уторак, март 5, 2024

Žalosni bilans srpskog pluralizma

Slične objave

Podeli

Piše: prof. Jovan Komšić

Posredi su, dakle, surogati pa i falsifikati slobode, proizvedeni u političko-filozofskim “radionicama“ puke zamene starog, proletersko-klasnog principa novim, po poredak prava i slobode jednako opasnim, etno-nacionalnim kolektivizmom. Štaviše, novouspostavljeni, “divlji” pluralizam oslobođenih mržnji i poriva za svakojakim “poravnanjima” tragičnih bilansa međusobnih odnosa “ranjenih zajednica” porodio je takve (anti)političke obrasce koji su u nizu segmenata svakodnevnog života rezultovali mnogo gorim ishodima međuljudskih i međunacionalnih odnosa, nego što je to bio slučaj sa prethodnom etapom autoritarne, komunističke prinude nad potrebama i interesima.

Žalosni bilans izborno-pluralističkom selekcijom profilisanih srpskih vlasti i opozicije zapravo je logičan činilac jednog mnogo kompleksnijeg, istorijski osobenog, političkog, ekonomskog i kulturološkog fenomena. Reč je o skoro najgorem slučaju postosocijalističke tranzicije u zemljama Centralne i Istočne Evrope, o poražavajućim ishodima tzv. nacionalnog preporoda i, naravno, o ne baš slavnom skoru višepartijskog pluralizma u Srbiji.

Kako bilo, bilansirajući trodecenijsko doba obnovljenog političkog pluralizma u Srbiji, ne možemo da ignorišemo sve češće sumnje da su naše partije definitivno postale ono na šta je još pre čitavog stoleća Slobodan Jovanović upozoravao kada je zaključio da, proporcionalno gubitku verodostojne ideologije (“uverenja i načela”), ove organizacije prerastaju u puka deoničarska “društva za eksploatisanje vlasti, i, kao sve grupe koje su rukovođene egoističkim pobudama, širi oko sebe korupciju”. Bilo da je zbog korupcionaškog “zarobljavanja” države i društva, ili su posredi i drugi razlozi teško oprostivog prekidanja veze između izborne volje glasača i efektivnih tokova moći i politike, izgleda da naša kritička politička misao ozbiljno mora da se uhvati u koštac sa hipotezom da su na „rafove“ političko-tržišne ponude izloženi „zastareli proizvodi bez kupaca“. Naime, čuveni politikolog Moris Diverže pokušao je na ovaj način da skicira prirodu izazova sa kojima su se polovinom prošlog veka morale suočiti francuske partije, da bi ostale u dosluhu sa epohom “dualističke demokratije” velikih narodnih partija Evrope.

Ključno stanovište ovog autora je da “demokratija bez naroda ne zadovoljava”, pre svega zbog činjenice da izabrani narodni poslanici “po svom nahođenju tumače volju naroda i raspolažu prema sopstvenom nahođenju mandatom koji im je on poverio”. Dakako, autor nije propustio da naglasi kako je i tako manjkava demokratija “bolja od potpunog odsustva demokratije”. Upravo zbog toga, uključujući teško osporivu činjenicu da su „u naše vreme partije (su) neophodni instrumenti učešća građana u vlasti“, Diverže nije mogao da zanemari blokade u sistemu francuskih pseudopartija, fenomene okoštalih i rutinizovanih mehanizama oligarhijskog otuđenja, kao i rešenja tog problema u formi zakonitog kretanja ka dualizmu masovnih partija, primerenih demokratskim sistemima Engleske, Nemačke, Skandinavije.

