Nenad Ž. Petrović
Vrli rimski aristokrata nepravedno prognan iz Grada, osvrnuo se u gnevu na poslednjem mestu sa koga se Rim mogao videti i prozborio: „O prokleti Grade na prodaju, čekaj da ti se kupac nađe!”
Trenutno na svetu ima blizu 200 „suverenih država”. Većina ih je međunarodno priznata i članice su OUN. Sve one uvrtele su sebi u glave da su ravnopravne a to znači jednake čak i sa najvećim te da mogu na rečima prihvatajući međunarodna pravila samovoljno odlučivati o svemu što smatraju da je njihov sebični interes. Donde dokle im se snaga rasprostire.
Kada se okončao Drugi svetski rat državnici SAD predložili su rukovodstvu SSSR-a da svet bude organizovan podelom na nekoliko regiona kojima bi upravljale sile-hegemoni. One bi time preuzele odgovornost za mir i poredak svaka unutar svojeg domena. Te sile bi jedine imale pravo da poseduju avijaciju i drugo razorno oružje a njima podložne zemlje zadržale bi samo ograničeni broj pešadije. Ukoliko bi došlo do „iskakanja” iz sistema neke od vlada/država pod kontrolom regionalne sile ona bi imala pravo i obavezu da disciplinuje dotičnu naciju otpadnika. Tako bi se efektivno obezbedio svetski mir. Podela sveta na regionalne super sile bila je uostalom realnost, neminovni rezultat preraspodele moći nastale kao posledica svetskog rata. Međutim, Staljin je predlog odbacio jer su SAD u paketu ponudile milijarde dolara kredita za obnovu uništene sovjetske ekonomije ali pod uslovom njenog postepenog uklapanja u međunarodni sistem trgovine što bi neminovno značilo i odstupanje od rigidnog sistema državnog vlasništva i planiranja. Ovo bi dalje značilo i neminovnu liberalizaciju i demokratizaciju. Za Staljina i Kremalj usvajanje takvog predloga značilo bi izdaju Oktobra i napuštanje socijalističkog puta. Ponet uspesima u ratu Staljin je smatrao da je Zapad „zmaj od papira”. Kada su ga upozoravali na nuklearni potencijal, do 1949. godine monopolisan od SAD, govorio je da „pretnja nukleanim bombama služi da zastraši ljude slabih živaca”. Staljin je očito imao debele živce. Danas u svetu ima desetak država koje poseduju veći ili manji broj nuklearnih raketa. Danas valja imati čelične živce.
Posle 1945. godine svet je mogao da bude organizovan tako da njime upravljaju svaka u svom regionu SAD, SSSR, Kina, Indija. Podrazumevalo se da njima podložne države ne bi smele da ugrožavaju jedna drugu, niti ostale izvan sopstvenog regiona. Ovaj sistem nije zaživeo. Umesto toga na Menhetnu se sastaju šefovi država ili vlada, krunisani i nekrunisani vladari, afrički i ostali plemenski poglavari da svaki iskoristi svojih pet minuta slave i ponovi do povraćanja otrcane fraze do kojih istinski niko ne drži ali se eto nekom glumljenom finoćom i „političkom korektnošću” ponavljaju: miroljubiva koegzistencija, nemešanje u tuđe stvari, slobodan izbor sopstvenog puta, nadasve suverenitet i teritorijalni integritet, pa onda kao šlag na tortu razoružanje… Ovo poslednje najmučnije je slušati jer svi čim se okonča svetska brbljaonica nazvana Godišnje zasedanje Generalne skupštine OUN hitro se vrate svojim poslovima i danima: svako se siledžijski ponaša prema slabijem, svako gleda preko plota i zavidi susedu, svako ima neko potraživanje od drugoga ali svoje naravno ne daje jer to je svetinja nad svetinjama, svako svoje naoružavanje opravdava naoružavanjem onog drugog i vice versa. Kuda je svet stigao takvom organizacijom?
Jednom bi moralo da se utuvi u glavu i u Vašingtonu i u Briselu da je vreme unipolarnog sveta prošlo, prošlo je i vreme bipolarnog sveta (1945-1990). Svet je postao multipolaran, u njemu postoje supersile koje su hegemoni nad svojim delovima, svaka hoće svoje parče torte. To su neki političari i teoretičari na Zapadu odavno uočili poput Henrija Kisindžera ili Semjuela Hantingtona. Jalova je težnja da se ostane jedini gospodar nad svetom. (Tako nešto bi moglo samo ukoliko bi bila uspostavljena neka naddržavna/nadnacionalna sila koja bi imala efektive da sprovede disciplinovanje. OUN takve kapacitete nemaju jer ne poseduju svoju vojsku već joj po potrebi daju njene članice po svom nahođenju i političkoj računici.) Takođe bi u Moskvi morali da utuve sebi u glavu da oni ne mogu revitalizovati devetnaestovekovnu ideju „Evroazijstva“ u formi ruske dominacije nad Azijom jer je tamo već ušančena Kina koja im to neće dozvoliti. Rusija i Rusi pripadaju Evropi i oni su civilizacijski Zapad.
