez granica, imamo milion takozvanih srbendi koji priželjkuju da čika Putin razbuca celu EU i tenkovima dođe bar do Berlina. Okupacija Ukrajine, Gruzije, Moldavije ili potencijalne Belorusije koja bi smakla Lukašenka, se podrazumeva. Mali istočnjaci koji ne žele da se povinuju Moskvi i ne treba da postoje, ali bi Putin mogao i mnogo dalje. A kada do toga dođe, onda će pomoći da se oživi ideja Velike Srbije jer su ratovi 90-ih očigledno bili samo prvo poluvreme.
Takvim srbendama ne znači ni podatak da je danas većina pravoslavaca takođe u EU ili NATO. U zapadnom taboru su dakle i Grčka, Kipar, Rumunija, Bugarska, S. Makedonija i Crna Gora, a rado bi se tu integrisale i Ukrajina, Gruzija, Moldavija, pa čak i pristalice Lukašenkove opozicije u Belorusiji. Ne pomažu ni podaci da je EU desetak puta više novca donirala Srbiji i dvadesetak puta više fabrika pootvarala nego Rusija. Srbima se preko režimskh medija, od Informera, Alo magazina, pa do Pečata i dalje sugeriše da srpski narod mora biti vezan za istočnog velikog brata, Putinovu Rusiju i da mu demokratija, sekularnost ili neka manjinska prava uopšte nisu ni potrebna.
Već u prvoj godini decenije, odnosno 2021. čovečanstvo je bilo suočeno sa kovidom19. Usled straha od zaraze, stigla su ogromna ograničenja kretanja. Građani bi cele večeri nakon 19.00 i čitave vikende bili zatvoreni. Penzioneri non stop. Utoliko je iznenađujuća bila vest da su već na leto bili zakazni izbori. Aleksandar Vučić predstavljen je kao veliki spasilac narod od pošasti i kao neko ko uspeva bolje da drži bolest pod kontrolom nego što je to slučaj sa stranim zemljama. Opozicija je ovo dočekala nespremna. I nepripremljena i nezadovoljan nefer izbornim uslovima. Takvim da je, u medija dospevala isključivo u negativnom kontekstu. Usled te situacije većina opozicionih partija odlučila se za bojkot. Osim SNS-a i njenih satelita, na izbore su izašli i opozicionari zavedeni smanjivanjem izbornog cenzusa. Neki od njih, koje bismo mogli da podvedemo pod građaniste, kao što su bili Sergej Trfunović (PSG), Aleksandar Olenik (GDF), Tanja Macura (SMS), Nenad Čanak (LSV), Čedomir Jovanović (LDP) ili Marko Đurišić (S21), izašli su na izbore. Ipak niko od njih nije prešao cenzus ni ušao u parlament. Iako to nije uspelo ni S21, vladajući režim je izdvojio iz njihovih redova Gordanu Čomić i ponudio joj ministarsko mesto i u novoj vladi. Osećajući odgovornsot zbog izlaska na izbore koji su svakako bili nefer, Trifunović i Olenik dali su ostavke na mesto šefova svojih partija. Sergej Trifunović posvetio se glumi, pa je mesto predsednika PSG-a prepustio Pavlu Grboviću, dok se Aleksandar Olenik vratio advokaturi prepustivši GDF Zoranu Vuletiću koji na skupštini pokreta dobija većinu za predsednika.