Uzgred rečeno, autorova opaska da je „reč o još uvek slaboj evoluciji i veoma neizvesnoj, što čini svaku prognozu nemogućom“, može biti uzeta i za sasvim adekvatnu dijagnozu  današnjeg stanja na partijsko-političkoj sceni Pete republike. Da ne govorimo o korisnosti ideje evolucije i „vaspitno-političke uloge partija“ za našu temu, što je nameću svakovrsne nevolje i neizvesne perspektive nezavisnog javnog mnenja, “nezaraženog stranačkim egoizmom” (S. Jovanović), te slobodne i poštene političke utakmice u društvu nalik polurazvijenim nacijama XIX veka, u kojima je, kako Diverže primećuje, „masa građana još ostajala pod vlašću nužde i neznanja“. Pominjući nevolje, mislim i na, u današnjoj Srbiji, bitno ugroženu podelu demokratskih poslova, u kojoj se, kako naglašava Jovanović, politički ideali stvaraju van stranaka, od ljudi koji nepristrasno i samostalno misle o državnim interesima. U tom smislu, kada stranke ugase svoj unutrašnji život, postajući puke mašine za osvajanje i što duže zadržavanje vlasti, “onda još jedini spas ostaje u nezavisnom javnom mnenju… javno mnenje rađa ideje koje valja ostvariti; stranke uzimaju na sebe da te ideje ostvare”. Za aktuelnu krizu sputane i onemoćale srpske demokratije, uključujući nagoveštaje njenog sloma, naročito je relevantna ocena Jovanovića kako je “izmetanje u oligarhiju”, sa pravom pobednika na “pljačku” (podelu državnih zvanja stranačkim pristalicama), zakonit trend “u onim zemljama gde je potpuna stranačka organizacija izvršena pre nego što se javno mnenje razbudilo i vaspitalo”.

O istom problemu nezrelosti demokratske kulture i neizgrađenosti bitnih pretpostavki poliarhije (viševlašća), pisao je takođe globalno ugledni politikolog, Robert Dal. Uoči pluralističkog Big Bang-a u zemljama post-socijalizma, on je 1988. godine argumentovano izložio plauzibilni redosled demokratskih promena, uključujući tezu o “verovatno dugom procesu liberalizacije”, koji sledi posle zasnivajućih, pluralističkih izbora. U tom logičnom, prihvatljivom i uverljivom nizu reformi autoritarnih, hijerarhijskih društava, Dal je alternativne izvore informacija i slobode izražavanja smestio na sam početak promena. Potonji momenat uspostavljanja slobode organizovanja u političke partije nazvao je “kritičnim pragom”, da bi, u ovoj perspektivi, slobodni i pošteni izbori predstavljali “… kulminaciju procesa, a ne njegov početak. Zaista, ako druga prava i slobode nisu čvrsto zaštićeni, slobodni i pošteni izbori ne mogu da se održe”.

S druge strane, suočen sa impresivnim promenama što ih je prouzrokovala implozija socijalističkih režima, u postskriptumu teksta koji citiram, Dal oktobra 1990-te priznaje da nije predvideo takvu brzinu demokratskog talasa. Ali, ni tom prilikom on ne glorifikuje demokratizujuće kapacitete i domete višestranačkog takmičenja, posebno ako se izbori posmatraju izolovano od ostalih osnovnih uslova poliarhije. Jedino precizira da je “verovatno potcenio do kog stepena održavanje izbora može, pod određenim uslovima, da se pretvori u pokretačku silu koja drastično ubrzava ceo sled”. Međutim, gledano iz ugla trodecenijskih tokova i ishoda srpske tranzicije, poseban značaj dobija autorova napomena o slučajevima u kojima su demokratske ideje “plitkog (su) korena i slabo utisnute u tradicionalnu političku kulturu, tako da je moguće da ne prežive ekonomske i političke izazove kojima su ove zemlje izložene”.

Radi se o tome da ukoliko opstanu ključne prepreke demokratizaciji – reč je o: 1) liderskom oslanjanju na masovne instrumente nasilne prinude; 2) nedostignutom nivou potrebnog socio-ekonomskog uređenja, blagostanja, obrazovanosti, adminstrativnih kapaciteta; 3) konstantnom prisustvu “akutnih i stalnih konflikata, koji polarizuju ili dele narod neke države”; 4) stranim uticajima i kontroli koji se suprostavljaju razvoju samostalnih institucija i 5) političkoj kulturi ili načinu mišljenja naroda, a posebno o ukorenjenim uverenjima i normama ponašanja političkih delatnika i elita otpornih na promenu – “izbori neće moći da proizvedu demokratiju i osnovna prava”.

Šta to u našim uslovima znači za već navedenu Diveržeovu procenu “nužnosti” evolucije partija, a to znači izbornog i partijskog sistema ka takmičarskoj ko-egzistenciji partije na vlasti i partije u opoziciji?