Šta god da je razlog za napad na Ukrajinu ostaje činjenica da je pre izbijanja rata sto puta ponovljeno usijanim glavama u Kijevu da se neće dozvoliti njihovo pretrčavanje u suparnički tabor. Uostalom, suparnički tabor im je sto puta ponovio da ih neće efektivno braniti, već samo „onako“: diplomatski, propagandno i naoružavanjem, naravno u dolarima i na kredit. Suviše je skupa cena koju bi ceo svet platio kada bi bilo otvorenog ratovanja na vašoj strani. I tu su potpuno u pravu. Da li hoćete svi vi miroljubivi progresivni ljudi – koji ste na strani napadnutog a protiv agresora – da sutra izbije nuklearni svetski rat i sve ode dođavola zato da bi možda Ukrajina povratila Krim i Donbas? Zato što je Ukrajinska skupština donela Ustav u kojem piše kako Ukrajina želi ulazak u NATO! A piše i da su Krim i Donbas njene teritorije. Danas nam kao vrhunski dokaz da tamo nema nacizma ističu da je izabrani predsednik Zelenski i po ocu i po majci Jevrejin! Kao da su Jevreji pelcovani od zla i kao da ne bi mogli da budu nacisti u bilo kojoj zemlji?! Konačno, možda je i Putin Jevrejin, otkud znamo? Neobično prezime.
A kako to da dok besni rat kroz cevovod u Ukrajini neometano protiče gas za EU?! Kako ga niko nije bacio u vazduh?!
Ćifte iz Brisela, a to znači iz Berlina i Pariza, naravno da su bile moralno zgranute, potrčale su da povećaju svoje vojne budžete. Raja izašla na ulice da demonstrira u prilog mira a suštinski za vladu koja enormno povećava vojne rashode. A da li su svesni da time zapravo daju podršku da im sutra uvedu obavezno služenje vojske a prekosutra ih pošalju u rat protiv Rusije?! Ili ko zna koga? Konačno, šta Nemačka i Nemci, šta Francuska i Francuzi mogu imati protiv Rusije i Rusa? Ako postoji opasnost po njih onda je to enormno doseljavanje iz Afrike i Azije, preplavljivanje elementima koji se niti žele niti mogu asimilovati. Rusi u Berlinu, Parizu, Londonu… savršeno su asimilovani, oni su deo evropske civilizacije i osim što imaju svoju veru i svoje crkve (što nikome ne smeta) potpuno su deo tih društava i nacija. To nije slučaj sa doseljenicima iz vanevropskih krajeva.
Jedna od posledica ćiftinske politike Evrope biće konačno potonuće Starog kontinenta koje je počelo Prvim a nastavilo se Drugim svetskim ratom. Samo da se ne dočeka kraj uz Treći svetski rat. Nije se mogla takva sila kao Rusija isključiti iz evropskih poslova i evropske politike. Kada se poslednji put to pokušalo završilo se sovjetskim tenkovima u razrušenom Berlinu. Činjenice su tvrdoglave i pokazuju da su demokratije glupe, one su bezidejne, one streme svom samouništenju zbog ograničenosti i gramzivosti. To su „gradovi” koji se nude na prodaju i biće kupljeni jednog dana. Jer šta znači dozvoliti svakome da iskaže ma i najbedastije stavove, dozvoliti svakome da tera po svome? Lepo, a šta posle toga? Mora se ipak doneti neka odluka, neko mišljenje se mora prihvatiti a druga odbaciti. Demokratije se gube u besplodnim raspravama, one se rasplinjuju, one svakome daju za pravo dok tapkaju u mestu i nisu u stanju da blagovremeno donesu ispravnu odluku. Kada je napokon posle mnogo natezanja donesu brzo odustanu ukoliko uvide da je ekonomska cena visoka i to pod pritiskom istih onih koji su do juče na ulici tražili upravo takvu politiku! Masa je prevrtljiva. Autoritarni režimi tih problema nemaju. Ne zaboravimo, Sparta je porazila Atinu.
Konačno ali ne na poslednjem mestu imamo i mentalitetski problem. U svojoj masi, stanovnici zapadnih razvijenih zemalja su uljuljkani slobodama koje uživaju (koje smatraju za prirodno stanje koje im niko ne sme okrnjiti) i visokim standardom. Razmažena masa koja teži hedonizmu i konformizmu. To je put u propast, to je ono što je rekao taj gnevni rimski aristokrata: „O prokleti Grade na prodaju, čekaj da ti se kupac nađe!”
Autor je književnik i član Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma
