Proslavljeni srbijanski i jugoslovenski režiser veliki je protivnik aktuelne vlasti u Srbiji, može se vidjeti na antirežimskim protestima, a nedavno je, zbog učešća na demonstracijama, umalo uhapšen.
Proslavljeni srbijanski i jugoslovenski režiser Goran Marković veliki je protivnik vlasti Aleksandra Vučića. Možemo ga videti na skoro svim antirežimskim protestima. Nedavno je, zbog učešća na demonstracijama, umalo uhapšen.
U jednom intervjuu Marković je rekao ono što mnogi ljudi u Srbiji misle – da će aktuelna vlast u Srbiji biti srušena na ulici. Ne zato što bi to on ili neko drugi želeo, nego zbog toga što ne postoje ni naznake slobodnih i fer izbora, zabranjena je kritička misao i uspostavljen autokratski režim koji kontroliše sve društvene pore.
Podsetio je na pravilo da autokratske vlasti odlaze na vaninstitucionalan način i rekao da se nada da Vučić ima u vidu kako je završio bračni par Čaušesku u Rumuniji.
Nakon toga, usledio je žestok odgovor vlasti, iz svih oružja od brojnih funkcionera i u svim režimskim medijima: Marković je proglašen “atentatorom“, “ubicom“, “ludakom“, “frustiratnim“, “agresivnim“, “umetnički impotentnim“, “bez nacionalnog ideniteta“, “fašistom“, “kmetom“, “antisrbinom“…
Ministarka za zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević, koja je i započela hajku, rekla je da su Markoviću “Srbi gade“, da bi “sve Srbe odveo u Žutu kuću“ te da bi Marković “voleo kad poraste da bude [Emir] Kusturica“. Marković je, pre godinu dana, imao javnu prepirku sa Kusturicom, koji ga je u svom maniru izvređao, nazivajući Markovićeve filmove – “filmićima“.
A u pitanju su “filmići“ uz koje je cela bivša Jugoslavija odrastala. Nabrojimo samo neke od njih: Nacionalna klasa, Specijalno vaspitanje, Variola vera, Već viđeno, Tito i ja, Urnebesna tragedija... Dobitnik je mnogih domaćih i stranih filmskih nagrada, a autor je i šest zapaženih knjiga esejistike i proze.
- Mnogo ste govorili o napadima kojima ste bili izloženi poslednjih sedmica. Ipak, mora se reći da je dobar deo javnosti u Srbiji i regionu stao u Vašu odbranu. Da li ste zadovoljni podrškom koju su Vam uputili ljudi iz vaše struke, ali i drugi?
– Iznenađen sam podrškom, koju, uzgred, nisam ni očekivao, niti tražio. Ipak, stalno mi prilaze ljudi na ulici, podrška je stigla sa mog matičnog fakulteta i od udruženja filmskih reditelja, čak i iz inostranstva.
Izgleda da se ovaj glupi, besmisleni napad na mene, na osnovu potpuno nepostojećih razloga, pretvorio u jasnu sliku kako ovaj režim funkcioniše: čim se pojavi neki problem koji bi mogao da ih košta rejtinga – oni insceniraju nepostojeću dramu, zaveru, atentat ili nešto slično i dignu buku koju već obamrli ljudi, svakodnevno zasuti lažima, ne mogu više da provere i primaju ih kao svakodnevicu.
- Vaše ime u medijima se nije pojavljivalo samo u kontekstu napada predstavnika srbijanskog režima. Filmski centar Srbije odbio je da finansira Vaš film (kao i filmove Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića), zbog toga što niste politički podobni. U centru filma sa kojim ste konkurisali nalazi se ratni zločinac Radovan Karadžić, tačnije njegov ‘dvojnik’ Dragan Dabić. Šta je to što Vam je u ovoj ličnosti bilo umetnički privlačno?
– Prvo, film je inspirisan skrivanjem raznih ratnih zločinaca u Srbiji, a nikako ne predstavlja rekonstrukciju jednog dela života Radovana Karadžića. Mene taj čovek, zapravo, ne interesuje. Mene zanima šta se dešava sa psihom nekoga ko jako drugo izigrava nekog drugog.
I šta ako stvarno počne da veruje u svoj izmišljeni identitet? Da li neko može, iz ovih ili onih razloga, postati neko drugi? Doktor D. je taj slučaj. Čovek koji je, ubeđujući druge da je nekakav iscelitelj, bioenergetičar, guru, šaman ili šta već – prešao granicu normalnog i poverovao da je sasvim druga osoba. Jedino što je za njega to već bilo isuviše kasno…
- Već dugo je u centru pažnje naše regihe ostvarenje Jasmile Žbanić Quo vadis, Aida?, ovenčano međunarodnim nagradama. U njemu važne uloge imaju glumci iz Srbije. Po svemu sudeći, ovaj film nećemo gledati u Srbiji, niti na televiziji, niti u bisokopskom repertoaru. Kako to objasniti? Gde se danas nalazimo, više od dve i po decenije po završetku rata u Bosni i Hercegovini?
– Film nisam gledao. Pokušao sam da ga “skinem“ sa interneta, ali je jedna verzija bila nahsinhronizovana na turski, a druga tehnički neispravna.
Svakako da bih taj, izgleda po svemu značajan film, trebalo videti u bioskopu. Ali, to će se u mojoj zemlji teško desiti. Još uvek su ovde na sceni niske strasti. Verujem da ću film ipak jednog dana videti u miru.
- Aleksandar Vučić je pre sedam-osam godina predstavljan u međunarodnim krugovima kao faktor regionalne stabilnosti. U međuvremenu, stvari su se promenile. Zahvaljujući njemu, njegovim ministrima i medijima, regionalni odnosi nikada od kraja rata po do danas nisu bili gori. Neki kažu da je on čak spreman da produkuje i nekakav rat ako se proceni da će ga to održati na vlasti?
– Stvarno nisam stručan da dajem političku, a još manje psihološku sliku tog čoveka. Dovoljno nam je zagorčao život i pretvorio nas u jednu primitivnu baruštinu. Šta će on još uraditi, to samo Bog zna.
- Za kraj, postoji li po vama dovoljna energija bunta i snažna politička alternativa u Srbiji koja može da poljulja i sruši njegov režim?
– Onog sekunda kada se pobune mladi ljudi, kada shvate šta taj čovek čini za njihovu budućnost, moguć je preokret.
U suprotnom, bojim sa da ja neću doživeti bolje dane. A ni ti mladi, koji će, ne učinivši ništa za sebe, zauvek napustiti ovu zemlju.
Aljazeera Balkans