Naime, u kontekstu autorovog zapažanja o teškoćama pouzdane prognoze, čini mi se da nas uopšte ne bi iznenadila kategorička teza svestrano nagrađene grupe “analitičara” i režimu naklonjenih „eksperata“ za kojekakva politička „umrežavanja“ da, zapravo, u današnjoj Srbiji uopšte nema neizvesnosti, te da „poželjnost“ evolucije našeg višestranačja u pravcu „dualističke demokratije“ nije u komunikaciji sa zahtevima savremene epohe populističke, “antiestablišment” politike, niti je u korelaciji sa razvojnim imperativima prelaznog društva. Dakako, s obzirom na skoro decenijski neprikosnovenu dominaciju Srpske napredne stranke (SNS), ne bi začudila ni kategorička tvrdnja prorežimskih ideologa i propagandista da projekat dualizacije naše partijsko-političke scene, što se temelji na aksiomu miroljubive ko-egzistencije i takmičenja dve najuticajnije političke grupacije naprosto nije po „ukusu“ srpskog demosa.

Kao garancija od rizika, lek za skoro sve narodne i političke boljke „razvojne države“ (E. Hejvud) i kao model uspešnog menadžmenta, sve agresivnije i konzistentnije se u režimskoj simulaciji i simulakrumima stvarnosti nudi pobednička tehnologija sveobuhvatnog, „keč ol“ (Catsch all) sabiranja naroda, posredstvom jednog pokreta-partije, u liku SNS. Nedavno je, u tom kontekstu, predsednik partije i države, Aleksandar Vučić i izjavio kako svaki potez koji povlači on i njegova partija imaju svoje mesto u strateškoj, najmanje decenijskoj perspektivi, te da, shodno tome, u vladajućoj političkoj organizaciji sa sedamstotina hiljada članova, ima mesta za sve ljude iskreno opredeljene “za našu decu” i ukupni, “brže, bolje, jače” društveni boljitak.

Ipak, da je nešto trulo u državi fasadno-demokratskoj, a berićetno u redovima (jedno)partijske strukture vlasti, kazuje nam i jedna sveža vest, od naoko marginalnog značaja. Naime, novoizabrani predsednik Upravnog odbora RTS izjavio je ovih dana da se, zarad egzaktnijeg utvrđivanja adekvatnosti programskog praćenja stavova i aktivnosti opozicionih partija, moraju utvrditi kriterijumi identifikacije opozicionog statusa političkog aktera, relevantnog za „radare“ republičkog javnog servisa. Dakako, da u konfuziji u odgovorima na pitanje: ko je „prava“ a ko „lažna“ opozicija, ipak ima nekakvog sistema, belodano svedoči okolnost da od takve magle najveće koristi imaju vlastodržačke SNS-SPS strukture. Međutim, ne sme se smetnuti s uma da ni trenutno bezvlas(t)ni, brojan, ideološki, organizaciono i „starosno“ vrlo heterogen opozicioni blok ne može u potpunosti biti oslobođen odgovornosti za krize izneverenih očekivanja i skoro poražavajuće bilanse obnovljenog, trodecenijskog višestranačja u Srbiji.

Bilo kako bilo, držim da skicirani problem logično zahteva da se u preostalom delu teksta naznači i u elementarnom vidu objasni nekoliko ključnih uzroka zabrinjavajuće „lošeg zdravlja“ političkog pluralizma u Srbiji. Fokusirajući se za ovu priliku na jedan od glavnih uslova demokratske izgradnje države i nacije, a reč je o odnosu prema miru na eksternom i unutardržavnom planu, počeću sa stanovištem da je na našoj teorijskoj i političkoj sceni dobrano zanemarena činjenica da su vizija i praksa višestranačja deformisane ne samo nasleđem poluvekovnog monolitizma, već i teleološkom prirodom pluralističkog praska, s kraja osamdesetih godina prošlog veka.

