субота, април 20, 2024

Fama o vladarima

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Kad god prođem Ulicom srpskih vladara i bacim pogled na zgradu Prezidencijalnog konaka – pred kojom policajac u aluminijumskom kiosku drema ko buva na qwrzu – ne mogu a da ne pomislim da je biti srpski vladar jedno od najopasnijih zanimanja na svetu.

Pre nego što pređem na meritum stvari, podsetiću javnost da je na moje pitanje a zašto ispred zgrade Predsedništva ne upriliči gardijsku smenu straže – što je običaj u maltene svim državama – JexS Tadić, tada na vrhuncu sile i slave, ovako odgovorio: Ubio bi me Koštunica.

Javnost je takođe uredno obaveštena da je mojoj neznatnosti samo malo falilo – na vrh joj je jezika bilo – da JexS-u postavi kontrapitanje: a što ti ne ubiješ Koštunicu. Moja se neznatnost u poslednji čas uzdržala – ne iz bojazni da bi me JexS mogao shvatiti ozbiljno i preći s mojih reči na delo (smeh vrabaca iz offa) – nego – da se kao homage Koštunici izrazim pravnički – zbog „zastare“. Kasno bi Marko postavio pitanje, kužite, stari moji.

Za tačnost informacije mogu posvedočiti JexS i krle22. Bio je prisutan i Slaviša Lekić, ali je u međuvremenu premetnuo svetom.

Vraćamo se na meritum stvari – na razmatranje tužnih sudbina najmoćnijih srpskih alfa mužjaka. Da ne bismo zalazili predaleko u prošlost, krenućemo od kraja osamdesetih, od uspenija carstvija Miloševićevog. Milošević je, dakle, deceniju i kusur žario i palio i na kraju neslavno skončao u Sheveningenovom mardelju.

Ćosić Dobrosav je u jednom momentu takođe ostvario svoj decenijski vlažni san i nakratko postao srpski vladar, ali je zbog katastrofalnog zajeba u računu vladavinu neslavno završio tako što ga je Šešelj najurio nogom u guzicu. Očevici kažu da se kolona pacova koji su bežali iz Ćosićeve bulje protezala od Dedinja do Višnjičke banje. Poživeo je posle Ćosić još dugo, ali je prekonoć izgubio svaku društvenu moć.

Svi znamo gde je završio – u grobu – čovek koji je hteo da stavi tačku na rđavu beskonačnost ciklusa privremenih svemoći koje završavaju u nemoći, poniženjima, vrlo često u grobu.

Sledeći srpski vladar JexS – koga decenijama optužujem da se figurativno posrao na Đinđićev grob – nije smislio (tačnije nije smeo da smisli) ništa bolje nego da za glavnog mentora izabere upravo Dobrosava Ćosića i da se okruži Ćosićevim čibukčijama i čaušima, koji su Ćosićevu politiku produžili Tadićevim sredstvima.

Interesantna stvar. Ćosić je uvek bio moćniji delujući iz senke, preko proxy-ja, nego kad se (nakratko) dokopao poluga toliko željene vlasti. Milošević i Šešelj jesu – žargonski rečeno – skenjali Ćosića, ali politika koju su vodili je bila (i ostala) Ćosićeva.

Zahvaljujući čoveku „državnog kontinuiteta“ Koštunici, posle Đinđićevog streljanja, ponovo je uspostavljen kontinuitet Ćosićeve politike mrsomuđenja, bezakonja i lopovluka, ali ovoga puta s „ljudskim, građanskim likom“. (čitaj: cincarsko-kalburskim).

Nakon što se neslavno strmopizdio, JexS je ubeležen kao treća nevina žrtva Ćosićevih beslovesnih, ali vrlo opasnih bulažnjenja. Ko je četvrti? Pa Ćosić, ko drugi. Prekardaših. Nastavak sutra.