Iako je GDF vrlo mala i relativno nova stranka, ona pak zaslužuje posebno mesto u ovom tekstu jer se za nju može reći da je jedina građanska, demokratska, hrabra i prozapadna partija u Srbiji na početku decenije 2020-ih. Da bismo neku partiju okarakterisali kao građansku utreba da ima program van insistiranja na naciji, da bismo je ocenili gore pomenutim epitetima, ona bi morala, bez ikakvog izgovora, i da kritikuje poteze vladajućeg SNS-a i Vučića i da bude iskreno prozapadna što znači da bi morala aktivno da radi na uklanjanju onog glavnog džinovskog kamena koji stoji na putu učlanjenja Srbije u EU, a to je Kosovski problem. Ako već Srbija od kumanovskog sporazuma nema nadležnosti nad tom teritorijom, čemu ne obelodaniti tu realnost, priznati Kosovo kao nezavisno od Srbije što i jeste uz sve garancije za srpsku manjinu? Tako bi ulazak u EU koja traži precizno definisane granice svojih članica bio višestruko ubrzan. Znajući to, očekivano je da istinska prozapadna stranka u Srbiji radi na otklanjanju baš tog kamena sa puta.
Iako na sceni Srbije imamo čak šezdesetak partija i pokreta koje broje preko hiljadu članova (bar na društvenim mrežama), primenimo li samo ova dva kriterijuma otpašće bukvalno sve osim stranke osim GDF-a.
Može se reći da i vrapci na grani danas znaju da LDP koji je bio popularan među beogradskom progresivnim omladinom i intelektualcima pre petnaestak godina, više takoreći i ne postoji. LDP više nema ni prostorije ni članstvo ni sastanke. Na izborima 2020. ta partija osvojila je samo 0,2 % glasova, a pritom mnogi rivali nisu ni izašli. Mnoštvo je teorija zašto se LDP izgubio u svemiru. Dok neki bivši članovi, kao razlog navode da je Čeda jednostavno samo u teoriji, kao retoričar sa malog ekrana demokrata, a u praksi autokrata, drugi tvrde da mu je dosadilo ozbiljno bavljenje politikom i da je odavno prešao na svoje privatne biznise. Treći navode da je imao potencijal, ali da je ucenjen robijom, četvrti da je sklon sukobima pa je inicijator nekoliko tuča. Peti vele da uništi sve čega se dotakne. Šta god bilo istina, a iskreno se nadamo da nije ništa od navedenog, ono šta znamo je da je Čeda lider od osnivanja partije, a takav da uprkos stalnom osipanju članova i glasova, ostavku nikada ne nudi.
Čedomir Jovanović i Nenad Čanak, danas su ljudi koji će, prilikom gostovanja u nekom mediju, umeti relativno dobro da ukažu na mnoge loše stvari u društvu, pa i na grešku nekog sporednog naprednjaka ili socijaliste, ali bukvalno nikada neće kritikovati Aleksandra Vučića. Buniće se protiv fašističkih tendencija u društvu, protiv govora mržnje u medijima, ali u tome nikada krivce neće videti u samom predsedniku ili premijerki. Nalik nekadašnjem opozicionom novinaru Petru Lukoviću oni će poentirati da je Vučić potpuno ok, a ako je išta loše, za to su krivi neki iz njegove dalje ili bliže okoline. Čedomir Jovanović čak se pojavio i u prostorijama SNS-a, na slavlju nakon pobede na izborima. Kolale su priče da bi i on, uprkos lošem rezultatu, dobio neku funkciju ,,preko reda’’ kao i Gordana Čomić, da nije, ubrzo nakon izbora, istukao izvesnog fizioterapeuta čime je dodatno izgubio ugled u narodu.
Jovanović, zajedno sa Nenadom Čankom čija je partija nekada imala podršku od čak 18 % u Vojvodini i Vukom Draškovićem, nekadašnjim liderom trgova i ulica, danas predstavljaju tek blede senke samih sebe iz minulh dana. Ljude koji su potpuno nečujni u kritici ,,najvećeg savremenog sina našeg naroda’’, a opoziciji naklonjen narod nema mnogo razumevanja za to čak i u varijanti da već godinama ne talasaju zbog pretnji i ucena.
