понедељак, јул 22, 2024

IN MEMORIAM – Slaviša Lekić (1959-2021): Sada više niko nije najbolji

Slične objave

Podeli

Dragan Banjac

BEOGRAD, 10. novembra 2021. – Posle duge i teške bolesti preminuo je novinar Slaviša Lekić. Rođen je 1959. godine u Kosovskoj Mitrovici. Bio je novinar i urednik Omladinskih novina (NON), Borbe, Naše Borbe, Reportera, nedeljnika , osnivač i vlasnik kultnog mesečnika Status…

Pisao je komentare u brojnim listovima, za Nedeljnu Dalmaciju, Mladinu sarajevske Naše dane, NIN, dnevni list Danas gde je ostao upamćen što je u svakoj kolumni odbrojavao kada će Toma Nikolić ispuniti obećanje i iseliti se iz stana u Bulevaru Zorana Đinđića.

Autor je nekoliko knjiga, među kojima su Zamlaćivanje, politička „autobiografija“ Tomislava Nikolića“ i Svaka čast Vučiću. Lekić je potpisao i nekoliko dokumentarnih filmova: „Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: HIPOTEKA“, „Kako se dogodio narod“, „Junaci doba zlog“, „Vladalac“…

Bio je član prvog saziva Saveta za štampu i medijski savetnik u organizaciji UNDP. Njegovi tvitovi, oštri prema vlasti, izazivali su brojne reakcije. Od 2017. do 2019. godine bio je predsdenik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Često je za sebe govorio da je lajavac koji je mišljenja da je sasvim prirodno i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i kamarile koja ga okružuje. Naivno je verovao da je bunt protiv vlasti civilizacijska dužnost i moralni, a ne ideološki čin.

Radikali/naprednjaci su ga “voleli” koliko i Zorana Đinđića, on njih isto toliko. Možda će neko da se iznenadi, ali njegove najbolje godine bile su one provedene u Borbi Stanislava Marinkovića, Ivana Mrđena, Nenada Briskog, Đure Bilbije, Manojla Vukotića, Cvijetina Milivojevića, Zorana Nikolića Zozona, Zagorke Milošević, Grujice Spasovića, Zvonimira Filipovića, Božidara Andrejića, Nikole Burzana, Zorana Mandžuke, Borivoa Karaulića, Lazara Lazarevskog, Petra Popovića, Milana Erdeljanova, Velimira Ilića, Radomira Ličine, Đoke Kesića, Davora Sohe, Milutina Mišića, Save Popovića, Pavla Mrđanova, Monik Popović, Dragana Bisenića, Mirka Mlakara…

Hodili smo zajedno po slavonskim blatnjavim njivama. Njegovi izveštaji bili su udžbenički. Nekako u to vreme naljutio se na redakciju. Nije dugo dolazio na posao. Nekad bi samo s vrata pozvao nas nekolicinu da krenemo u Klub na šestom, kod Mice i Dragančeta. Sekretarica Gordana Soha stavljala mu je minuse u svesku i odmah da kažem da to nije ništa značilo. Ali, jednog dana pokojni Grujica Spasović (tada urednik dvobroja subota-nedelja) uze od Gordane svesku i prekrsti sve Slavišine minuse. “Genije je prisutan i kad ga nema!”, rekao je Spasović uz njegov karakterističan osmeh.

Svi smo ga voleli. I cenili iznad svega. On je ugled uživao u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, što nije prestalo ni posle raspada zajedničke nam zemlje. Gde god sam išao prvo su za njega pitali, u Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Sarajevu, Mostaru. Senad Hadžifejzović me je ne tako davno zvao i raspitivao se za njegovo zdravlje. Rekoh mu da se nismo gledali od Spasovićeve sahrane kada smo on, Ivam Mrđe, Zoran Pavić i ja svratili u obližnji Božur. Često smo razmenjivali “zezalice” preko vibera, a sad vidim da mi je smeška poslao pre mesec dana otprilike.

Planirali smo viđenje u nekoj od “biblioteka” (kafani). Dogovori se sa Zozonom, reče. Ništa od toga, bolest je bila jača. Svi koji pamte njegove oštre tekstove verovatno ne znaju da se iza te osornosti krije duša kao paučina.

Povodom njegovog odlaska njegova nekadašnja supruga Bojana je napisala: “Otišao je iz doba zla, moj Nana. Ovo ga vreme nije ni zaslužilo. Jer je bolji i veći. Ali staje u srce. I u njemu ostaje”.

Ne znam koliko puta sam napisao da je Lekić daleko najbolji novinar u ovoj zemlji poslednjih nekoliko decenija. Naš kolega Velimir Ilić mi je preneo da se neki ljute što to ponavljam. Neću više!

Sad kad si otišao, dragi druže, niko više nije najbolji!