Posredi su, dakle, surogati pa i falsifikati slobode, proizvedeni u političko-filozofskim “radionicama“ puke zamene starog, proletersko-klasnog principa novim, po poredak prava i slobode jednako opasnim, etno-nacionalnim kolektivizmom. Štaviše, novouspostavljeni, “divlji” pluralizam oslobođenih mržnji i poriva za svakojakim “poravnanjima” tragičnih bilansa međusobnih odnosa “ranjenih zajednica” porodio je takve (anti)političke obrasce koji su u nizu segmenata svakodnevnog života rezultovali mnogo gorim ishodima međuljudskih i međunacionalnih odnosa, nego što je to bio slučaj sa prethodnom etapom autoritarne, komunističke prinude nad potrebama i interesima.

U prilog ove teze sasvim je dovoljno navesti činjenicu da je čvrsto prožimanje procesa demokratizacije politike sa isključivim, plemenskim sadržajima etnifikacije – primerenih varijaciji starozavetnog principa “Oko za oko, zub za zub”, u liku standardnog pravila međuetničkih odnosa: “Čini drugima ono što su drugi činili tebi” – bilo očigledno ne samo u redovima vladajućih, (post)komunističkih aktera, već i novoizrasle opozicije. U oba slučaja je inspirisano istom “filozofijom” nacionalno-državnog razloga, koja nažalost nije isključila nasilje, u smislu “pouzdanog” sredstva državotvornog “preporoda” i suverenizacije etno-nacije. Naprotiv.

I, s obzirom da je početkom devedestih godina minulog stoleća formativni konsenzus vlasti i bezmalo čitave srbijanske opozicije uspostavljen upravo na takvoj, u neizbežnoj konsekvenci, ratničkoj platformi državnog “objedinjavanja svih srpskih zemalja”, sa deklarativnim razlogom „sprečavanja da se bivša (kon)federacija pocepa po graničnim linijama socijalističkih republika“, ne čudi što i dan-danas izostaje jedna, za demokratsku i ekonomski prosperitetnu budućnost ovog naroda i države izuzetno bitna pretpostavka. Reč je, zapravo, o ozbiljnim političko-kulturnim posledicama deficita koji, Gramšijevom logikom rečeno, opterećuju pa i blokiraju proces buđenja „građanske svesti nacije“. Pre svega, radi se o uverenjima dominantne elite (L. Perović) i manje-više kontinuiranom odsustvu političke volje da se dospe do celovitog, nepristrasnog, kritičkog uvida u dubinske razloge ratno-nacionalističkog kvarenja i falsifikovanja demokratskog pluralizma, od samog početka obnavljanja, pa sve do današnjeg dana.

Zato je Latinka Perović, sažimajući svoju analizu za zbornik radova, pripremljen za štampu pod naslovom: “Srpski izazovi u svetlu globalnih trendova 21. veka”, primetila da postkomunistički “ideolozi i akteri političkog pluralizma nisu imali u vidu tradiciju političkog organizovanja u Srbiji” i zaključila da se naša politička zajednica, nažalost, “… našla tamo gde je bila pre skoro jednog i po veka. Uprkos političkoj retorici vladajuće partije i opozicionih partija, ona je zarobljena devetnestovekovnim programom svesrpske države, i neizbežno politički monistička i autokratska”. Elem, čini se da trodecenijska, neslavna sudbina naših partija korespondira situacijama opisanim narodnim izrekama “Što se grbo rodi, dovijeka ne ispravi!”, te „Kakva te otkljuca, takva te i zakljuca“.

U bitkama za teritorije, partije su mentalitetski i organizaciono profilisane kao vojničke brigade, sa primarnim zadatkom da budu pobednici u zasnivanju monopola državne sile i identitetske dominacije, sve sa neizbežnim reliktima predmodernog patrimonijalizma, klanovima, klijenturama i privilegijama u podeli plena. Ne čudi zato što se u ambijentu velikih deregulacija, kriminalizacije države i podržavljenja kriminogenih formacija ’90-ih, civilizacijsko-moralna superiornost malobrojne, antiratne, građansko-liberalne i socijal-demokratske opozicije nije mogla masovnije oplemeniti u redovima propagandno histerizovanih i strahovima sabranih masa. Ukus „sa kazana“ jučerašnjice nije bio naklonjen “mirisima” i vrlinama tolerancije, miroljubivosti, obrazovanosti, kultivisanosti, empatije. Nije to, nažalost, ni danas, kada se u vrhunske prioritete ove generacije vladajućih političara i njihovih masovnih sledbenika ponovo pokušava „prošvercovati“ stara prevara o miroljubivim namerama i mogućnostima konačnog političko-državnog objedinjavanja „srpskog sveta“.