Lideri SMS-a, Tanja Macura i Nebojša Leković, mogu reći da im je partija prozapadna, građanska pa se čini se da bi radili na otklanjanju kosovskog kamena sa srpskog vrata. Međutim, iz nekog razloga ni njih nigde nema kada treba jasno, glasno i hrabro kritikovati predsednika države. U teoriji i programu partije sve su definisali kako bi Evropejac od njih i očekivao, ali hrabrosti na ozbiljnu kritiku, jednostavno nemaju. To je donekle razumljivo znajući koliko se režimski mediji ostrvljuju na sve koji se usude na kritiku, ali opozicioni glasači nemaju od toga vajde. O Srbiji 21, se nakon prelaska njihove članice Gordane Čomić više i ne govori kao o opoziciji. Nije poznato imaju li igde odbor i svoje prostorije.
Đorđo Žujović, nekadašnji funkcioner LDP-a, možda i najpoznatiji nakon Čede, ima veliki ugled među građanistima u Srbiji. Suprotstavio se arogantnm Šešeljevom sinu u Hrtkovcima, a bacio je i crni kreč na mural Ratku Mladiću. Ipak, Žujović je danas član SDPS-a Radima Ljajića, partije koja je u režimskoj koaliciji. Lider te stranke, Ljajić je kao i Gordana Čomić mišljenja da su naprednjaci nepobedivi i realnost srpskog savremenog društva, pa kad već ne možemo da ih pobedimo, bar da ih popravljamo iznutra. Gordana Čomić će da ih vuče ka pravima žena i seksualnih, a Rasim Ljajić ka boljem položaju nacionalnih i verskih manjina. Birači su tu da odluče je li to samo izgovor da se bude u vladi ili zaista postoje bog zna kakvi rezultati na poboljšanju prava onih za koje se bore.
Ako se poneki neupućeni čitalac pita šta je bilo sa SDU, strankom kojom je rukovodio Žarko Korać, koja je sa GSS-om pionir u građanstvu i gde li se izgubila, odgovor je kompleksan. Socijaldemokratska Unija je partija koja nije ni nestala, ni izgubila prostorije ni minimum od hiljadu članova, potreban da bi je iko shvatao ozbiljno. Ona je jednostavno promenila ime i ideologiju. Nakon ostavke saa već vremešnog Koraća koju je podneo shvativši da nije uspeo da poveća broj članova i simpatizera u poslednjih nekoliko godina, na čelu se izmenilo nekoliko njih. Najpoznatiji je svakako bio Jovo Bakić. Članstvo je ostalo stabilno, o Bakiću se pričalo, a dolazili su čak i novi članovi. Problem je nastao što nisu svi mogli da se složa koja levica bi im bila ideal.
Razlika između umerenih i radikalnih levičara je u tome što umereni podržavaju tekovine američke i francuske revolucije, ali ne i boljševičke. Amerikanci su svetu dali: obnovu gotovo zamrlog republikanizma, zabranu ropstva, osmočasovno radno vreme (1. maj) i začetak ženskih prava (8.mart). Vrednosti francuske revolucije su pak, pored svega navedenog i sekularizam, demokratija i začetak ljudskih i radničkih prava. To su ujedno i vrednosti takozvane umerene levice. One koja je prisutna pa i dominatna na zapadu.
Boljševici su navodno imali nameru da iskopiraju vrednosti tih revolucija uz koje bi samo pridodali zabranu privatne svojine. Ipak u praksi su suspendovali demokratiju i ljudskih prava uz objašnjenje da je to nužnost. Problem sa članovima SDU bio je u tome što nisu mogli da se dogovre da li su umereni levičari pa im je u tom slučaju uzor recimo Švedska i njoj slične socijaldemokratije u kojima je legitiman privatni sektor, ali postoji kult socijalne pomoći ili su im ipak uzori Kuba i Severna Koreja gde je privatni sektor zabranjen. Oni koji su bili za Švedsku i slične, automatski su bili i za EU. Ovi drugi koji su bili za Kubu i S.Koreju bili su protiv. Predsednik partije, Jovo Bakić neko vreme je držao balans, a zatim je tas prevagnuo ka radikalnoj levici. Kada se ispostavilo da je većina za tu ideologiju, stranka je promenila ime. Od Socijlademokratske Unije (SDU), postali su Partija Radikalne Levice (PRL).
Bakić je prihvatio novine, ali je nastao problem tokom odnosa članova prema sadašnjem režimu Narodne Republike Kine. Bakić i neki članovi smatrali su da se Kina ne treba podržavati jer nema demokratiju, jer je represivna u meri da ima čak i vaspitne logore za etničke manjine i neposlušne, da se tamo sve kontroliše, da su nehumani prema radnicima svuda po planeti, a i zato što je iz godine u godinu sve više u privatnom sektoru. Naziv – komunistička – za vladajuću partiju ostao je tek puka forma iz starih vremena. U realnosti, upravo KP Kine je izvršila privatizaciju u meri da je skoro 70 % kineske privrede danas u rukama privatnika. U najbogatijim sredinama kao što je Šangaj, privatizacija je učinjena stoprocentno. Mnogo članova ipak nije uvažilo tu kritiku i izjasnilo se da će i dalje biti navijači Kine, ali i Rusije. Iako ove zemlje danas nisu ekonomski komunističke, one jesu u antiglobalističkom taboru i zahvaljujući njima održavaju se režimi na Kubi, u Venecueli ili u Severnoj Koreji. Ako komunizma, nema antiglobalizam je tu. Ne želeći da prihvati takvu geostratešku orijentaciju, Jovo Bakić daje ostavku na mesto predsednika partije i odlazi iz nje. PRL-om danas vlada čak petoro kopredsednika. Nije opšte poznato imaju li rast ili smanjenje članstva, ali je sigurno da sa novom ideologijom ta stranka više nije proevropska.
Gubljenjem starog identiteta SDU-a koji je sad PRL, spisak svih partija koje u programu imaju proevropsku i prozapadnu Srbiju oslobođenu kosovskog mita, završava.
Na ovnosu svih podataka zaključujemo da je samo GDF, dakle samo jedna jedina partija, ona koja je na poziciji evropejsva, priznavanja Kosova, istinske demokratizacije i sekularizacije, a da im rukovodstvo redovno u medijima nastupa kritikujući svaki loš potez vlasti.
To je umela da prepozna i majka druge Srbije, Latinka Perović koja se učlanila u GDF, kao i pisci, dobitnici Ninove nagrade – Filip David i Svetislav Basara i ugledni novinari: Boško Jakšić, Alekseš Kišjuhas, Mijat Lakićević pravnik i kolumnista Peščanika, glumica Olivera Ježina i drugi.
Uprkos ovakvim imenima, ta, danas jedina, dosledna proevropska partija, sada je u velikom problemu da nađe ijednog jedinog koaliconog partnera. Ili niko ne želi sa njima, ili ne sme.
Analizirajmo one najjače aktere na političkoj sceni Srbije. Na glasove skoro polovine građana u Srbiji i dalje računa SNS. Ukoliko ne prebacuje polovinu glasova sama, tu su joj sateliti: Dačičeva SPS, Šešeljev SRS, Vulinov PS, JS Dragana Markovića Palme, Krkobabićeva penzionerska partija, SDPS Rasima Ljajića, izrazito proruska SNP Nenada Popovića i Srpska Desnica Miše Vacića.
Možda ne na istoj listi, ali oni politički akteri koje javnost takođe percipira kao Vučićeve igrače su i: DSS Miloša Jovanovića, naslednika Koštunice, Levijatan Pavla Bihalija, kome je osnovna svrha borba za prava životinja, kao i izrazito desni Zavetnici koje vodi Milica Đurđević. Podršku režimu, ukoliko pređe cenzus verovatno će dati i Pokret za Obnovu kraljevine Srbije (POKS).