Dakle, ako se žele razumeti koreni ovovremenih ideoloških lutanja, sukoba sa susedima i svetom, zamiranja unutarstranačke demokratije, neautentičnog, režiranog nastajanja i još bržeg nestajanja mnogih stranaka sa parlamentarne i ukupne političke scene, nikako se ne smeju prenebregnuti tri činjenice. Jedna je da se najuticajnije opozicione grupacije – bilo da su se programski pozicionirale na tzv. demokratsko-nacionalnom polu, ili, pak, na radikalno desnom spektru političke scene – u dobrom delu devedesetih godina nisu ni “za jotu” razlikovale od vlastodržačkih protagonista rata za „svesrpsko ujedinjenje“. Miloševića i njegovu vlast nisu osuđivale zbog nasilnog “produžetka politike” u regionu, već zbog poraza u tim ratovima i mirovnih sporazuma, kao poslednjeg sredstva da se sačuva makar nešto od početnih ratnih ciljeva.

Drugo. Nakon demokratskih promena, 2000-te, antisistemska opozicija i njeni današnji vladajući derivati (SRS, SPS, SNS) takođe lociraju ključna ishodišta svog partijsko-državnog razloga u „objedinjavajuću“ magluštinu naciona. Pritom, na “antihaškoj platformi”, sa vrlo konzistentnim, medijski sveprisutnim i propagandno nesporno uticajnim konstruktom „nevine žrtve“ zapadne zavere i agresije, s kraja prošlog veka, ovi najmoćniji akteri, poistovećujući svoja ranija i aktuelna dela sa opštom voljom i “nacionalnim interesom”, i dan danas vrlo uspešno skrivaju bilo kakvu odgovornost za svekoliko civilizacijsko propadanje sopstvenog naroda, kao i svih ostalih u regionu.

Treće. Na taj način, diktirajući pravila igre, forsirajući permanentno vanredno stanje i, saglasno omiljenom Generalovom principu: „Ožeži, raspali, raspameti“ (!?), agresivno ometajući bilo kakvu kritiku ciljeva i metoda produkcije histerično složnog javnog mnenja, kao i sistemske garancije zdravog razuma i kulture mira i tolerancije, vladajući političko-medijski ešaloni profilišu karakter sveukupne političke ponude i potražnje. Takva (para)militarna suženja svesti – primerena krutim hijerarhijskim društvima i gorkim plodovima istorije „otrovanim” dušama i državama – prožeta su uverenjem da dobitna stranačka i „nacionalna“ kombinacija ne leži u polju mirnodopskog kultivisanja regionalne, zapadno-balkanske scene. A to znači da je nema ni u umeću sabiranja interesa na unutar-državnom planu, posredstvom partnerstva, saradnje, slobodne i poštene utakmice političkih aktera.  Sve to, na svoj, već oproban (i uhodan) način, bitno deformiše obrasce „kulturne hegemonije“ i vladavinski najprobitačnijih ideja. Sa takvim „kaskadama mišljenja“ (Đ. Sartori), “atletikama sapripadanja”, zasnovanim na „plemenitim lažima“ (P. Sloterdajk), psihologijom “opsednute tvrđave” i maltene instinktivnim okupljanjem „iskonske“, identiteske zajednice oko „Vođe“, ne profilišu se samo raspoloženja one većinske strukture koja je sklona bezrezervnoj podršci aktuelnim vlastima.

Postojaniji slojevi tradicionalistički definisane “narodne duše”, kao i pliće, ali zahvaljujući skoro sveobuhvatnoj režimskoj kontroli medija, masovno raširene preferencije, predstavljaju naročiti izazov za opozicione aktere, liberalnih uverenja i usmerenja. Ne retko i teško rešivu jednačinu uspešnog obezbeđenja relevantne izborne podrške na racionalnoj, građanskoj, pro-demokratskoj platformi garantovanja i unapređenja svih generacija ljudskih prava, jačanja institucija, kontrole i smenjivosti vlasti, decentralizacije i slično. No, upravo zbog ovakvih, ovde skoro nikad povoljnih okolnosti, kao i zbog demokratsko-civilizacijskih imperativa odbrane i maksimizacije slobode, politika i jeste umetnost mogućeg i izazov još neugasle šanse da kao društvo obnovimo veru u hegemoniju pozitivnog segmenta ljudske prirode