Narednu listu činili bi desničari kojima se mora priznati da nisu za Vučića i da ga često kritikuju. Njihovi predstavnici su Dveri kao i Đorđe Vukadinović čiji Pokret za Spas Srbije možda brojčano minijaturan, ali je sajt koji Vukadinović vodi – NSPM poprilično popularan. Mada deluje paradoksalno da se neko žali na Vučića jer nije demokrata, a da se ujedno divi istočnjačkim despotijama u kojima se opozicionari zabranjuju, truju, zatvaraju (Belorusija, Rusija, Turska) ili opozicija uopšte i ne sme da postoji (Kina, S.Koreja), srpska politička scena obiluje upravo njima. Mrzimo Vučića jer guši slobodne medije i ne sme na TV duele, ali kod Putina, Lukašenka, Sija ili Kima, to nam ne smeta ni najmanje već im za daleko veću represiju, pa čak i pretnje invazijama susednih zemalja, i aplaudiramo. Ni na toj listi građanistima svakako nije mesto.
Naredna grupacija, znana kao ,,žuti’’ je skup teoretskih demokrata – centrista. Tu spadaju: Dragan Đilas, lider SSP sa, možda čak i popularnijom Marinikom Tepić iz iste partije. Oni su u koaliciju pozvali i Zorana Lutovca (DS), Pavla Grbovića (PSG), kao i Vuka Jeremića (NS) izrazitog borca za srpsko Kosovo. Veoma su im bliski i Pokret za Preokret (PZP) Janka Veselinovića i Skupština slobodne Srbije (SSS) Slobodana Škora. Mnogi su oduševljeni zbog ovog okupljanja, ali se, sa sigurnošću ne zna čemu iko sa ove liste, osim najveće i najbogatije Đilasove partije, uopšte i služi. Svi ostali, sa možda izuzetkom nešto desnijih Jeremićevih naprednjaka, imaju gotovo identične programe sa SSP-om. I prilično uopštene. Te stranke kao da su tu da privuku one glasače kojima je dosta Vučića ali ne veruju ni Đilasu, pa bi su im prihvatljiviji Lutovac, Grbović, Jeremić ili Škoro.
Uz ovu grupaciju može se zamisliti i GDF, pre nego uz druge, ali poziva za saradnju od takozvane velike žute liste, nema ni na vidiku. Između redova ponavlja se isto ono šta je, pre čak petnaestak godina, Boris Tadić rekao Građanskom Savezu Srbije. – Mi sa vama ne možemo. Previše ste pomirljivi prema ideji kosovske nezavisnosti i prihvatate je zdravo za gotovo, olako govorite o srpskoj krivici u ratovima 90-ih što narod nije spreman da čuje. Sa vama možemo samo da gubimo birače.
Petu grupaciju u Srbiji čine, trenutno vrlo moderne partije čiji je glavni program ekologija. Njih je u Srbiji nekoliko. Jedna od zelenih stranaka pod direktnim je uticajem Vučića, ali njome se sada nećemo baviti. Ostali su: Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića iz Šapca koji je do skoro bio naglasniji u borbi protiv otvaranja rudnika litijuma Rio Tinta, Pokret – Kreni Pokreni – Savo Manojlovića koji je Zelenoviću u poslednje vreme preoteo šou, orgnizujući vrlo uspešne blokade puteva Srbije sve dok se ne otkaže otvaranje, malo pre pomenutog rudnika, zatim
pokret – Ekološki Ustanak iza koga stoji Aleksandar Jovanović Ćuta i na kraju – Ne Davimo Beograd – uglavnom sastavljen od beogradske omladine koja se protivi naselju ,,Beograd na vodi’’. U početku su bili poznati i pod nazivom ,,Žuta patka’’.
Srbija svakako ima velike ekološke probleme. Osim rudnika koji bi nepopravljivo zagadio reke, šume i polja u dobrom delu zemlje, tu je i ogromna zagađenost u gradovima, ugroženost reka od strane MHE, vodoizvorišta u Makiškom polju ili kanalizacije koja se izliva oko Beograda na vodi. Bila je to prilika da se animira ogroman broj građana.
Međutim iste ekološke programe imaju i drugi. Gotovo su identični i oni kod partije Đilasa i Marinike i svih koji će izaći sa njima na listi. Za zabranu rudnika i svega što ugrožava životnu sredinu je svakako i GDF. Ipak zeleni pokreti takođe odbijaju da prime građaniste u svoje redove. Razlozi su isti kao i nekad Tadićevi, danas Đilasovi. Građanisti priznaju kosovsku realnost i ističu evropejstvo. Zeleni takođe ne žele ni sa Đilasom jer smatraju da njegovo ime odbija dobar deo građana koji su protiv rudnika i ostalih zagađivanja.
Nekim intelektualcima iz takozvanog kruga dvojke, jako je slatka omladina iz ,,Ne Davimo Beograd’’ i tapšu joj na mitinzima. Ipak, moralo bi da se zna da su upravo ti omladinci, na nekim sastancima iza zatvorenih vrata, potpuno izminirali građansku partiju GDF. Ništa im nisu značila imena ni Latinke Perović ni Filipa Davida ili Mijata Lakićevića. Pokret NDM BGD sastoji se uglavnom od mladih članova punih bunta koji još nisu stigli da se dogovore da li su za savremeni i svuda prisutni ekonomski model tržišne privrede ili za pokušaj obnove komunizma. Nemaju preciziran stav o tome jesu li za Srbiju u globo ili antiglobo taboru. Ne žele da otvaraju temu Kosova, a jedan od njihovih lidera je, na sastanku sa GDF-om zamerio što je GDF otvoreno proevropski, a sa takvim stavom se gube glasovi mnogih koji su protiv Vučića, a nisu prozapadno orijentisani. – Da, deco draga, lepo je definisati protiv koga smo svi personalno, ali dajte da definišemo i za šta smo – bio je odgovor koji članove ovog pokreta nije naterao na dublje razmišljanje. Za GDF i njima slične, dakle nema mesta na zelenoj listi.
To da neke partije, umesto stava o svim ključnim pitanjima, imaju isključivo stav o jednoj oblasti, je nešto sa čime se Srbija već susrela. Takva je bila Dinkićeva, odavno pokojna G17+. Bila je definisana isključivo kao stranka sa ekonomskim programom. Kada bi njihove članove voditelji pitali da se izjasne o Kosovu ili o geostrateškoj orijentaciji, oni bi listom odgovarali da su oni samo ekonomska partija, da im je to prioritet pa bi menjali temu. Bila je to organizacija za koju se ispostavilo da može sa svima. I sa Đinđićem i sa Koštunicom i sa Dačićevim socijalistima i se Tadićem, a da je opstala danas bi sasvim sigurno bila i sa naprednjacima gde se na visokom položaju nalazi nekadašnja njihova funkcionerka Zorana Mihajlović. Partija je otišla u istoriju tako što narod ne pamti bog zna kakvo ekonomsko poboljšanje.
Od ostalih lista tu će biti i koalicija ,,Dosta je bilo – Zdrava Srbija’’, čiji su lideri Saša Radulović i Milan Stamatović, poznat po organizovanju vojnog kampa za maloletne dečake po uzoru na slične u Rusiji. Obojica su izrazito populistički političari. Menjajući razne ideologije, Radulović se u poslednje vreme zakačio za antivaksere, antimaskere i protivnike EU. Na njoj će verovatno biti mesta i za doktora Nestorovića koji je osnovao pokret ,,Vitezovi reda zmaja’’ pa i za Miroljuba Petrovića ukoliko poželi da učestvuje na izborima, ali svakako ne za bilo kog građanistu i Evropejca.