Bilo kako bilo, privodeći kraju ovaj ogled o izazovima naše partijsko-političke scene, opredeljujem se za stanovište da stanje stvari danas manje možemo razumeti i objasniti posredstvom ideja i formula primerenih stabilnim društvima, dovršenim državama i zrelim demokratijama. Budući da odlike ovdašnje demokratije nisu u ko-relaciji sa pojmom ustavne demokratije, te da naš svet još ne shvata dovoljno kakav je značaj institucionalnih oruđa za njegovu slobodu, naročito alternativnih izvora informacija, nezavisnog javnog mnenja, te podele i ravnoteže vlasti, valja nam promeniti uobičajenu teorijsko-analitičku dioptriju. Pored fundamentalne jednačine politike: preferencije + institucije = ishodi (S. Hiks), za svestraniju dijagnozu aktuelnog stanja vlasti (status regni) u Srbiji itekako je korisna Šeldon Volinova ideja kako je „većina proizvod novca, organizacije i medija“. Naročito je zanimljiv autorov stav da demokratiju valja razumevati kao „kristalizovani odgovor na duboko proživljene nevolje ili potrebe onih čiji je jedini cilj preokupacija i želja – cilj koji traži vreme i energiju – da se izbore za pristojan život“.

Dakako, mereći politiku navedenom jedinicom, moramo biti svesni Džon Rolsovog upozorenja da će parametri i sadržaji “pristojnog života” pre svega zavisiti od spremnosti i sposobnosti političke klase da se „zakon naroda“ poštuje „stabilno, na ispravan način“. Nažalost, suočeni sa masovnim nerazumevanjem činjenice da „zamrzavanje” regionalnih konflikata, naročito kosovskog, uključujući masovnu legitimaciju ideje o poželjnim, novim deregulacijama postjugoslovenskog i postratnog statusa quo („kad ekonomski i vojno ojačamo i kad im dođe vreme“), možemo samo da naglasimo aktuelnost i uverljvost još jednog Rolsovog stanovišta. Reč je o tome da su temeljni principi političke pravde i zakona demokratskog naroda „neuspešni u slučajevima društava zahvaćenih neredima u kojima ratovi i ozbiljna kršenja ljudskih prava predstavljaju endemsku pojavu“.

Najzad, ne samo za liberalna društva stabilizovanih demokratija, već i za hijerarhijske režime, ako žele biti bolje uređeni i poštovati elementarni korpus ljudskih prava, relevantna je još jedna Rolsova mera pravednosti i zrelosti političkih aktera. Posredi je uslov da religiozna doktrina, koja je sveobuhvatna i utiče na politiku vlade, ne bude „ekspanzionistička u smislu toga da ona u potpunosti poštuje građanski poredak i integritet drugih društava“.

Zbog svega navedenog, posebno zbog činjenice da istorija nije prihvaćena od strane naših (pseudo)partija za učiteljicu, zaista je nezahvalno prognozirati bližu i dalju sudbinu višestranačja u Srbiji. Ipak, zbog sudbonosnog značaja činjenice, utvrđene istraživanjem Majkla Dojla, da od 1.800 godine čvrsto konsolidovana liberalna društva nisu zapodevala međusobne ratove, te da demokratske nacije danas imaju snage da sputaju porive za suverenističko-teritorijalnim ekspanzionizmom, možda će se zrno optimizma na srpskoj političkoj sceni pojaviti kada se uverimo da su naše partijske, naučno-obrazovne i kulturne elite spoznale sve dimenzije i konskvence Dojlovog zakona.

Dakle, s obzirom da u nedemokratskim i protodemokratskim sistemima perspektive zrele, stabilizovane demokratije zavise od uverenja i delanja opozicije, razmislimo da li je makar u ovoj, Dojlovoj materiji mira među narodima i državama opozicija spremna i kompetentna da opredeli nešto izvesniju i prosperitetniju budućnost srpske demokratije?