Za stranku nekadašnjeg popularnog Čačanina Velju Ilića, ne zna se da li još uvek postoji i sa kim bi izašala na izbore.
Na političkoj sceni nalaze se i ideološki i geostrateški nedovoljno definisane: Nova stranka Arisa Movsosijana, Pokret ,,Crno na Belo’’ Vladimira Vuletića i Socijademokratska Stranka (SDS) Borisa Tadića. Ima li smisla da građanisti uopšte razmatraju izlazak na listu sa Tadićem koji je nekad davno odbacio građaniste sa svoje liste, a koji je i ove jeseni ponovio da neće priznati Kosovo?
Pre par godina postojala je indicija da će se pored GDF-a, na sceni pojaviti još jedan otvoreno prozapadni pokret. Da će se zvati ,,Glas’’ i da će ga voditi istoričar Nikola Samardžić. On zaista piše popularne kolumne u Danasu, ali još uvek ne postoje informacije da li njegova organizacija zvanično postoji. Kao ni to da li ima prostorije, članove ili ambiciju da učestvuje na nekim izborima. Time je knjiga građanista ipak spala na jedno slovo, na partiju koju zbog previše hrabrosti po nekim ključnim pitanjima, niko ne želi da pozove u koaliciju, zbog čega će ova stranka u aprilu 2022. izaći potpuno sama i to samo na beogradske izbore.
Ukoliko je neko i propušten u ovoj analizi, izvinjavamo se u nadi da će i taj u narednom periodu postati relavantniji pa će u nekoj narednoj analizi doći u razmatranje.
Ostaje nam da zaključimo da je biti građanista i Evropejac u Srbiji neverovatno teško i nezahvalno. Što si veći kosmopolita i što više voliš ovaj kontinent, susede Srbije kao i temelje savremene civilizacije na čelu sa sekularnošću ili ljudskim i manjinskim pravima, to će ti biti teže da opstaneš. Ne samo na političkoj sceni.
Ukoliko imate ambiciju da budete novinar informative, a ne navijate za Putina i njegove potencijalne invazije na obližnje mu, suverene države, biće vam zatvorena vrata u preko 90 % medija. U svim državnim sigurno. Nešto bi vam veće šanse bile za opstanak u ono malo medija koje drži opoziciona United grupa, ali ni tu nisu naročito velike.
Ima li onda uopšte smisla baviti se politikom u Srbiji, ako ste liberal i građanista, a ne putinofil, sinofil ili navijač Madura, Orbana, Erdogana ili Kim Džong Una? Ima! Evropejaca u Srbiji je sasvim dovoljno i to ne samo da bi njihova lista prešla cenzus. Potrebno je samo prepoznati ko je istinski za Srbiju integrisanu na zapad, po svim parametrima, a ko obmanjivač koji kukavički izbegava da se izjasni o najbitnijem.
Ukoliko takva lista pređe cenzus od 3 % pa čak dobije i duplo ili triduplo više, to je opet daleko od pobede – reći će neko. Tačno, ali u slučaju da su dve najveće liste, sa skoro podjednakim brojem glasova, upravo taj mali politički akter, sa samo 4 ili 5 % odlučuje o ključnom. Najsvežiji primer je Dritan Abazović. Sa samo četiri poslanika, na njemu je bilo da odluči ko će vladati Crnom Gorom i u kom smeru će ta zemlja ići. Tako da je i osvojanje relativno malog procenta, a preko cenzusa, daleko od beznačajnog. To je i preduslov da na sledećim izborima popularnost stranke i samih ideja dodatno poraste, a zatim sve viđe i više.
Zbog toga je bitno da svi, sa istim vrednostima, odredimo ko je onaj ko ih najviše oličava na političkoj sceni i glasamo baš za njega. Bar dok nas ne razočara.
